Foto: iStock
*Tekst je deo serijala “Specijalne ekonomske zone”
Na teritoriji Srbije danas postoji 15 slobodnih ekonomskih zona – nalaze se u Subotici, Apatinu, Zrenjaninu, Novom Sadu, Smederevu, Kragujevcu (2), Šapcu, Priboju, Užicu, Kruševcu, Svilajncu, Pirotu, Vranju i Beogradu. Šta su slobodne zone i kakve rezultate donose?
Slobodne zone predstavljaju posebnu carinsku teritoriju koja je fizički ograđena od ostatka zemlje. Za firme koje u njoj posluju važe određene povlastice, koje se pre svega odnose na pojednostavljene carinske procedure i neplaćanje carina i PDV-a na uvezenu robu koja se dalje izvozi. Ukoliko se roba ipak pušta u prodaju na teritoriji Srbije, onda se na nju naplaćuju i carine i PDV, kao i na svu drugu robu. Cilj slobodnih zona je privlačenje investicija iz domena prerađivačke industrije – time bi došlo ne samo do novih investicija, nego i do transfera tehnologije i rasta izvoza.
Zakon o slobodnim zonama usvojen je 2006. godine, da bi 2008. bila osnovana Uprava za slobodne zone u Srbiji. Od tada se osnivaju slobodne zone po Srbiji. Danas ih ima ukupno 15 i one pokrivaju oko 20 kvadratnih kilometara. Najveća zona nalazi se u Smederevu na površini od 540 hektara, a najmanja je ona u Priboju sa 27 hektara.
Kod nas je napušteno nekadašnje rešenje prema kome su slobodne zone isključivo pod državnom kontrolom, što često dovodi do birokratizacije, sporosti, gomilanja administracije ali i korupcije. Rešenje za ove probleme nađeno je u javno-privatnom partnerstvu, gde u upravljanju slobodnim zonama, osim lokalnih samouprava na čijoj teritoriji se one nalaze, učestvuju i kompanije koje u njima posluju. Na primer, slobodnom zonom Pirot upravljaju privatne kompanije, a ta zona već godinama uspešno posluje i dobijala je međunarodna priznanja.
Koliko dobre rezultate su dale slobodne zone?
Kompanije koje posluju u slobodnim zonama su tokom 2018. godine izvezle robu u vrednosti od 2.185.000 evra, što je udeo od 13,4% u ukupnom izvozu Srbije. Ukupna proizvodnja iznosila je preko 2,4 milijarde evra, a razlika između ova dva iznosa je u robi koja je plasirana na domaće tržište van slobodnih zona. Istovremeno, u njima je bilo oko 35.000 zaposlenih. Imajući u vidu odnos proizvodnje za izvoz i zaposlenosti, ovo nam govori koliko je srpska privreda ukupno gledamo nerazvijena.
Na prvi pogled, slobodne zone deluju veoma uspešno u privlačenju preduzeća iz oblasti prerađivačke industrije koje bi proizvodile dominantno za izvoz. Međutim, gro ovih rezultata svodi se na poslovanje samo par preduzeća. Na primer, u 2013. je proizvodnja jedne kompanije, FIAT-a, iznosila dve trećine ukupne proizvodnje u svim slobodnim zonama. U međuvremenu je porasla vrednost proizvodnje ostalih kompanija, a smanjila se proizvodnja FIAT-a, ali trend je ostao isti.
Takođe, kada se pogleda poslovanje svih slobodnih zona, jasno se vidi da je vrhunac poslovanja dostignut 2013. ulaskom FIAT-a u slobodnu zonu u Kragujevcu. Nakon toga se stromglav uspon proizvodnje u ovim sredinama zaustavio i počeo da stagnira.
Brojne kompanije koje rade u slobodnim zonama bile su uključene i u program podsticaja za investicije. Njih je država oslobađala plaćanja poreza na dobit i poreza na zarade zaposlenih, dok su ih lokalne samouprave čak oslobađale poreza na imovinu i brojnih parafiskalnih nameta. Stoga je gotovo nemoguće proceniti koliki uticaj na te investicije je imalo samo poslovanje u okviru ovih slobodnih zona, a koliko je poslovanje u slobodnoj zoni bilo samo šlag na torti koju su činile državne subvencije.
U prilog tezi da su slobodne zone bile od sekundarne važnosti za privlačenje velikih kompanija jeste i to što su neke od njih, na primer one u Kragujevcu i Smederevu, pravljene namenski za pojedinačne investitore sa kojima se pregovaralo, kao deo državnog paketa koji im je bio ponuđen.
Ograničeni uticaj slobodnih zona
Nedavna studija OECD-a o slobodnim zonama na Zapadnom Balkanu došla je do zaključka da, iako slobodne zone verovatno jesu pomogle privlačenju investicija i to prvenstveno u industriji, njihov uticaj na druge delove privrede za sada ostaje jako ograničen. Glavni razlog za to je bilo slabo povezivanje sa drugim domaćim kompanijama i njihovo uvezivanje u lance snabdevanja kao novih dobavljača.
Umesto toga, kao dobavljači su se pojavile druge inostrane kompanije koje su takođe otvorile svoje proizvodne pogone u slobodnim zonama, kao na primer u slučaju komponentaša za FIAT. Ovim su svakako zaposleni novi radnici, ali ponovo uz velike državne subvecije i oslobađanje plaćanja poreza na niz godina, pa je ukupna korist za naše društvo od ovakvih poteza veoma upitan.
Pravila će morati da se menjaju ako želimo u EU
Trenutna regulacija slobodnih zona kosi se u nekim svojim delovima sa pravilima EU i moraće da se menja ukoliko Srbija želi da postane članica EU. U Evropskoj uniji su ovakve slobodne zone svakako dozvoljene, ali problem leži u oporezivanju građevinskih radova izvedenih u slobodnim zonama ili energije koju potroše kompanije koje u njima posluju. Naime, kod nas su u ovim slučajevima kompanije oslobođenje plaćanja PDV-a, dok u EU to nije slučaj.
Da li treba da otvaramo nove slobodne zone?
Imajući sve ovo u vidu, da li bi nam otvaranje novih slobodnih zona pomoglo da privučemo nove investicije? Pa verovatno ne bi škodilo, ali teško da će samo to biti dovoljno.
Treba istaći da su naši carinski propisi, koji su inače veoma komplikovani i teški za sprovođenje, od pre par godina pojednostavljeni time što velike kompanije sada mogu da se prijave za otvaranje carinskih terminala na njihovom zemljištu. Pored toga, uvedeno je elektronsko plaćanje carine kao i nacionalni kompjuterizovani tranzitni sistem. Roba se prijavljuje samo jednom, i to sa jednom bankarskom garancijom, na početku prevoza, umesto da se prijavljuje ponovo u svakoj zemlji kroz koju prolazi. Time se izgubio veliki deo prednosti poslovanja u okviru slobodne zone i van nje.
Iako neke prednosti i dalje postoje (one stop shop za birokratiju, objedinjene špediterske usluge, neplaćanje PDV-a i carina na uvoz sirovina), izgleda da to više ne predstavlja toliku razliku kao ranije. Umesto širenja slobodnih zona od kojih će profitirati samo pojedine firme, i to često one koje su dobile i razne druge novčane i nenovčane podsticaje od države, možda bi bolje rešenje bilo da se unapredi poslovanje na teritoriji cele zemlje. To bi trebalo sprovesti kroz seču nepotrebne administracije, olakšavanje poslovnih procedura i jednostrano ukidanje carina na uvoz ili sklapanje novih trgovinskih sporazuma.
Ako slobodne ekonomske zone rade, onda nema razloga da cela Srbija ne postane slobodna ekonomska zona u meri u kojoj je to moguće.