Heroji sa kamerama
Ivana Jeremić

Istraživačka novinarka / Urednica na portalu Balkan Insight

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock 

Sudbina protesta se sada već čini izvesnom i dok će se politički analitičari baviti rezultatima, političkim pobednicima i gubitnicima, jedno je sigurno – iz ovog nezadovoljstva i uličnog haosa kao pobednici izašli su reporteri.

 

Kao generacije novinara iz 90-ih, doduše, značajno bolje tehnološki opremljeni, kolege novinari, fotoreporteri, kamermani izveštavali su prethodnih nedelju dana dok su oko njih letele psovke, kamenice, delovi ograde i suzavac. Kao da prva polovina 2020. nije bila dovoljno izazovna imajući u vidu pandemiju, vanredno stanje, izbore, poplave…(nastavi niz), na red su došli i najnasilniji protesti u poslednjih deset godina. 

I dok su na društvenim mrežama mnogi stanje na terenu poredili sa ratnim, smatram to preteranim, nadajući se da naša, i generacije posle, takvo iskustvo nikad neće ni doživeti.

U svakako vanrednim okolnostima, izveštavanje sa protesta usred pandemije imalo je niz izazova. Verujem da svima nama, koji smo se prošlog utorka uputili pred Skupštinu da vidimo šta se događa, ni na kraj pameti nije bilo da ćemo do kraja večeri gutati suzavac i prisustvovati scenama nasilja kakve smo imali prilike da gledamo tek na nekim utakmicama i protestima iz sada već daleke prošlosti. U proteklih pet godina ljudi su na ulice izlazili gotovo svake godine, nekad i u značajno većem broju, ali su nasilni incidenti i napadi na same novinare bili izolovani. Prethodnih dana, ipak, nikad nije bilo teže dati ikakvu procenu, objasniti publici šta se dešava, ko protestuje i zbog čega.

Tokom prve večeri gledaoci su imali priliku da vide, i tu se istakla pre svega izvrsna Jelena Zorić i kamera N1, scene o kojima ćemo pričati još mnogo. I nije to samo zbog toga što su kamere uhvatile, već i zbog načina na koji su se kolege izborile da građanima ne samo prikažu slike već i objasne šta se dešava, i svojim stavom odbiju čak i one koji su u tome pokušali da ih spreče.

Boriti se sa suzavcem dovoljno je teško i kada ste samo učesnik na protestu. Ako na protestu još i izveštavate, onda je to ogroman izazov. Naročito ako se pored vas odvija sukob između građana i policije, neretko rezultirajući policijskom brutalnošću, čak i prema samim novinarimaIpak, novinari desetine redakcija koji su svako veče prenosili šta se dešava, uspešno su odradili svoj zadatak uz sve prepreke koje su se pred njih stavljale. Iz ovog iskustva možemo da izvučemo nekoliko zaključaka.

Kao da prva polovina 2020. nije bila dovoljno izazovna imajući u vidu pandemiju, vanredno stanje, izbore, poplave…(nastavi niz), na red su došli i najnasilniji protesti u poslednjih deset godina

Koliko god se tamnom činila medijska scena Srbije, mi i te kako imamo ljude koji odgovorno rade svoj posao. Šerovanje fotografija i videa sa protesta nije nešto rezervisano samo za novinare i to je sjajno, građani treba što više da budu uključeni u kreiranje sadržaja. Ipak, novinari su ti koji tom sadržaju daju kontekst. Kada scene obračuna i nasilja izvučete iz konteksta, mnogi bi stvarno mogli da pomisle da je na ulicama bio rat ili da je većina ljudi na protestu bila nasilna. To je sve daleko od istine, i vrednost novinara je upravo u tome, da svakog trenutka svojoj publici pored slike daju i objašnjenje koje će im pomoći da shvate kontekst.

Ponovo shvatamo, po ko zna koji put, da svi moramo da radimo na tome da se novinarima omogući da slobodno izveštavaju, bez straha od toga da će ih neko udariti, oteti mikrofon, ili da će ih policija sprečiti da rade svoj posao. 

Niz primera u kojima su naše kolege povređene tako što su bile kolateralna žrtva sukoba policije i onih koji protestuju, napada demonstranata ili žrtve policijskog nasilja, premda su uredno imali novinarske legitimacije, pokazuje koliko su novinari u stvari ugroženi. Da se razumemo, nasilje je uvek loše, samo kada se dešava nad novinarima koji su na službenoj dužnosti takoreći, situacija je još gora, jer to znači da ne postoji ništa što bi novinaru moglo da garantuje sigurnost dok obavlja svoj posao.

I na kraju, novinarke su apsolutne junakinje. Ne juče, ne proteklih nedelja, decenijama već naše novinarke su na prvoj liniji fronta izveštavajući o najtežim i najbitnijim temama i suočavajući se sa ljudima koji su mnogo moćniji i fizički snažniji od njih. U bilo kom obliku novinarstva, birajte istraživačko, online, TV, štampa… novinarke su te koje obrađuju najvažnije teme i nalaze se u opasnim situacijama jednako kao njihove muške kolege. Ovi protesti mnoge su podsetili na to jer su bili zatečeni sposobnošću reporterki da se snađu u potpunom haosu, kada im je fizička bezbednost potpuno ugrožena.

Setite se toga sledećeg puta kada pomislite “zbog čega se neka novinarka bavi temama iz sporta, kriminalom ili crnom hronikom” kada su te teme okarakterisane kao izvorno “muške.” Naročito se setite toga kada upadnete u zamku i bavite se njihovim fizičkim izgledom više nego radom. 

Nadam se da će njihov rad dovesti do toga da imamo mnogo više žena na važnim pozicijama u redakcijama, ali ne zbog ispunjavanja kojekakvih kvota, već isključivo kao posledica njihovih izvrsnih rezultata.

 

Pročitajte i:

Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN)

Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *