Foto: iStock
Pušenje se po definiciji nedvosmisleno kvalifikuje kao društveno razarajuće ponašanje koje se prenosi imitacijom. Društveno razarajući mim.
U prethodnoj kolumni pisao sam o oporezivanju štetnog ponašanja koje je poželjno da bi se sprečili efekti takvog ponašanja, čak i ukoliko nam nisu neophodni dodatni poreski prihodi. U narednim redovima dopunjujem argumentaciju nalazima iz socijalne psihologije koji nas uče da ljudi često posežu za aktivnostima (korisnim ili štetnim) samo zato što isto rade i ljudi u njihovom okruženju. Otuda i podnaslov pomenute knjige Roberta Frenka Putting Peer Pressure to Work.
Socijalni psiholozi znaju da kažu „situacija, a ne osoba“, a naš narod „s kim si, takav si“. Suština je ista, a to je da se ljudi često ugledaju jedni na druge i međusobno oponašaju. Mi to znamo intuitivno, iz iskustva, a i to nam pokazuju eksperimentalna istraživanja. Na primer, najčešći odgovori na pitanje: „Zašto si počeo/la da pušiš?“ je „Zbog društva“ ili „Htela/o sam da budem kao mama i tata“. Iako je jasno da prva osoba koja je počela da puši nije imala na koga da se ugleda, kao i da postoje osobe koje neće posegnuti za cigaretama, ma koliko ljudi pušilo, veliki broj ljudi je podložan ovakvom uticaju sredine.
Poznato je da je najlakše predvideti da li će osoba početi da puši na osnovu broja njenih bliskih prijatelja koji puše. Prema tome, pušenje predstavlja mim, odnosno ponašanje koje se prenosi među ljudima putem imitacije. Negativne zdravstvene posledice pušenja su takođe ubedljivo dokazane i najveći broj pušača se kaje što su počeli da puše. Pušenje se po definiciji nedvosmisleno kvalifikuje kao društveno razarajuće ponašanje koje se prenosi imitacijom. Društveno razarajući mim.
Postoje i drugi primeri štetnih mimova. Recimo, kultura opijanja i zloupotreba alkohola koji dovode do situacija u kojima se, pored ostalog, povećava verovatnoća da dođe do seksualnog nasilja, o čemu detaljno piše Malkom Gledvel. Frenk navodi istraživanja u kojima se došlo do zaključaka da članovi porodica američkih vojnika imaju veću šansu da budu gojazni ukoliko su stacionirani u naseljima gde je veći udeo populacije gojazan.
Pušenje se po definiciji nedvosmisleno kvalifikuje kao društveno razarajuće ponašanje koje se prenosi imitacijom
Slično, tokom prvog talasa pandemije Kovid-19 i vanrednog stanja, ljudi su pristali da provode vreme u zatvorenom znajući da i svi drugi to rade. Čim je postalo jasno da postoje mnogi koji neopravdano imaju dozvole da se kreću tokom policijskog časa i prave bakljade po krovovima zgrada, do tada uzorni građani počeli su da se bune protiv karantina i vanrednog stanja. Ukoliko se toleriše prepisivanje u školama, to će podstaći i đake kojima prepisivanje nije milo da se late prepisivanja kako bi izbegli da dobiju lošije ocene od prepisivača.
U svakoj od pomenutih situacija, kontekst oblikuje ponašanje pojedinaca. Međutim, taj kontekst je takođe i posledica izbora koje su napravili neki drugi pojedinci. Nevolja je u tome što ljudi uglavnom zanemaruju uticaj svojih izbora na stvaranje konteksta u kome će drugi poći njihovim stopama. Zato je teško preokrenuti štetne trendove u ponašanju ljudi ili zapodenuti korisne trendove.
Pušači se skoro nikada ne obaziru na primedbe da je pušenje štetno po njih. Najčešće ni na primedbe da duvanski dim smeta ljudima koji su sa njima. Na primedbu da ne bi trebalo da puše zato što daju loš primer drugima i da će zbog njih neko drugi upasti u sličan problem – osvrću se s podsmehom ili besom. Ako ne verujete, probajte da uputite neku od tih primedbi osobi koja puši u zadimljenoj kafani, jednom kada se ponovo bude moglo u kafanu. Ili se samo prisetite epizode Mirjane Bobić Mojsilović sa Mediterana.
U svim pomenutim situacijama ljudi imaju problem kolektivnog delanja zato što je teško odupreti se ponašanju kome su mnogi oko vas skloni. Već znamo da takve probleme ljudi teško mogu sami da reše i da je uglavnom potrebno nametnuto rešenje u vidu pravila koja nameću kazne za neželjeno ponašanje i/ili nagrade za željeno ponašanje. U lokalnim ili mikro-slučajevima ta pravila može da uspostavi i sprovodi nastavnik ili gazda kafane, ali najčešće to rade zakonodavna i izvršna vlast.
Državne intervencije ovog tipa su u skladu i sa učenjem najubedljivijeg zagovornika individualnih sloboda u zapadnom svetu, Džona Stjuarta Mila. Mil u O Slobodi piše da „jedini razlog zbog koga vlast može da se vrši nad bilo kojim članom civilizovane zajednice jeste sprečavanje nanošenja štete drugima“. Iako je ograničavanje sloboda u vezi sa pušenjem nedvosmisleno potpuno opravdano, nažalost ni vlade zapadnih demokratija, a posebno ne Srbija, ne rade dovoljno na ovom planu.
Primera radi, Srbija je u prvih deset država na svetu po procentu pušača u populaciji sa 39%. Prosek u Evropskoj uniji je 28%, a u SAD 22%. Ove razlike su posledice različitih zakonodavnih okvira koji utiču na zabrane pušenja na javnim mestima i povećanje cene cigareta putem poreza. Na zapadu su zakonodavci smanjili prostor na kome je dozvoljeno pušenje. Tako je nezamislivo pušenje u prostorima u kojima se pružaju javne usluge, poput restorana, kafića, barova, klubova, stadiona i slično. Prevladao je argument da treba sprečiti pušače da ugrožavaju zdravlje nepušača.
U Srbiji međutim prevladava argument da bi zabrana pušenja uništila ugostiteljsku industriju, iako na svetu ne postoji nijedna zemlja u kojoj je propala ugostiteljska industrija nakon što je zabranjeno pušenje u ugostiteljskim objektima. Čak ni u Beogradu, na čijem je čelu već dve godine lekar dr. Zoran Radojičić, ne postoji inicijativa da se pušenje zabrani u ugostiteljskim objektima.
Srbija je u prvih deset država na svetu po procentu pušača u populaciji sa 39%. Prosek u Evropskoj uniji je 28%, a u SAD 22%
Slično tome, zapadne zemlje su oporezivanjem višestruko povećale cenu cigareta što ih je učinilo nedostupnijim, posebno za omladinu koja eksperimentiše sa cigaretama pod uticajem vršnjaka. Tako u saveznoj državi Njujork nije moguće legalno kupiti paklu cigareta za manje od 13 dolara iliti oko 1.340 dinara. S druge strane, u Srbiji prevladava argument da duvanska industrija puni budžet Republike Srbije, pa im zato ne treba kvariti posao, te da su predstavnici vlasti srećni kad duvanska industrija zarađuje više.
Posledica ovakvih razlika je da u Srbiji ima više situacija u kojima osoba može da postane pušač i u kojima nepušač može da bude izložen duvanskom dimu. Zbog toga, značajno veći deo populacije Srbije puši i tako stvara štetu sebi, svojim najmilijima i zdravstvenom sistemu. Ta posledica je još ozbiljnija u jeku pandemije Kovida-19, tokom koje pušači imaju veći rizik od razvijanja ozbiljnijih simptoma bolesti i smrtnog ishoda, nego nepušači.
Da bi sustigla zemlje zapada u obuzdavanju ove društveno razarajuće zaraze, Srbija treba da primeni već proverene mere zabrane pušenja i povećanja cene cigareta. Međutim, da bi se otišlo korak dalje na tom putu, potrebno je osmisliti i sprovesti politike koje bi sprečavale decu i mlade da se ugledaju na pušače koji im u mogu biti idoli, uzori ili autoriteti. Ideje za te mere mogu da budu uvođenje posebnih poreza za prikazivanje cigareta u filmovima i drugim kulturno-umetničkim programima, pozitivna diskriminacija nepušača pri zapošljavanju u ustanovama koje pružaju usluge mladima i slično. Diskusija na tu temu treba da bude kulturološka i etička, a ne samo zdravstvena. Što pre počnemo da razmatramo te ideje, to ćemo pre doći do potencijalnih rešenja za suzbijanje ove razarajuće socijalne zaraze.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu