Moramo da pričamo o RIK-u
Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

*Tekst je deo autorskog serijala „Izbori u Srbiji – zablude i rešenja“

 

Brljotine izbornih organa, inače stalna pojava na našim izborima, ove godine su neobičnim putem došle pod lupu javnosti. Naime, kao jedna od mera koje je Republička izborna komisija sprovela da bi podigla demokratski standard vrlo upitnih izbora, došlo je do objavljivanja svih zapisnika biračkih odbora na sajtu RIK. To je inače u skladu sa preporukama za povećanje transparentnosti koje su godinama dolazile od struke i civilnog sektora.

Ovaj potez je javnosti otkrio ono što istraživači izbora inače znaju – ceo proces je manjkav, pun nepravilnosti i neregularnosti, a izbore na biračkim mestima sprovode ljudi koji, u najmanju ruku, nisu za to baš najbolje spremljeni. Zapisnici su obilovali istovetno potpisanim osobama, pogrešno sabranim glasovima, ispravkama i preškrabanim brojevima. Iako bi se moglo posumnjati u krađu, radi se o klasičnim brljotinama. O tome šta se dešava na samom biračkom mestu će biti više reči u jednom od narednih tekstova, dok je ovaj posvećen sistemskom rešenju. Koren problema se nalazi u načinu funkcionisanja i organizaciji Republičke izborne komisije – te zato smatram da bez profesionalizacije izborne administracije u celini, ne vredi ulaziti u priču o samim biračkim mestima.

 

Šta je u suštini RIK?

Prvo što treba da znamo jeste da Republička izborna komisija nije stalni, a ni samostalni organ. Ona je praktično ad hok skupštinsko telo.

Na prvim višestranačkim izborima 1990. godine izborne komisije su bile sastavljene od sudija. Na insistiranje tadašnje opozicije, u sastav zbog kontrole ulaze i predstavnici političkih partija. Nakon 2000. godine sudije su potpuno isključene, pa RIK (i ceo izborni proces) dobijaju u potpunosti stranački karakter. Predsednika i članove RIK-a imenuje svaki novi saziv Narodne skupštine, a kada su raspisani izbori, radi u proširenom sastavu: ulaze i predstavnici izbornih lista.

Ipak, najvažnija posledica nestalnog karaktera RIK-a je što nema sopstvenu administraciju – već pozajmljuje stručnu službu Narodne skupštine. Iz redova skupštinske administracije dolazi čak i sekretar RIK. Na kom se to organizacionom nivou nalazi ilustruje poslednji dostupan podatak o troškovima, iz 2016. godine, koji navodi da je u RIK-u angažovano 11 lica iz službe Narodne skupštine, koja su ukupno dobila mesečnu naknadu od 119 hiljada dinara – manje od 100 evra po osobi.

Dakle, RIK nema kapacitete, ni zakonsku obavezu, niti angažovana lica imaju motivaciju da se vreme između dva izborna ciklusa iskoristi za unapređenje stanja na terenu.

 

Stanje na terenu

Takva organizaciona postavka se samo preliva na ono što vidimo na biračkim mestima. Birački odbori su zaduženi za sprovođenje izbora na svakom biračkom mestu, a sastavljeni su od lokalnih predstavnika izbornih lista. U velikom broju slučajeva se radi o vrlo slabo motivisanim (i slabo obučenim) pojedincima, koji su došli tu da „odsede i uzmu dve crvene“. U Srbiji ima skoro 8.500 biračkih mesta, i za većinu stranaka je praktično nemoguć posao da nađu ljude za sve. A još bi ti ljudi morali da znaju šta rade i zašto su tu.

Iz toga slede sve one brljotine u zapisnicima, ali i važnije – odsustvo motivacije članova biračkih odbora da se na licu mesta bore za poštovanje procedura i sprečavanje nepravilnosti.

Dakle, ceo proces je posledica nasleđenog stanja koje niko nije imao interes da promeni, pa nam izbori na terenu izgledaju kao pre 30 godina. Sa jednom bitnom razlikom. Naime, uprkos tome što RIK nije profesionalizovano telo, stranački sastav RIK-a i ostalih izbornih organa je do pre nekog vremena sprečavao monopolizaciju tih tela. Postojao je balans vlasti i opozicije, tj. pretpostavka da će se stranke međusobno kontrolisati i da će rezultat takvog sistema biti fer izbori.

Niko nije mogao da pretpostavi da će se partijski sistem u Srbiji raspasti i da ćemo u 2020. godini doći u situaciju da jedna i po stranka (optimistična procena) ima strukturu da pokrije sva biračka mesta – i to bez ulaženja u kvalitet ljudi koje šalju da rade izbore.

Balans je nestao, a sa njim i poverenje u proces.

 

Istruli nam nacrt u fioci

Radna grupa Ministarstva državne uprave je pre 12 godina izradila nacrt Zakona o Državnoj izbornoj komisiji, koji predviđa profesionalizovanu nestranačku izbornu administraciju. I ništa, nacrt od tada stoji u nekoj fioci.

U međuvremenu su se čuli i drugi predlozi. Lično sam sklon rešenju da „novi RIK“ bude utemeljen kao nezavisno telo (kao npr. Zaštitnik građana) čiji predsednik ili poverenik bi se birao na 7 godina – te mu mandat ne bi zavisio od saziva parlamenta. Takođe je moguće, pored nekoliko profesionalnih zamenika, u stalni sastav uključiti i predstavnike stranaka: u mnogim zemljama predviđeno je da vladajuća većina i opozicija dobiju jednak broj ljudi u izbornom telu. Oni obično nemaju pravo odlučivanja, ali imaju pravo prisustva i kontrole.

Naravno, ključna stvar u priči o profesionalizaciji je osiguravanje sopstvenog budžeta i mogućnost zapošljavanja administracije. To, pored unošenja stručnosti, otvara mogućnost bavljenja izbornim procesom i van perioda izbora. A to znači i bolju edukaciju građana; bolju i kontinuiranu obuku članova gradskih i opštinskih izbornih komisija, kao i biračkih odbora; mogućnost uvođenja profesionalno selektiranih predsednika biračkih odbora – kako bi svako biračko mesto vodio posebno obučen pojedinac; možda i formiranje poverenika na međunivou, recimo na nivou okruga – koji bi se bavili koordinacijom aktivnosti na nekom području; unapređenje izbornog zakonodavstva; podizanje sopstvenih kapaciteta kroz stručne skupove i obuke; unapređenje transparentnosti i efikasnosti brojanja glasova itd. U pojedinim zemljama, izborne administracije kontrolišu i oblasti kao što su finansiranje političkih aktivnosti ili medijska zastupljenost stranaka.

 

Politička prilika

Sada je odlično vreme za reformu izborne administracije. Vladajućem SNS-u bi u aktuelnoj klimi opšte sumnje u izborni proces dobro došla profesionalizacija kao odgovor. Politički im to ne bi naškodilo: koliko god ova rečenica suludo zvučala, izborne nepravilnosti koje donose glasove kod nas se uglavnom dešavaju daleko od izbornog mesta (funkcionerske kampanje, spiskovi sigurnih glasova, medijska zastupljenost).

Kada je objavljen nacrt zakona o Državnoj izbornoj komisiji, jedna od čestih kritika je bila da postoji rizik da u profesionalnom RIK-u opozicija neće moći da vrši kontrolu. A koja je tačno razlika u odnosu na ono što imamo sada u praksi? Ako su izborni organi već monopolizovani, bar iskoristimo tu situaciju kako bismo ceo proces uveli u normalan institucionalni okvir za buduće izborne cikluse.

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *