Carinski rat – kako je Kraljevina Srbija postala ekonomski nezavisna
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock

Sticanjem nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine, Srbija je mogla da vodi svoju nezavisnu trgovinsku politiku – do tada je ekonomski smatrana delom Otomanskog carstva. U tom trenutku je Srbija poljoprivredna zemlja, bez ikakve industrije ako se zanemari nekoliko rudnika, mlinova, pivnica i fabrika gajtana i tekstila, uz naravno Topolivnicu u Kragujevcu (iz koje će kasnije nastati “Zastava”). Gotova sva trgovina sastojala se od izvoza žive stoke u Austrougarsku, preko Save i Dunava, odakle su uvoženi industrijski proizvodi. Kako gotovo uvek ekonomija i politika ne idu odvojeno, kao jednu od nagrada za podršku Srbiji za sticanje nezavisnosti i proširenje na jugu, Austrougarska je tražila i povlašćen položaj na srpskom tržištu. Potpisivanjem “Tajne konvencije” 1881. godine ovakvo stanje postaje i napismeno.

Kada najveći deo izvoza ide na jedno tržište lako je izvršiti politički pritisak zatvaranjem granica. Kako je to rekao Stojan Novaković, naprednjački političar i u nekoliko navrata ministar i premijer: “Kako je naša politika delovala samostalnije od Beča, tako su se Beču naše svinje činile bolešljivijim”. U nekoliko navrata između 1895. i 1897. godine granica za izvoz stoke zatvarana je pod izgovorom stočnih bolesti, što bi pričinjavalo ozbiljne ekonomske štete i teralo svako vladu da dobro porazmisli pre nego što bi uradila nešto što Beču ne bi bilo po volji. Novakovićeva Vlada je pokušala da organizuje izvoz stoke na druga tržišta preko Soluna železnicom, ali to nije dalo dobre rezultate jer je taj prevoz bio mnogo skuplji, a sama stoka je gubila na težini tokom transporta ili se razboljevala i umirala. Stoga je 1897. godine osnovana Beogradsko klanično društvo da bi se izvozilo prerađeno meso, ali ni to nije u početku dalo neke značajnije rezultate.

Odnosi Austrougarske i Srbije se pogoršavaju smenom dinastija 1903. godine i ubistvom kraljevskog para Obrenović. Kralj Milan se držao jako blizu Austrougarske, a kralj Aleksandar je nekako uspešno balansirao između Austrougarske i Rusije, sa velikim uticajem na politička dešavanja i preko državnih udara. S druge strane, kralj Petar je politiku prepustio Skupštini, gde su dominirali (tadašnji) radikali koji su se u spoljnoj politici jasno oslanjali na Rusiju. Austrougarska nije bila oduševljena time što joj se Srbija izmiče iz interesne sfere (ne zaboravimo da su ove sfere podeljene sporazumom Austrougarske i Rusije, još pre Berlinskog kongresa), i što želi da vodi samostalnu politiku na Balkanu sa osloncem na njihove glavne takmace. Kada su Srbija i Bugarska počele pregovore o savezu protiv Turske, to je započeto sklapanjem prvo carinske unije između ove dve zemlje decembra 1905. godine. Srbija je tražila da ovo bude tajna, ali je tokom rasprave u bugarskom Sobranju ovo isplivalo na površinu, pa se Austrougarska našla uvređenom. Ne samo da bi ovo ojačalo položaj Srbije, nego je i protivno Tajnoj konvenciji gde eksplicitno piše da će Srbija obaveštavati Austrougarsku o svim međunarodnim ugovorima koje namerava da sklopi. Ovo nije moglo proći nekažnjeno.

S druge strane, poljoprivreda u Austrougarskoj bila je pogođena nedavno povećanim nemačkim carinama, koje su 1904. povećane od 2 do 5 puta, kao i ograničenjem izvoza svinja na kontingent od 80.000 komada. Austrougarska je istovremeno i uvozila i izvozila svinje: one su iz mađarskog dela zemlje prodavane u Nemačkoj, da bi se za potrošnju u austrijskom delu zemlje uvozile jeftinije svinje iz Srbije, za koje se smatralo da su slabijeg kvaliteta. Ovim se stvorio dodatni pritisak da se ograniči uvoz iz Srbije. Austrougarska je u januaru 1906. godine zabranila uvoz i tranzit stoke iz Srbije zbog stočnih bolesti od pre 5 meseci, na šta je Srbija odgovorila proterivanjem državljana Austrougarske bez pasoša nazad za Zemun i zabranom uvoza šećera jer je “neispravan”. U martu se ove mere ukidaju i počinju pregovori, ali nakon par nedelja su prekinuti jer Austrougarska nije želela da odstupi od prvobitnih zahteva: zajam za topove, nabavka soli iz Austrougarske umesto iz Rumunije, pored čisto trgovinskih pitanja. Time je stvarno počeo carinski rat.

 

Nova tržišta

Zatvaranjem granica za srpsku stoku postalo je jasno da Srbija može da se izvuče iz ove situacije samo ako bude mogla da pronađe nova izvozna tržišta i nove puteve ka njima. Prvi kontigenti izvoza idu preko Bugarske za luke na Crnom moru, ali uskoro u Sofiji dolazi nova vlada neprijateljski nastrojena prema Srbiji zbog pitanja Makedonije, pa se ova ruta prekida. Tada uskače nova turska vlada iz Carigrada, koja je u sukobu sa Bugarskom upravo zbog njihove aktivnosti u Makedoniji i omogućava prevoz robe do Soluna, gde je Srbija dobila i svoju slobodnu bescarinsku zonu, koja je funkcionisala sve do Drugog svetskog rata. Stoka (većinski volovi) je uglavnom išla preko Soluna, po potom brodovima za Egipat, Maltu, Italiju i Francusku, dok su žitarice i suvo voće išli Dunavom za Brailu u Rumuniji ili Dunavom za Nemačku i Belgiju. Srpska diplomatija ovih godina radi na steroidima da bi olakšala izvoz iz Srbije – sklapaju se trgovinski ugovori sa Francuskom, Engleskom, Rusijom, Švajcarskom, Turskom, Belgijom i Rumunijom, a kroz nekoliko godina i sa Švedskom, Norveškom, Danskom i Portugalom. Takođe se osnivaju konzulati i trgovinska predstavništva u inostranstvu za promociju izvoza, a analiza našeg poslanstva iz Beča tvrdi da se može pobediti u ovom sukobu jer je srpska roba iz Austrougarske reeksportovana za Nemačku ili je zamenjivala robu iz Austrougarske koja je tamo izvožena. Srpska državna železnica smanjuje cenu transporta robe da bi se izvoznicima smanjili troškovi. Kako je značajno rastao promet (prethodni izvoz u Austrougarske je vršen uglavnom bez železnice – stoka je terana u stadima), rasli su iz godine u godinu i prihodi železnice, uprkos smanjenju cena.

Srpska roba je uspela da brzo nađe druga tržišta, pre svega Nemačku i Belgiju i, u nešto manjoj meri, Tursku, Francusku i druge države. Ali kada se austrougarski poslanik u Beogradu požalio svom nemačkom kolegi na to što je Nemačka omogućila pristup robi iz Srbije svom tržištu pomoću niskih carina iz trgovinskog ugovora, iako je bila njihov najbliži saveznik, ovaj je samo kratko odgovorio: “Posao je posao”. Istovremeno, srpska vlada uvela je visoke carine na uvoz robe iz Austrougarske, što je dovelo do skretanja trgovine i uvoza iz drugih zemalja i malog povećanja domaće industrijske proizvodnje.

Struktura izvoza Srbije 1905.

Grafkon 1: Struktura izvoza Srbije 1905. Izvor: Istorija sprskog naroda VI/1, СКЗ, 1983.

Struktura izvoza Srbije 1910

Grafkon 2: Struktura izvoza Srbije 1910. Izvor: Istorija sprskog naroda VI/1, СКЗ, 1983.

Gotovo identična situacija vidljiva je i na strani uvoza. Roba iz Austrougarske je ustupila mesto robi iz drugih zemalja, pre svega iz Nemačke, Turske i Belgije. Austrougarska je stoga bila dvostruki gubitnik ovog trgovinskog sukoba.

Struktura uvoza Srbije 1905

Grafkon 3: Struktura uvoza Srbije 1905. Izvor: Istorija sprskog naroda VI/1, СКЗ, 1983.

Struktura uvoza Srbije 1910..

 

Promene u strukturi izvoza

Kako transportovati živu stoku često nije moguće, došlo se do rešenja da se životinje prerađuju u zemlji i izvoze kao mast, kobasice ili konzervirano meso. Izvoz masti loja je porastao sa 11 tona  1905. godine na preko 1.000 tona 1908. Druga promena je bila povećanje izvoza žitarica, koje su pre toga bile korišćene za ishranu stoke namenjene izvozu. Ali promena strukture bila je vidljiva i u tome što je došlo do ukrupnjavanja izvoza. Dok je do carinskog rata najveći deo izvoza stoke funkcionisao putem velikog broja malih trgovaca, koji su stoku često terali peške do granice na Savi i Dunavu, sada su organizaciju izvoza železnicom i brodovima preuzeli veliki trgovci koji su imali kontakte u inostranstvu. Nemogućnost lakog izvoza na blisko tržište Austrougarske dovelo je i do pada tražnje za svinjama, što je i oborilo njihovu cenu. Veliki trgovici su takođe deo svojih troškova mogli da prebace na seljake kroz nižu otkupnu cenu, pa ih je to značajno pogodilo, imajući u vidu to da je veliki broj njih živeo u siromaštvu i polunaturalnoj privredi. Zato se i pojavila izreka da je ovakvo stanje “seljaku rat, a gospodi brat”.

 

Stalan rast izvoza i trgovinske razmene

Sama promena učešća Austrougarske u trgovinskoj razmeni Srbije nije dovoljan podatak da procenimo kako je Srbija prošla: ovo učešće je moglo da se smanjuje, ali takođe i da se smanjuje ukupna razmena Srbije sa inostranstvom. Zato je dobar dodatni pokazatelj kretanje ukupne srpske trgovine tih godina.

Kretanje srpske trgovinske razmene 1905-1910.

Grafikon 5: Kretanje srpske trgovinske razmene 1905-1910. Izvor: Dimitrije Đorđević, Carinski rat Austrougarske i Srbije 1906-1911, Istorijski insitut, 1962.

Imajući u vidu situaciju da je Srbija uspevala da preorijentiše izvoz u druge evropske zemlje, Austrougarska popušta i vode se pregovori oko novog trgovinskog ugovora, koji je na kraju i potpisan početkom marta 1908. godine, a stupio je na snagu početkom septembra. Prema njemu je Srbija zadržala visoke carine na uvoz iz Austrougarske, dok ova nije dala Srbiji slobodan tranzit stoke preko svoje teritorije a izvoz je ograničila na 80.000 svinja i 31.000 volova. U međuvremenu, Austrougarska vrši anekciju Bosne i Hercegovine, što ima velike političke odjeke u Srbiji. Organizuju se brojne javne demonstracije na kojima Branislav Nušić skuplja dobrovoljce za rat pred Narodnim pozorištem, a stanje je bilo toliko naelektrisano da je Vlada jedva prihvatila da objavi priznanje aneksije onda kada ju je Rusija na to primorala, pošto nije želela da zaoštrava odnose sa Austrougarskom. Sa mobilizacijom vojske sa obe strane, zaista je delovalo da je rat moguć, ali je izbegnut popuštanjem slabije strane. U međuvremenu, Austrougarska otkazuje tek potpisani trgovinski sporazum već krajem marta 1909, da bi kontingent stoke za uvoz dodelila Rumuniji.

Sada pomirljiva Srbija uzvraća udarac: uvodi minimalnu carinsku tarifu koja se odnosi na zemlje sa kojima potpisani trgovinski ugovor (dakle, skoro sve osim Austrougarskom) što pogađa uvoz robe iz Austrougarske jer se na nju primenju viša opšta carinska tarifa. Istovremeno, Srbija sklapa veliki zajam o naoružanju i oružje nabavlja ne od Austrougarske, već od Francuske. Nakon rešavanja aneksione krize, dolazi do novih pregovora o trgovinskom sporazumu, koji je potpisan jula 1910. godine, a stupio je na snagu u januaru 1911. Prema njemu, Srbija na robu iz Austrougarske primenjuje svoju minimalnu carinu, što je ovu robu stavilo na istu položaj sa robom iz drugih zemalja, dok je Austrougarska Srbiji dala kontingent za izvoz od 15.000 volova i 50.000 svinja, ali i slobodan tranzit robe preko svoje teritorije ka drugim destinacijama, što je ranije odbijala da učini. Ovime je Srbija po prvi put postala stvarno ekonomski, ali i politički, nezavisna zemlja.

 

Austro-Ugarska je izgubila i carinski rat sa Rumunijom

Iz sličnih razloga kao sa Srbijom, Austrougarska je vodila carinski rat i sa Rumunijom 1886-1894 godine, zabranjujući uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Rumunije na svoje tržište. Rumunija je uspela da kroz nekoliko godina preorijentiše svoj izvoz sa tržišta Austrougarske na tržišta Velike Britanije i Belgije i tako probije trgovinsku blokadu.

 

Zamalo izbegnut carinski rat već 1901.

Ove godine je Srbija bila zaključila zajam sa grupom francuskih i nemačkih banaka za kupovinu topova. Grupa francuskih banaka se dogovorila da polovinu kredita ustupi zainteresovanim nemačkim banakama, koje bi onda polovinu svog dela ustupile austrijskim. Austrougarska je ipak smatrala da ceo kredit treba da se uzme od njihovih banaka, imajući u vidu vezanu kupovinu: da će se topovi kupiti u onoj zemlji dakle je kredit i bio uzet. Na ovome je insistirao i bečki dvor pošto je carska porodica bila veliki investitor u Škodu, koja je proizvodila naoružanje, ali je ministar spoljnih poslova Goluhovski odbio da otpočne carinski rat, tvrdeći da će Srbija uspeti da preorijentiše svoj izvoz i da bi pobedila u tom sukobu. Ispostavilo se da je bio u pravu.

 

Carinski i Prvi svetski rat

Srbija je 1909. godine u jeku carinskog rata topove kupila u Francuskoj, a oni su korišćeni uspešno u Balkanskim ratovima i u Prvom  svetskom ratu do povlačenja preko Albanije. Da li je vojska mogla da uspešno ratuje u početku Velikog rata da su u pitanju bili austrijski topovi, bez pristupa municiji i rezervnim delovima, veliko je pitanje. U domenu šta-bi-bilo-da-je-bilo analize postavlja se i pitanje da li bi do Prvog svetskog rata uopšte došlo da Srbija nije uspela da se ekonomski osamostali od Austrougarske, pošto onda ne bi morala da Srbiji objavi rat da bi sprečila irendentističke pokrete na svojoj teritoriji i pokaže snagu – dosta bi bilo samo da zatvori granice kao ranije. Pobedom u carinskom ratu, Srbija je eliminisala mogućnost ekonomskog pritiska kao instrument postizanja političkih ciljeva, ostavivši samo vojni pritisak kao opciju.

 

*Tekst je deo nove rubrike na Talasu – “Tradicija slobode”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *