Mladi između ulica i političara
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

O političkim opredeljenjima mladih na protestima i mogućnostima artikulacije nezadovoljstva sa ulica razgovarali smo sa prof. dr Draganom Popadićem i prof. dr Markom Simendićem

 

Protesti usled ophođenja države tokom pandemije korona virusa, te najavljenog novog policijskog časa, razlikuju se od svega što smo mogli da vidimo na ulicama u proteklim godinama.

Najveći utisak: brutalnost kojom se policija obrušila na demonstrante prekomernom upotrebom sile, suzavcem iz devedesetih, konjicom, džipovima, SAJ-om, pendrecima i privođenjima.

Najveća nepoznanica: da li je, i koliko, bilo „ubačenih“ grupa, ko ih je poslao i ko su demonstranti koji su napadali policiju?

Najveće iznenađenje: broj mladih ljudi na ulicama.

Na svim prethodnih skupovima, uključujući i one organizovane od strane studenata (Protiv diktature, 1od5miliona), deo odgovornosti za malu brojnost i energiju suptilno je svaljivan na mlade kroz pitanja gde su i zašto ih ne zanima politika u sopstvenoj zemlji. Termini koje uobičajeno koristimo su – apolitični, apatični, nezainteresovani, zagledani u telefone, spremni da napuste zemlju. Aktuelni protesti pokazali su nešto drugo: ne samo da mlade u Srbiji zanima šta se dešava, već su najspremniji da svoju slobodu brane na ulici u nemogućim uslovima.

Bes i energija su tu. Pitanje je – da li neko može da artikuliše ovo nezadovoljstvo? Jedna od najčešćih odrednica koje možemo da čujemo označava najglasnije demonstrante kao desničare, ali je utisak da ih nijedna od postojećih političkih opcija ne predstavlja. Odnos opozicije sa protestom ne postoji, ako izuzmemo spontana obraćanja Saše Radulovića ili nejasnu ulogu Srđana Noga, dok je pitanje nenasilnog otpora podelilo već neorganizovane proteste. Raspop Antonije, litije i povampirenje Obradovićevog „Obraza“ unose dodatnu konfuziju.

Da li uopšte možemo da označimo grupe demonstranata kao desničare, umerene ili radikalne? Šta nam višednevni protesti govore o budućnosti vaninstitucionalne borbe i mogućnostima političke artikulacije nezadovoljstva?

 

Koliko ima smisla podela na levicu i desnicu?

Marko Simendić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, u razgovoru za Talas ističe da nije siguran koliko je razvrstavanje na levicu ili desnicu korisno za posmatranje političkog spektra u Republici Srbiji, bilo kada su u pitanju partije i pokreti, bilo kada se radi o stavovima građana. „Na protestima je lako primetiti prisustvo određenih desničarskih i levičarskih organizacija, od „Obraza“ do „Marksa 21“, ali teško da možemo reći da njihovo prisustvo na snažan način boji opštu dinamiku najnovijih protesta. Moj je utisak da tu dinamiku održavaju demonstranti koji sebe ne smatraju simpatizerima političkih partija, koji ne vide svoje mesto u redovnim političkim procesima i koji bi verovatno opisali svakodnevnu politiku kao prljavu“, ocenjuje Simendić.

Građane je na ulicu izvukao revolt usled najavljenog uvođenja policijskog časa, a Dragan Popadić, redovni profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže za Talas da su demonstranti izašli nezavisno od uzrasta ili ideološkog opredeljenja. „Kada se plato ispred Skupštine zatim pretvorio u mesto za spontano i neorganizovano izražavanje nezadovoljstva i drugim aspektima stanja u društvu, bilo je još vidljivije da u njemu priliku da se izraze nalaze i oni sa levog i desnog spektra, i mladi i stari“, ističe Popadić. Kako kaže, neko je nezadovoljan odnosom države prema Kosovu, neko obmanjivanjem građana, neko ekonomskim merama i tako dalje.

Profesor Popadić ocenjuje da je teško razvrstati zahteve i interese demonstranata po dimenziji levo-desno, budući da je sama dimenzija izgubila jasno značenje u političkoj komunikaciji, pa se takvo razvrstavanje sigurno ne bi poklopilo sa samoidentifikacijom građana. „Čini mi se da se „desnica“ u svakodnevnom žargonu obično vezuje za prihvatanje nacionalističkih ideologija, a da se „radikalno“ vezuje za sklonost nasilnim metodama u postizanju svojih ciljeva i nemarenje za demokratske procedure. U tom značenju, mladi koji pripadaju radikalnoj desnici su bili najvidljiviji, najorganizovaniji i najnasilniji, što ne znači nužno da su bili i najbrojniji na protestu“, zaključuje naš sagovornik.

Kada je reč o utemeljenju desnih ideja u biračkom telu Srbije, Popadić smatra da su političke opcije koje u prvi plan stavljaju „nacionalističku ideologiju i tradicionalističke vrednosti“ vodeće u društvu. „One su vladajuće, pa su samim tim i najbolje organizovane, sa najvećim uticajem na građane, ne samo putem medija već i putem sistema obrazovanja i zakonske regulative. Na obodima ove čvrsto utemeljene desnice nesmetano se razvija ekstremna desnica. Čak bi se reklo da se ona pažljivo neguje i kontroliše“, dodaje on.

 

Ko može da artikuliše nezadovoljstvo sa ulice?

Kada je reč o ideološkom identifikovanju, većina komentara koje smo mogli da čujemo tokom protesta odnosila se na vidljivije prisustvo desničarskih grupa. Naši sagovornici su, međutim, saglasni u tome da ova odrednica ne znači mnogo ako govorimo o većini demonstranata čiji interesi nisu adekvatno predstavljeni u političkom životu Srbije. Profesor Marko Simendić smatra da politički stavovi naših brojnih „zaboravljenih“ sugrađana ne dobijaju političku artikulaciju, kao što ni težina uslova u kojima žive ne dobija priznanje.

„Oni su (uglavnom mladi) ljudi koji protestujući reaguju na poniženost, siromaštvo, ucenjenost i koji osećaju da ih (svaka) vlast ostavlja na cedilu. Ovakve reakcije ne zahtevaju neki poseban ideološki profil, ali bilo bi pogrešno reći da prosečan građanin naše Republike sebe ne smatra, na primer, načelnim protivnikom nezavisnosti Kosova i Metohije i pravoslavnim hrišćaninom. Zato ćemo na svakom spontanom protestu češće čuti ljude kako pevaju pesme o Kosovu, umesto „Konjuh planinom“ ili „Ode radosti“. Da li to čini same proteste desničarskim? Ne nužno“, ocenjuje on.

Kako kaže, da su (manje ili više radikalne) desničarske organizacije mogle da steknu široku podršku isključivo oslanjajući se na najšire rasprostranjene ideje u našoj državi, do sada bi takvu podršku i imale. „To ne ide od ruke ni opozicionim političkim partijama i mislim da je sasvim jasno da „zaboravljeni“ građani ipak traže nešto više od podilaženja stavovima uobičajenim u Srbiji. Na kraju, ni snaga vladajuće stranke ne dolazi iz snažnog utemeljenja u vrednostima i idejama koje baštine građani koji za njih glasaju. Politička opcija koja bi mobilisala „zaboravljene“ mora postepeno steći njihovo poverenje, biti energična, te pokazati da se o njima stara na načine na koje to država ne čini; ona mora ozbiljno shvatiti težinu njihovog socijalnog položaja i solidarnošću reagovati na njegove simptome, a borbenošću na političke pritiske kojima su građani izloženi. Ovo polje političke borbe jednako je otvoreno i za levicu i za desnicu“, poručuje Simendić.

Oni su (uglavnom mladi) ljudi koji protestujući reaguju na poniženost, siromaštvo, ucenjenost i koji osećaju da ih (svaka) vlast ostavlja na cedilu

Govoreći o mogućnostima za političko artikulisanje nezadovoljstva, profesor Dragan Popadić ocenjuje da je problem društva, kao i mladih, upadljivi otklon od politike. „Taj otklon nadilazi puko neinteresovanje za politiku i prerasta u izraženo nepoverenje u sve političke institucije i političke figure. Mladi svoje probleme ne vide kao političke, odbijaju da se bave politikom i da se političari bave njihovim problemima. Preostaje im onda da svoje zahteve postavljaju van političkih institucija, „na ulici“. Mnogo verovatnije je da će se tada naći neko ko će manipulisati njihovim nezadovoljstvom nego da će se naći neko ko će ga artikulisati“, ističe Popadić.

Ovi uvidi otvaraju zanimljivo pitanje – u kojoj meri su mladi ljudi u Srbiji apolitični, a u kojoj nepoverljivi prema postojećim institucijama i političkim akterima? Nekoliko istraživanja sprovedenih u proteklim godinama ukazuju na to da mladi nisu nužno nezainteresovani za politiku, već da preferiraju ulične akcije, demonstracije i društvene mreže (onlajn aktivizam) u odnosu na tradicionalne političke aktivnosti, kako je ranije istakao Nikola Jović, asistent na Fakultetu političkih nauka. Neki od nalaza istraživanja ukazuju na to da mladi u velikom broju (njih 60% uzrasta 18-29 godina) veruju da se glasanjem ne može promeniti situacija u Srbiji, što je prema oceni istraživača povezano sa „dubinskim nepoverenjem u demokratiju“.

Iako je utisak da su aktuelni protesti za sada utihnuli, pravila igre su u određenoj meri promenjena. Imajući u vidu da je praktično čitava opozicija ostala van institucija, te da se politička borba u velikoj meri pomerila na ulice, najveći izazov u tom smislu predstavlja političko artikulisanje nezadovoljstva i zahteva građana. Pomeranje mladih od tradicionalnog aktivizma, učešća u političkim partijama i procesima, ka onlajn aktivnostima i vaninstitucionalnoj borbi jedan je od faktora koje politički akteri moraju da imaju u vidu ukoliko pretenduju da animiraju mlađi deo biračkog tela u Srbiji. Koliko će u tome biti uspešni zavisiće i od uspostavljanja bazičnog poverenja i identifikovanja građana sa postojećim političkim opcijama, a nepoverenje u političke procese nažalost nije odlika samo mlađih birača u Srbiji.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *