Zašto nije dovoljno samo da on ode?
Goran Tomin

Klinički psiholog i psihoterapeut

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock 

Svakog čuda tri dana dosta. Imate li utisak da se to dogodilo sa poslednjim demonstracijama?

U prethodnoj kolumni sam govorio o kralju Ibiju dvadesetprvog veka kojem je ovde omogućeno da, očas posla, zameni nezadovoljni narod. Tačno tako, njemu je to omogućeno. Nije on stvorio sistem u kojem je to moguće. To su učinile neke starije generacije. Zahvaljujući tome, čak i najnovije demonstracije je mogao da preuzme. Ako pogledamo malo dublje, potpuno je jasno da manevar koji smo videli u vezi sa preuzimanjem demonstracija nije nešto što je nastalo ad hoc. Postoji višedecenijsko iskustvo tog suštinski autoritarnog sistema koji, što je ugroženiji, to postaje brutalniji i ne pita za cenu svog opstanka. Ali taktika je, već ko zna koji put, déjà vu. Međutim, postavlja se pitanje šta je sa, isto tako višedecenijskim, iskustvom građana Srbije. Kako to da oni nisu provalili taktiku narečenog sistema? Jeftinu režiju, providnu, skoro na nivou sa kojeg se vređa inteligencija prosečnog gledaoca. Ili, ako jesu, gde su sada? Šta misle o svemu tome? Šta se zapravo dogodilo sa ovim demonstracijama?

Nije on stvorio sistem u kojem je to moguće. To su učinile neke starije generacije.

Ne verujem da im je nedostajao vođa (pa makar i onaj koji bi, ubrzo po upehu demonstracija, kristalno jasno pokazao ono svoje drugo – ili pravo – lice još gore autoritarnosti i suštinske nazadnosti, nakon čega bi se građani, posledično, razočarali i shvatili da zapravo nikakvog uspeha nije ni bilo. Zvuči vam poznato?). Neke ličnosti se jesu uvek isticale, bilo kao faktičke, bilo kao simboličke vođe demonstracija koje su se dešavale tokom čitave poslednje decenije dvadesetog veka. Ovoga puta kao da toga nije bilo. Međutim, kao što rekoh, ne verujem da je problem u tome. Ako ništa drugo, vremena se menjaju. Možda čak nije problem ni u tome što su konkretni zahtevi demonstracija izostali, ili su potpuno okasnili, ili su bili difuzno raspoređeni po nekim neobjedinjenim grupacijama. Artikulacija nezadovoljstva je jedno, ali je sasvim drugo činjenica da besom pregnirano nezadovoljstvo tako brzo splasne, opet – ne zbog izostanka artikulacije. Već zbog, rekao bih, nečeg drugog.

U strahu da mogu da zvučim isuviše pesimistično, ipak ću reći da, ma koliko ove demonstracije na trenutke podsećale na petooktobarske, ne toliko po inscenaciji, koliko po tračku nade da je do kakvog-takvog preokreta konačno moglo da dođe, građani kao da su shvatili da to nije moguće. Da se više ne radi o tome da je cilj da svi samo konstatujemo „gotov je“, kao što smo to već jednom konstatovali pre već celih dvadeset godina. Da opet možemo da uhapsimo diktatora i predamo ga kom god sudu. Ili zatvorenom odeljenju neke psihijatrijske bolnice. Da to, zapravo, ne rešava problem. Da li smo shvatili da se stvarni proces dešava na jednom drugom nivou? Kada se izmaknemo i sagledamo taj dublji nivo, uviđamo da postoji jedan sunovrat u kojem su naizgled svetle promene (neka upravo taj peti oktobar posluži kao primer ovde), tj. ono što nam se učini kao trenutak završavanja jedne epohe i započinjanje sledeće – zapravo iluzija.

Pojavljuju se tekstovi o psihijatrijskim dijagnozama ličnosti koja obavlja fuknciju predsednika države. Zatim, i tekst o Hubris sindromu, odnosno stečenom poremećaju ličnosti u slučajevima kada ličnost dovoljno dugo uživa dovoljno bezgraničnu moć, pa zastrani. Takvi tekstovi zapravo reflektuju teškoću da se podnese sistem, a ličnost na koju se oni odnose je samo najvidljiviji eksponent tog sistema. Do zla boga autoritarnog. Onog koji se razgranao do svake seoske ambulante ili škole. To teško da je jedna ličnost sama mogla da sprovede. Upravo zato, takva preispitivanja mentalnog zdravlja jedne konkretne ličnosti, sve i da jesu tačna, ne idu u pravcu u kojem bi moglo da se dođe do rešenja. Oni zapravo predstavljaju ad infinitum ponavljanje potrebe za još jednim petim oktobrom za koji smo videli koliko nas je tačno oslobodio tiranije. Koliko god ta jedna ličnost bila nepodnošljiva, problem zaista nije samo u njoj. Niti je rešenje u oslobađanju od njenog prisustva.

 Koliko god ta jedna ličnost bila nepodnošljiva, problem zaista nije samo u njoj. Niti je rešenje u oslobađanju od njenog prisustva

Ponavljam, sve i da je tačno da se radi o psihijatrijski poremećenoj ličnosti – to ništa ne znači. Da ne spominjem istorijske figure koje pamtimo, neke po dobru, a neke po zlu, za koje postoje ozbiljne naznake da jesu imale određene mentalne bolesti. Potrebno je markirati stvarni problem. Ili, makar, ne nasedati na onaj koji je, zahvaljujući vrhunskom PR-u, serviran kao takav. A zapravo nije. Primera radi, sasvim je očigledno da je postojala svest da će najskorija objava o upisu škole za trenere košarke biti iritantna. To je upravo i bio marketinški cilj.

Možda je preveliki izazov permanentno ne nasedati. Ali, to je preduslov za početi misliti. A bez mišljenja, koje je definisano kao proces rešavanja problema, nije moguće ni, za početak, definisati problem, a kamoli naći strategiju za njegovo rešavanje. Izvođenje radova je na kraju još i najlakši posao. I upravo tako – ono ide tek na kraju. Pre toga je neophodno obaviti čitav niz koraka. Mi smo sada na tom stupnju. Početnom. Inače, opet će doći do iste greške. Moje sećanje ne seže tako duboko, ali zato su tu istoričari koji govore da određene greške ponavljamo već nekih 200 godina.

Ako su građani s demonstracijama stali da bi počeli da misle, onda ima nade.

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *