Da li kultura otkazivanja dolazi i u Srbiju?
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: iStock

Primer možda i prvog “otkazivanja” poznatog srpskog jutjubera Bake Praseta govori da ne možemo pobeći od rasprave o ovom fenomenu.

 

Kultura otkazivanja je verovatno najtačniji prevod pojma “cancel culture” oko kojeg se trenutno lome koplja u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako može delovati da nema naročitog povoda da se u Srbiji bavimo ovom pojavom, ukoliko u obzir uzmemo pandemiju, proteste i široko rasprostranjen osećaj da proživljavamo loše režiran post-apokalitični film, ovakav stav nije baš opravdan. Poput Spotifaja i Netfliksa, brojni američki trendovi, uključujući i one političke i društvene, imaju tendencije da postanu globalni i relevantni u Srbiji nakon nekog vremena. Kultura otkazivanja govori o dubljim promenama u načinu na koji posmatramo pravdu i odgovornost javnih ličnosti, a nedavni primer možda i prvog “otkazivanja” poznatog srpskog jutjubera Bake Praseta govori da ne možemo pobeći od rasprave o ovom fenomenu.

 

Geneza pojma – od šale do pretnje

Kritikovanje poznatih ličnosti, influensera ili čak “običnih” ljudi na internetu je jedna od gotovo svakodnevnih pojava na društvenim mrežama, ali kultura otkazivanja odlazi korak dalje. Sam termin je prvi put ušao u mejnstrim američku javnost 2014. godine nakon epizode rijaliti programa Love and Hip-Hop: New York u kojoj jedan od učesnika tokom rasprave kaže: “Ti si otkazana”. Kao i u svakom rijalitiju, ova svađa izgleda izuzetno komično, a termin je tokom 2015. godine postao šala koju su pretežno Afroamerikanci na Tviteru koristili kada neko uradi ili kaže nešto što ne odobravaju. Kultura otkazivanja je ipak vremenom metastazirala u to da označava poziv za bojkotovanje nekog izvođača ili organizovanu kampanju da određena osoba izgubi posao ukoliko je rekla ili uradila nešto što je privuklo kritike. Društveni aktivizam je sve više počeo da uključuje i pritisak na sponzore specifičnih ljudi koji su sada “otkazani”, kako bi im uskratili dodatan ili često primarni izvor prihoda. Jedan od prvih primera jeste i hešteg kampanja #MuteRKelly, čija je svrha bila da iz javnog života ukloni i “otkaže” muzičara Roberta Kelija koji je godinama seksualno uznemiravao žene i imao seksualne odnose sa maloletnicama.

Kultura otkazivanja je naročito postala važna tokom popularnosti #MeToo pokreta, kada je bes na društvenim mrežama iskorišćen kako bi počinioci seksualnog uznemiravanja bili kažnjeni u društvenoj areni, ako već to nije moguće uraditi na sudu. Neosporno je da brojni slučajevi seksualnog uznemiravanja nikada neće dobiti priželjkivani sudski epilog, a kultura otkazivanja je značila da je sada populus sudija. Nakon što je 2017. godine nekoliko žena optužilo komičara Lui Si Keja da je masturbirao pred njima bez njihovog pristanka, otkazani su svi njegovi nastupi zakazani za narednih deset meseci, a otkazan je i izlazak njegovog novog filma. Poznati američki glumac Kevin Spejsi je izgubio glavnu ulogu u popularnoj seriji House of Cards nakon optužbi za seksualno uznemiravanje maloletnika, dok je u filmu All the Money in the World njegova uloga poverena drugom glumcu. Nakon optužbi da je pokušavao da “zavede” heteroseksualne muškarce koristeći svoj novac i ugled, na nekoliko meseci je “otkazan” i Džejms Čarls, jedan od najpoznatijih jutjubera današnjice, što je dovelo do toga da je on ubrzo izgubio gotovo 3 miliona pratilaca za samo nekoliko dana.

Kultura otkazivanja se ipak ne odnosi samo na seksualno uznemiravanje. Komičar Kevin Hart je 2019. godine dobio ulogu voditelja dodele Oskara, ali su se neposredno pred dodelu u javnosti pojavili njegovi problematični tvitovi iz 2009. i 2010. godine, kao i nekoliko drugih javnih izjava. „Jedan od mojih najvećih strahova jeste da će moj sin odrasti da bude gej. To je strah. Imajte na umu da nisam homofobičan. Budi srećan. Radio ono što želiš. Ali ja, kao heteroseksualni muškarac, učiniću sve što mogu da sprečim svog sina da bude gej“, izjavio je Hart 2010. godine. Nakon velikog pritiska javnosti, Hart je odustao od pozicije voditelja.

Bitno je ipak prepoznati i to da samo zato što želimo da otkažemo nekog, ne znači da će neko zaista i izgubiti posao i sponzore. Iako nije ostvario svoj san da bude voditelj na dodeli Oskara, Kevin Hart je uspešno nastavio svoju karijeru, dok se nakon nekoliko meseci pauze i Lui Si Kej vratio na pozornicu. Dž.K.Rouling, spisteljica popularnog serijala knjiga o Hariju Poteru, nekoliko puta je otkazivana zbog kontroverznih komentara o transrodnim ljudima, kao i komičar Dejv Šapel. Glumica Skarlet Johanson je takođe bila na meti kritika nakon što je rekla da ona može da glumi osobu bilo koje boje kože ili roda. Ova izjava je došla nakon što je Johanson kritikovana zbog prihvatanja uloga osobe azijskog porekla, kao i transrodnog muškarca. Uprkos “otkazivanju”, sve pomenute poznate ličnosti su nastavile da normalno rade i zarađuju, bez nekih preteranih posledica po njihove karijere.

Ovo svakako ne znači da je u pitanju pas koji laje, ali ne ujeda. Usled pritiska javnosti, sponzori jesu otkazivali saradnju sa različitim javnim ličnostima i influenserima, a posledice kulture otkazivanja su uglavnom na svojoj koži osetili manji influenseri i kreatori koji nemaju finansijski kapital ili milionsku bazu fanova koja će ih odbraniti. S druge strane, zagovornici ovakvog pristupa ukazuju na to da kultura otkazivanja zapravo kao takva ne postoji, već da su poznati, slavni i uticajni konačno kritikovani zbog stvari koje govore i rade. Demokratizacija interneta dovela je do toga da svako od nas može konačno da odgovori (makar na Tviteru) poznatim ličnostima i jasno im poruči u čemu greše, a kultura otkazivanja je samo zahtev od strane javnosti da uticajni snose posledice za svoje postupke.

 

Bunt protiv kulture otkazivanja

Politička korektnost je bila bauk 2018. godine, a kultura otkazivanja je preuzela to mesto 2019. godine. Kultura otkazivanja je prvobitno pronašla svoje kritičare u ljudima sa desne strane ideološkog spektra, koji su ovo videli kao samo još jedan primer preosetljivih liberala koji pokušavaju da ograniče slobodu govora. Ovo je doprinelo i osnivanju neformalnog saveza koji je ubrzo postao poznat kao Intelektualni Dark Web. U pitanju je grupa intelektualaca, raznolikih ideoloških uveranja, koji su odlučili da se pobune protiv, kako navode, “regresivne levice” koja želi da svoje stavove o različitim društvenim pitanjima predstavi kao dogmu koja se ne sme preispitivati. Naistaknutiji članovi su Džordan Piterson, kontroverzni profesor psihologije, Sem Heris, popularni autor, Ben Šapiro, konzervativni autor/voditelj, kao i brojne druge javne ličnosti. Iako su u pitanju ljudi često fundamentalno drugačijih uverenja, inicijalno ih je spojila želja za dijalogom i protivljenje čitavoj ideji kulture otkazivanja. Intelektualni Dark Web je očekivano privukao i kritike ‒ najčešće u vidu argumenta da niko ne “otkazuje” Pitersona ili Herisa s obzirom na to da imaju milionsku publiku, objavljuju knjige i gostuju na fakultetima, već ljudi isključivo ukazuju na njihove pojedine problematične stavove, što se njima ne dopada.

Nakon popularnog članka u Njujork Tajmsu koji je zapravo predstavio stavove i mišljenja ove grupe 2018. godine, Intelektualni Dark Web je polako izgubio na značaju, ali su se bitke oko kulture otkazivanja nastavile. Čitava debata je ponovo postala aktuelna kada su glas protiv kulture otkazivanja podigli ljudi koji ne pripadaju nužno desnoj strani ideološkog spektra. Pismo koje je početkom jula objavio Harper’s Magazine potpisalo je preko 150 intelektualaca, pisaca i javnih ličnosti, koji su izrazili svoju zabrinutost zbog sve veće “netolerancije” u javnom diskursu koja onemogućava debatu u javnom prostoru, dovodeći do “ideološkog konformiteta”. Pismo su potpisali, između ostalih, Noam Čomski, Dž.K.Rouling, Stiven Pinker, Farid Zakarija i Margaret Atvud. Kritike pisma su se uglavnom fokusirale na to da su njegovi potpisnici beli i privilegovani ljudi koji nisu uvideli na koji način neravnomerna raspodela moći oblikuje javni diskurs. Umesto kulture otkazivanja, pravi problem je sistemki rasizam, transfobija i drugi vidovi društvene nepravde, navodi Hana Giorgis u čuvenom američkom nedeljniku Atlantic. Ukratko ‒ bogati, moćni i privilegovani se bune jer se nalaze na udaru kritika, a ne zbog neke istinske zabrinutosti za slobodu govora u 21. veku.

Pismo je izazvalo probleme i u američkoj medijskoj kompaniji Vox, usled toga što je Met Iglesijas, jedan od glavnih urednika, potpisao pismo. Ovo je izazvalo nezadovoljstvo dela zaposlenih koji su to i podelili na društvenim mrežama. Ulje na vatru je dodatno dolila i američka novinarka Beri Vajs (još jedna potpisnica pomenutog pisma) koja je bila jedna od urednika Njujork Tajmsa, ali je nedavno dala ostavku na tu poziciju usled “neliberalnog okruženja”. Ona u svojoj ostavci navodi da se u američkim medijima pojavio novi konsenzus, a to je da istina više nije proces kolektivne potrage, već je istina ono što je spoznala “manjina prosvećenih” koji moraju da obaveste ostale. Sve ovo navodi na zaključak da i u Sjedinjenim Američkim Državama sve više ljudi kreće da otvoreno govori protiv kulture otkazivanja, ukazujući na njene negativne aspekte, što znači da ovo više nije isključivo poenta koja dolazi sa desne strane ideološkog centra.

 

Koju ulogu kultura otkazivanja treba da ima?

Nema sumnje da je pozitivno to što su pojedini poznati i moćni ljudi, poput Harvija Vajnstina, konačno krenuli da snose posledice za svoje postupke. Takođe, ukoliko su kompanije i sponzori oprezniji povodom saradnje sa nekim ko je više puta govorio ili radio uvredljive i problematične stvari ‒ odlično! Isto može biti rečeno i za “otkazivanje” jutjubera Bake Praseta, koji je imao seksualne odnose sa maloletnicom. Nakon velikog broja kritika na društvenim mrežama, njegovi brojni sponzori krenuli su da otkazuju saradnju, što ga je primoralo da otvori račun na platformi Patreon, gde gledaoci mogu da mu uplaćuju donacije.

Međutim, kao što smo videli i na gorenavedenim primerima, kultura otkazivanja je dosta više od toga, a umesto potrage za pravdom, sve češće dobijamo potragu za signaliziranjem i pokazivanjem sopstvene vrline. Nakon nekoliko očiglednih i opravdanih meta, nastavlja se šira potraga za ljudima koji su rekli ili uradili nešto kontroverzno, makar to bilo i pre 10 godina na Tviteru. Bez sudskog procesa i prilike za odbranu, brojne javne ličnosti (koje uzgred ne moraju biti multimilioneri i apsolutno nedodirljivi) bivaju osuđene i ostrakizovane od strane Tviter gomile, koja je je apsolutno ubeđena u sopstvenu moralnu i ideološku čistotu. Ne postoji pretpostavka nevinosti, već pretpostavka krivice. Bez dovoljno informacija, etiketiramo ljude i progonimo ih iz javnog života, a čak i kada se istinski pokaju i izvine, to nije dovoljno. Još jedna od karakteristika kulture otkazivanja jeste i krivica na osnovu povezivanja ‒ ne samo da želimo da otkažemo jednu osobu, već i sve njene saradnike i prijatelje koji se nisu javno distancirali i ogradili od nje.

Primer neopravdanog pokušaja otkazivanja koji će definitivno ostati zapamćen tiče se pomenutog Džejmsa Čarlsa, poznatog jutjubera koji bio etiketiran kao seksualni predator prošle godine. Nekoliko meseci nakon skandala, ispostavilo se da su optužbe najverovatnije pokrenute od strane njegovih konkurenata na Jutjubu, kao i da je njegovo ponašanje možda bilo neukusno, ali da se on nikako ne bi mogao označiti kao seksualni predator. Iako je Čarls u međuvremenu uspeo da povrati deo pratilaca i sponzora, pretrpeo je značajan finansijski udarac, a javno je govorio i o mentalnim problemima sa kojima se borio mesecima nakon optužbi.

Umesto zaključka o tome šta je ultimativna priroda kulture otkazivanja, treba da prihvatimo kompleksnost problema sa kojim se suočavamo. Da, dobro je da kritikujemo ljude kao što je Baka Prase i zahtevamo bolje ponašanje od njih, ali i da istovremeno ne skačemo nužno na svaku optužbu koju vidimo na Tviteru. Nećemo da spaljujemo veštice kao u Salemu, niti da jurimo komuniste kao u doba makartizma u SAD, ali ukoliko ne posmatramo kritički pojave poput kulture otkazivanja, to je upravo ono što može da se dogodi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *