Foto:iStock
Debata o tome da li su u svrgavanju autokrata bolje sredstvo mirni ili nasilni protesti ima dugu istoriju, a u moru različitih primera korišćenja obe metode protesta teško je pronaći jedinstven odgovor.
U poslednje dve godine u Srbiji mogli smo da vidimo gotovo istovetne reakcije na proteste. Nakon kratkotrajnog uzbuđenja i poleta, ubrzo dolazi velika razočaranost u metode protesta, sve koji proteste organizuju, one koji na proteste idu i opozicione lidere koji žele da stanu na čelo protesta ili samo pruže podršku protestima. Sličnu matricu reakcija mogli smo da vidimo i u četrvtak, 9. jula, nakon poslednjeg protestnog okupljanja ispred Narodne Skupštine u Beogradu, čiji je okidač bila najava ponovnog uvođenja policijskog časa.
Nakon dve noći fizičkih obračuna sa policijom i video snimaka policijske brutalnosti koji su obišli svet, nastala je inicijativa da se sinoć protestuje drugačije ‒ sedenjem. Metod protesta u narodu poznatiji kao sit-in prvo su primenili Novosađani, koji su na taj način protestovali još 8. jula na Trgu slobode nakon sukoba sa policijom, a sinoć se sedenjem protestovalo i u drugim gradovima Srbije.
Zašto baš sedenje kao vid protesta? Iako blago rečeno aktuelni protesti nemaju lidere, neki od demonstranata su predložili sedenje kao način odvajanja od nasilnih učesnika protesta. Nakon nasilja koje se dogodilo prve večeri protesta, sve češće smo u javnosti mogli čuti da su nasilni učesnici zapravo “ubačeni elementi” i projekat “službe”, postavljeni tu sa eksplicitnim ciljem da se demonstranti predstave kao nerazumna masa desničara i ravnozemljaša. Sedenje je način da se pokaže kako ovo nisu istinski učesnici protestnog skupa i onemogući spin vlasti da “fin i pristojan svet” nije na protestima i da ovo nema nikakve veze sa apsolutno katastrofalnom reakcijom nadležnih na pandemiju COVID-19.
Kako su ljudi reagovali na sedenje kao vid protesta? Blago rečeno ‒ ne baš najpozitivnije. Mnogi su na društvenim mrežama kritikovali sedenje kao razvodnjavanje protestne energije i elana, navodeći da je ovo traćenje pažnje i besa građana kao posledica policijske brutalnosti. Ako hoćemo demokratsku zemlju moramo biti spremni da se za nju sukobimo sa policijom, udahnemo suzavca i osetimo pendrek na sopstvenim leđima. Još je Džeferson smatrao da se drvo slobode ponekad mora i krvlju zalivati, a sedenje je za neke predstavljalo uvredu svih demonstranata koji su pre toga pretrpeli nasilje od strane policijskih palica. Ukratko ‒ demonstranti koji sede su kukavice bez stomaka za revolucionarnu borbu, za razliku od duge istorije srpskih revolucionara.
Sudeći po reakcijama na društvenim mrežama, pristalice sedenja odgovaraju da su ovakve kritike besmislene jer su nasilni protesti na duži rok neodrživi i omogućavaju vlasti da koristi provokatore za izazivanje nasilja i deligitimizovanje protesta. Za promenu režima potrebno je kanalisati bes i jasno postaviti zahteve. Gandi je koristio nenasilje kao svoj kredo i uspeo je da oslobodi Indiju od britanskih kolonizatora, zar ne?! Takođe, tu je i argument da se protiv sedenja uglavnom bune oni koji sami nisu spremni da se zapravo sukobe sa policijom i da je u pitanju argument onih koji nemaju skin in the game.
Ko je u pravu?
Debata o tome da li su u svrgavanju autokrata bolje sredstvo mirni ili nasilni protesti ima dugu istoriju, a u moru različitih primera korišćenja obe metode protesta teško je pronaći jedinstven odgovor. Da li postoje primeri uspešnih mirnih revolucija? Odgovor je da, ukoliko pogledamo, na primer, iskustvo demonstracija u Ukrajini 2005. godine. Da li postoje primeri gde je nasilje bilo okidač za proširenje prostora slobode i smenu vlasti? Odgovor je da, ukoliko pogledamo Stounvol proteste u Americi 1969. godine i njihov značaj za LGBT+ prava ili Arapsko proleće. Kao i sa svim kompleksnim pitanjima u životu, odgovor zavisi od konteksta i vremena.
Nasilni protesti imaju ogroman potencijal da prikažu koliki je zapravo bes građana i pri tom uplaše vlast i motivišu je da pristane na zahteve demonstranata. Takođe, policijska brutalnost, koja je česta kada se dogode neredi, služi da savršeno oslika beskrupuloznost vlasti i mobiliše još veći broj ljudi da izađu na ulice. Video-snimci neopravdane upotrebe sile od strane policije moćna su i poruka za sve van granica zemlje, a nasilje uvek privlači ogromnu pažnju stranih medija. Njujork Tajms nema baš isti motiv da intenzivno izveštava o sedenju ispred Narodne Skupštine. Prošlogodišnji protesti 1 od 5 miliona, koji su trajali mesecima, poslužili su kao pokazatelj granica nenasilnog otpora jer ništa bitno nije postignuto, osim manjih ustupaka vlasti. Dodatna posledica protesta sedenjem ‒ ako je vlast želela da pokaže kako policija zapravo i nije nasilna kada su demonstranti “mirni”, to je sinoć i postignuto, što znači da sedenje možda i nije najmudriji izbor.
S druge strane, nije neosnovano reći da nasilni protesti nisu održivi na duži rok. Teško je motivisati ljude da uzastopno izlaze i izlažu se opasnosti da budu napadnuti od strane policije. Nasilje pruža mogućnost vlasti da konstantno preusmerava pažnju javnosti sa povoda za protest na činjenicu da su policajci povređeni i da je naneta finansijska šteta gradu. Iako slike policijskog nasilja odlaze u svet, iluzorno je misliti da će međunarodna zajednica, osim zabrinutosti u izjavama, uraditi bilo šta dalje. Francuska policija se 2018. i 2019. godine više puta nasilno obračunavala sa Žutim prslucima, a predsednik Emanuel Makron i dalje sedi u Jelisejskoj palati. Na kraju krajeva, nasilni protesti često znače da postoji šansa da neko od demonstranata bude ozbiljno povređen ili da izgubi život ‒ nasilje u borbi za demokratiju deluje poetično sve dok ne uzmemo u obzir i to da postoji mogućnost da neko pogine.
Ovo ne znači da je rešenje centrizam u kojem kombinujemo nasilje i mirne demonstracije, već da je svrgavanje autokratskog režima koji ima ogromnu kontrolu izuzetno težak zadatak. Neredi treba da služe kao pretnja režimu, koji mora da zna da građani neće ustuknuti pred upotrebom sile. Mirne demonstracije treba da iznedre lidere i zahteve koji će moći da artikulišu vlasti šta se tačno zahteva i ko su ljudi sa kojima se pregovara. Možda je vlast odustala od policijskog časa zbog nereda koji su izbili u utorak, a možda i zbog puke masovnosti nezadovoljnih ljudi koji se se pojavili ispred Narodne skupštine. Nema jedinstvenog odgovora niti priručnika za svrgavanje autokratske vlasti, a moramo biti spremni da probamo različite metode otpora.
Niko ne treba da se zavarava da je protest sedenjem sinoć “uništio” šansu za demokratsku promenu, kao što ne treba ni da gajimo iluzije da ćemo igranjem kola ispred Skupštine i grljenjem sa policajcima kanalisati poruku mira u trenutku kada su samo dan pre toga ljudi gutali suzavac. Pozitivno je što je vlast odustala od policijskog časa, ali za promenu su potrebni jasni ciljevi demonstracija i jasna politička alternativa. Ne treba da očekujemo demokratsku promenu u trenutku kada se svi ježimo na pridev “političko”, molimo opozicione lidere da se ne pojavljuju na protestu i nemamo osnovnu saglasnost oko toga kako tačno želimo da budući režim izgleda. Revolucija poput one 5. oktobra je daleko, a kako smo došli u tačku gde je ona daleko, uprkos korupciji, pritiscima na medije, mnogobrojnim aferama i nekompetentnim odlukama vlasti, pitanje je za poseban tekst.
Autorka