Foto: iStock
Srbija troši više na subvencije od većine uporedivih zemalja, što često služi samo za pokrivanje gubitaka nastalih usled lošeg poslovanja državnih preduzeća
Subvencije su novčani transferi iz budžeta ka preduzećima, bilo privatnim bilo državnim. Njihov teorijski cilj jeste da se poveća proizvodnja određenih dobara ili da se smanji njihova cena. Ovo je pre svega slučaj sa dobrima koja imaju pozitivne eksternalije (eksternalije su nenameravane posledice na druge ekonomske aktere: negativna je, npr, fabrika koja zagađuje jezero pa ribari manje mogu da pecaju, a primer pozitivne bio bi pčelar koji gaji pčele pa njegovi susedi voćari imaju bolji rod zbog boljeg oprašivanja). Međutim, u praksi često dolazi do zanemarivanja ovih ciljeva, a subvencije služe samo za pokrivanje gubitaka nastalih lošim poslovanjem državnih preduzeća usled njihovog partijskog upravljanja.
U Srbiji, subvencije predstavljaju jedan od značajnih troškova budžeta. Na primer, tokom prethodne godine je za subvencije ukupno namenjeno preko milijardu evra, iz republičkog, ali i iz budžeta lokalnih samouprava. Ovo je pojedinačno najviša suma izdvojena za subvencije tokom prethodnih 10 godina, ako izuzmemo rekordnu 2015. godinu.
Iznos subvencija u milionima evra. Izvor: Ministarstvo finansija
Subvencije su prilično šarolike. Deo subvencija namenjen je poljoprivrednim proizvođačima kao premije (po hektaru, grlu stoke ili litri mleka), podršci investicijama po radnom mestu i nekim drugim manjim programima (npr. povraćaj plaćenog poreza filmskoj industriji), ali njihov najveći deo prvenstveno ide državnim preduzećima. Na primer, JP Resavica od prodaje uglja nema dovoljno poslovnih prihoda ni da isplati plate zaposlenima, a kamoli za druge troškove. Neka druga preduzeća koje primaju visoke subvencije su i Air Serbia i Železnice Srbije.
Srbija na subvencije troši više od većine uporedivih zemalja
Srbija troši više novca na subvencije u poređenju sa većinom drugih uporedivih zemalja. Ovo se jasno vidi kada pogledamo podatke ne samo iz jedne godine, nego u malo dužem vremenskom periodu. Prema tome, od Srbije više izdatke na subvencije imaju samo Bugarska, Mađarska i Češka. Letonija je na istom nivou, dok sve ostale zemlje imaju značajno niže rashode po ovom osnovu.
Učešće subvencija u BDP-u, 2008-2019. Izvor: Eurostat i Ministarstvo finansija.
Interesantno je i to da su rashodi na subvencije u zemljama Evropske unije relativno stabilni tokom godina, dok kod nas to nije slučaj pošto su subvencije rasle u trenucima recesije. Ovo dodatno osnažuje argument da su subvencije u Srbiji poslednja linija odbrane od lošeg poslovanja državnih preduzeća. Rashodi na subvencije su kod nas tokom prethodne decenije uvek bili viši od proseka drugih zemalja u tranziciji.
Učešće subvencija u BDP-u. Izvor: Eurostat i Ministarstvo finansija.
* nove EU članice: Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Mađarska, Slovenija, Češka, Slovačka, Rumunija, Bugarska i Hrvatska (neponderisani prosek)
Subvencije se u relativnom iznosu (u odnosu na BDP) smanjuju nakon 2015. godine, ali zato u nominalnim iznosima u evrima čak i rastu. U povoljnoj ekonomskoj situaciji trebalo bi očekivati da se subvencije smanjuju, ali to kod nas nije slučaj. Ne treba zaboraviti da je i ovakva situacija trenutno mnogo povoljnija nego pre samo nekoliko godina usled pada cena energenata. Da su nafta i gas zadržali svoje visoke cene, to bi imalo značajnog efekta i na poslovanje državnih preduzeća. Pre svega Srbijagasa, ali gradskih toplana.
Nova kriza i subvencije
Nova ekonomska kriza izazvana pandemijom virusa dovešće i do velikog rasta subvencija. Vlada je već najavila dodatnu podršku avio-kompaniji Air Serbia za isplatu ranije preuzetih kredita od partnera iz Emirata. Međutim, ova kompanija nije nikako mogla da isplati te kredite, čak i da njeno poslovanje nije narušeno merama za sprečavanje širenja virusa, pošto već svake godine njeno poslovanje zavisi od dotacija iz budžeta. Da li će se neka druga državna preduzeća pridružiti ovoj kompaniji u izvlačenju para iz budžeta zavisiće najviše od dubine i dužine trajanja predstojeće recesije.
Ovo je takođe moguće sprečiti i reformom poslovanja državnih preduzeća. Prvi korak u tom pravcu bio bi onaj koji se već decenijama izbegava: postavljanje profesionalnog menadžmenta koji može kompanijama da upravlja bez upliva politike. To znači i povlačenje nepopularnih poteza, kao što su: povećanje obima naplate svojih usluga, povećanje previše niskih cena da bi se pokrili svi troškovi proizvodnje, otpuštanje viška zaposlenih, smanjenje nepotrebno visokih zarada. To podrazumeva i kontrolu troškova na svim nivoima, uključujući i sistem nabavki, što bi sve imalo dobre posledice po nas građane, ali loše po partokratiju. Partije na vlasti tada više ne bi mogle da zapošljavaju svoje stranačke kadrove, ni u menadžmentu niti na ostalim radnim mestima, pa ni politički povezana lica ne bi više mogla da izvlače novac iz ovih preduzeća.
Imajući u vidu kakav je trenutni skor sadašnje/bivše Vlade po ovom pitanju, mnogo je realističnije gašenje požara u državnim preduzećima subvencijama iz budžeta, umesto da se ti požari pre toga spreče uvođenjem reda u njihovo poslovanje.
