„Ako narod nije zadovoljan – promenićemo narod!“
Goran Tomin

Klinički psiholog i psihoterapeut

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock 

Taj rezervni narod, pripravan sve vreme, decenijama unazad postoji, ima svoju funkciju – da čeka da bude pozvan u odsudnim trenucima

 

Ne tako davno, tačnije 26. februara ove godine, na prvoj konferenciji za medije povodom pandemije smo, uz osmeh, dobili poruku da treba da se relaksiramo. Da treba da živimo kao da opasnosti nema, da putujemo. Nedugo zatim, odnosno 25. marta, nam je, ovoga puta uz zloslutno bled izraz lica, rečeno da nam neće biti dovoljna sva groblja. Kralj Ibi, u čuvenom izvođenju Zorana Radmilovića, pre više od 45 godina, kaže da ga njegov narod izaziva da drži govore. On, dakle, inače ne bi, nego je izazvan. Kasnije se dvoumi da li da menja narod koji je nezadovoljan ili da zadrži postojeći, jer – „taki je kaki je“.

Jedan drugi kralj Ibi ipak ima rezervni narod kojim želi da zameni postojeći nezadovoljni, koji mu, poput ogledala, vraća nepodnošljivi odraz njega samog. (Interesantno je da ćete ga retko čuti da kaže građani, on ipak preferira izraz narod.) Taj rezervni narod, pripravan sve vreme, decenijama unazad postoji, ima svoju funkciju – da čeka da bude pozvan u odsudnim trenucima. U režiji, koja nažalost nije režija Mucija Draškića, taj rezervni narod ulazi na scenu i dodaje na dinamičnosti pozorišne predstave. Iskusna publika će, pak, prepoznati, a možda čak i predvideti, trenutak kada reditelj na scenu dovodi taj dramaturški ubačeni element. Tada dobijamo zaplet par excellence. Publici je skrenuta pažnja, dok se negde blizu kulisa na sceni dešava pravi fabularni proces.

Jedan drugi kralj Ibi ipak ima rezervni narod kojim želi da zameni postojeći nezadovoljni, koji mu, poput ogledala, vraća nepodnošljivi odraz njega samog

Možda je građanskoj Srbiji, iskusnijoj u gledanju (i razumevanju) pozorišnih predstava na izvestan način zaumno, ili čak potpuno strano, psihološko funkcionisanje tog rezervnog naroda. Publika zna da oni, za početak, uvek liče jedni na druge. I to fizički. Da njihova uloga nema previše teksta, ako ga uopšte i ima. Eventualno može podsećati na hor u antičkoj drami, ali ne po kapacitetima za refleksivnost, već po skandiranju. Po jednoumlju karakterističnom upravo za takve grupe ljudi. Taj rezervni narod, za koji je sada već kristalno jasno da predstavlja narod nasuprot narodu, da predstavlja ono nešto drugo i drugačije, i to samo onda kada treba da dođe do zapleta, u redovnim okolnostima biva stopljen s ovim prvim narodom. S građanima. Ali mu mentalitet ostaje isti. Autoritaran.

Verovatno jedna od najopisivanijih pojava iz domena socijalne psihologije jeste upravo fenomen autoritarnosti. Tim se pojmom, osim strukture i dinamike pojedine konkretne ličnosti, može imenovati i mnogo toga još. Recimo – sistem. Autoritarna ličnost ne može postojati bez sistema, kao što ni sistem ne može postojati bez nje. I to ne bilo kakav sistem, već upravo to – autoritaran. Socijalni psiholozi najveća zla koja su zadesila čovečanstvo opisuju upravo ovom malignom pojavom. Nacistička Nemačka je počivala na stotinama, ili čak hiljadama, autoritarnih ličnosti ustrojenih u sistem koji nalikuje vojnom. To je sistem strogo definisane hijerarhije i subordinacije. Sistem koji omogućava, a neretko čak i nagrađuje, da se pojedinac u njemu plaši nadređenog, a da kinji neposrednog podređenog. Koji će dalje kinjiti one ispod sebe. I tako sve do Aušvica.

Isto tako i načelnik u jednom domu zdravlja u Beogradu naređuje da čak i korona pozitivni lekari moraju da dolaze na posao. Iako bi načelnik, koji je i sam lekar, morao da bude svestan takvog rizika (na primer da inficirani lekar prenese zarazu na svoje pacijente), što verovatno i jeste, autoritarni sistem koji opisujemo sve to stavlja po strani, jer on funkcioniše samo po toj vertikalnoj osovini, od gore ka dole, a to je jedino što se mora održati. Što je kriza i spoljna opasnost veća, to je potreba za održanjem autoritarnosti jača. Ma koja da je cena. Ako je neko načelniku nadređen direktno ponizio istog, načelnik će, isto tako, ponižavati svoje lekare.

Autoritarna ličnost jeste odgovorna za nesagledive srazmere posledica po društvo takvog delovanja.  Rezervni narod koji ovaj drugi kralj Ibi zaista smatra (svojim) narodom – jer mu je odraz koji ogledalo takvog „naroda“ vraća mnogo ugodniji zastranjenoj mu ličnosti – održava sopstveni autoritarni sistem. Tvrdo, skoro nesalomivo, taj sistem opstaje. I pošto elementi tog sistema bivaju brutalno nasilni samo prema slabijima, a kao miševi uplašeni i pokunjeni, sagnute glave pred jačim od sebe, pošto je to jednostavno tako – taj sistem će opet postati nevidljiv, sakriće se, uvući negde, skloniti u nekom činu iza kulisa i opet čekati da ga režiser ubaci, kad dramaturški to bude potrebno.

Činjenica da taj sistem nije glomazan, odnosno da članova ima malo, u odnosu na nezadovoljni narod koji ipak predstavlja bitnu većinu, u isto vreme i zabrinjava i teši. Brine jer i inače, istorijski, takvih ličnosti je uvek bilo drastično manje nego onih drugih, pa su ipak uspevale da nagrizaju ili u potpunosti unište društvo. Međutim, može i da ulije nadu, ako na pravi način razumemo – da nas je ipak više. Proces oporavka koji može da usledi će trajati veoma dugo, on je spor, decenijski. I neophodno je podsetiti da kultura predstavlja ključni stub u izgradnji zdravijeg društva.

Zato ćemo završiti navodnim citatom Vinstona Čerčila, koji je na molbu da smanji budžet za kulturu, kako bi sredstva bila preusmerena na rat, odgovorio: „A šta ćemo onda braniti“.

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *