Odjeci Timočke bude – oružje slobode
Jovana Simić

M.A. međunarodnih odnosa (Centralnoevropski univerzitet - CEU)

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

Nesumnjivo je bilo ovoliko dramatično, međutim, ova scena je tek početak epiloga onoga što će nadalje biti poznato kao Timočka buna – pobuna dela srpskih seljaka protiv pokušaja kneza Milana Obrenovića da razoruža narodnu vojsku.

 

Bez namere da ovo zvuči kao uvod u istorijsku čitanku (a i šta fali), 19. vek je bez sumnje odsudan vremenski period u borbi za slobodu i uspostavljanje srpske državnosti. Sigurno da ima i ko je pazio na času, ali čini se da kada pričamo o tome, obično pričamo o tek dve stvari – o narodnim ustancima i Berlinskom kongresu. Između krunskih događaja koji su obeležili vek osvajanja slobode u svesti većine, dok su knezovi i namesnici obletali oko nedostižne vestfalijanske suverenosti, na unutrašnjem planu dešavala se druga borba koja je na koncu podjednako važna za osvajanje slobode kako bi se samostalno uspostavila buduća Kneževina Srbija.

Sa poštenom pauzom u imanju državnosti, imalo se tu šta i osvojiti, ali i redefinisati u skladu sa onim šta je Evropa postala u prethodnih nekoliko vekova. Tako je 19. vek, bez svog znanja i bez svoje volje, namenjen za beta testing savremene političke zajednice u Srbiji, pruživši živopisan uvid u to kako građani i država u nastajanju reaguju na tekovine modernosti i u kojem pravcu se formiraju trajniji stavovi o pitanjima slobode, a u ovom slučaju i o otporu neslobodi.

Kao svi popularni narativi na Netfliksu, ova priča počinje od kraja, 1883. godine – čekić prekog suda lupa o drveni sto, 20-ak muškaraca u opancima izlazi na izvršenje smrtne kazne, a vođa opozicije, Nikola Pašić, u praskozorje vesla ka Zemunu. Nesumnjivo je bilo ovoliko dramatično, međutim, ova scena je tek početak epiloga onoga što će nadalje biti poznato kao Timočka buna – pobuna dela srpskih seljaka protiv pokušaja kneza Milana Obrenovića da razoruža narodnu vojsku.

 

 

“Ne dajte oružje!”

Iako u današnjem kontekstu, gde se nekonvencionalne vojske i naoružani civili smatraju faktorima nestabilnosti, potez kneza Milana izgleda logično, naravno da postoje razlozi zašto je to upitno, a oni se nalaze upravo u samoj borbi za nezavisnu Srbiju.

Ono što i intuitivno znamo, a treba napomenuti, jeste da je za vreme oba ustanka, srpska vojska bila  narodna vojska, sastavljena od sposobnih muškaraca, radih da uzmu učešće u borbi, kojima je oružje bilo doturano na najrazličitije načine. Kako je teritorija Srbije bila u zavisnom položaju, nije bilo organizovane legalne nabavke oružja. To pravo prvi put je stečeno 1830. godine, sa autonomijom i to samo za neophodnu količinu oružja.

Bez obzira na periode mira, raspuštena vojska bila je i dalje naoružana vojska. Uporedo sa tim, za vreme kneza Miloša kaskalo je uspostavljanje obrazovanog vojničkog sloja,kao i slanje imućnijih mladića na školovanje u Francusku, Austriju i Rusiju. Ipak, njih je bilo tek par hiljada, a narodne vojske nekoliko desetina hiljada, ako ne i više.

U decenijama koje slede, više puta se menjalo zakonodavstvo koje se tiče narodne vojske i uslovi pod kojima je postojala, a na njenu stranu uvek bi prevagnula količina ljudstva kojom je raspolagala. Tendencije ka modernizaciji i formiranju stajaće vojske, kao garanta unutrašnjeg mira, svakako se nisu zaustavljale, ali su bile usporene zbog činjenice da resursa nije bilo dovoljno da bi se sprovodile masovne dugotrajne obuke i veliki deo sposobnog stanovništva prolazio kroz službu.

Najzad, po sticanju nezavisnosti, nastao je i razlog više da se utvrdi valjana redovna vojska, a to je znao i vladajući sloj – stečena nezavisnost nije se mogla braniti na međunarodnoj sceni sa desetak bataljona, već je sada uspostavljena država morala da izgradi sopstvenu odbranu.

Knez Milan, za vreme koga je Kneževina Srbija postala nezavisna, pored ovog očiglednog razloga spoljne odbrane, imao je potrebu da se odbrani i u svom dvorištu, od redovnih (pun intended) pretnji po njegovu vlast. Tih godina, jedan od najvećih političkih protivnika kneza Milana bio je Nikola Pašić, političar iz Zaječara, tada naklonjen idejama parlamentarizma, slobode štampe i udruživanja, kao i opšteg prava glasa, čija je Narodna radikalna stranka bila oštar kritičar kneževih autoritarnih crta vladavine.

Da nesreća po kneza bude veća, Pašićeva stranka imala je jako uporište u seljaštvu, koje je u tom trenutku činilo oko 90% stanovništva kneževine. Da dodamo i kontekst – radikali su imali podršku pomenutog seljaštva koje niko nije razoružao i koje se prethodnih decenija borilo pod autoritetom ne samo kneza, nego i moćnih lokalnih političkih ličnosti.

Tako je 1883. donet novi zakon o ustrojstvu vojske koji je ukinuo stajaću i narodnu, a uveo jedinstvenu vojsku koja je imala stalni i rezervni kadar. Shodno tome, knez Milan odlučio je, u cilju očuvanja vlasti i smanjenja potencijala za pobunu, da oduzme oružje od naroda. Kako piše Slobodan Jovanović, seljaci nisu kupili priču da je to samo jer je nabavljeno moderno naoružanje koje će biti u vlasništvu države, a koje će seljaci po potrebi dobijati na korišćenje. Oni su pristajali samo da “jednom rukom predaju oružje, a drugom rukom primaju novo”. To nije bila opcija, te su sejmeni krenuli po selima da skupljaju oružje od seljaka.

Situaciji nikako nije pomogao ni članak objavljen od strane radikala koji se zvao “Ne dajte oružje!”, upozoravajući narod da vlast time želi da ih učini pokornima i otme im ono čime su stekli slobodu – puške. Kako piše Jovanović, Pašić je “zamotuljeno” zaključio, pozivajući da se oružje da ako mora, ali da se dom ne ostavlja bez oružja – ekvivalent davanju opsežnih saveta sa zaključkom ”ali uradi ti kako misliš da treba”. Ipak, Pašić nije ostavio puno vremena za razmatranje ovog saveta, tumačeći oduzimanje oružja kao predvorje za državni udar.

Deluje da nije bilo jasnih dokaza da su radikali bili glavni organizatori do pisanja Jovanovića i Raše Miloševića, jednog od radikala, ali tih dana desio se izvesni sastanak glavnog odbora Narodne Radikalne stranke, nakon koga je krenulo organizovanje bune po srezovima u istočnoj Srbiji, uglavnom od strane lokalnih vođa.

Ubrzo nakon izbijanja nereda, knez Milan se okrenuo popularnoj opciji – uvođenju vanrednog stanja na teritoriji pobunjenih srezova, kako bi efikasnije ugušio bunu. Usledilo je i formiranje prekog suda za pobunjene, a stajaća vojska kneza Milana uspela je da savlada pobunjenike dodatno motivisana, što izvori vole da naglase, dupliranjem plate (takođe jako popularna mera). Pobuna je ugušena, blizu 100 ljudi je osuđeno na smrt, uključujući radikalske vođe, a Pašić je prebegao u Bugarsku što nas vraća na početak epizode.

 

 

Asimetrija moći između vlasti i naroda

Ovo može delovati kao običan politički obračun režima i opozicije, i uobičajena reakcija preddemokratskih režima na talasanje u njihovim redovima.  Takođe, ovo je moguće i pametan potez u cilju očuvanja vlasti, ali nam isti govori puno o dinamici moći između države i naroda. Pored toga, jasno je da knez Milan nije najbolje razumeo delikatnost momenta u kome i dalje postoji emotivna vezanost za proces osvajanja slobode, pa i oruđa, i koliko se bojazan od neslobode još nije ugasila. Prema tome, nije bio najpopularniji lik u tom trenutku.

Na stranu manipulacija emocijama, u atmosferi tek osvojene slobode od carstva, režim je i dalje bio ne sasvim slobodan na unutrašnjem planu, uz stajaću vojsku koja je zamišljena ne samo kao brana od spoljnih neprijatelja, nego kao lična zaštita vlasti. Činom razoružavanja većine stanovništva i puštanjem vojske na njih u slučaju pobune, ocrtala se ekstremna asimetrija moći između vlasti i naroda. Po pisanju Slobodana Jovanovića, za potrebe gušenja bune, sa strane države korišćeni su čak i topovi. Celokupnim činom je realizovana država u veberijanskom smislu, koja konačno ima faktički monopol nad upotrebom sile na svojoj teritoriji. Predavanje prava državi na upotrebu sile opravdava se obično pružanjem zauzvrat nekih prava i garancije zaštite, ali šta učiniti kada država štiti svoje pravo na vlast od naroda, umesto da štiti prava naroda?

U stanju neslobode i pokornosti pod Osmanskim carstvom, jedini način da se raja zaštiti od potpunog unižavanja, ugrožavanja života i otimanja od strane carske vlasti bio je ili da sarađuje ili da se odupre silom. Sada je i taj garant sigurnosti oduzet, a streljanja, preki sudovi i hapšenja protivnika nisu obećavala.

U konkretnom vremenskom periodu možemo pričati tek o obrisima ideoloških podela i ideje o pravima građana i kontroli vlasti (ustavi su i dalje donošeni i obarani kao od šale), ali svakako možemo mapirati zametke slobodarskih nastojanja koja su se artikulisala u preplitanju ponašanja države i naroda.

Iako na prvu loptu, uz sve činjenice koje navode na to, možemo pripisati Timočkoj buni pouku da je za odbranu života i imovine ključno pravo na posedovanje oružja, ono je tek jedno od sredstava koje omogućuje da se realizuje krovno pravo u odnosu države i naroda – pravo na pobunu protiv tiranske vlasti. Ponovna podređenost i nesloboda, koja se očitava u preuzimanju svih aparata primene sile od strane države, jeste ono što je uplašilo seljake.

U pojedinostima ovog događaja prepoznaje se i slobodarska potreba da se održi konstantni potencijal naroda da se odupre izvrtanju vlasti u tiraniju, koji se aktivira kada su mu silom prava narušena. I knez Milan, i mnogi pre i posle njega zasigurno su to znali, pa je konfiskacija oružja postala sredstvo onesposobljavanja otpora u najsurovijim autoritarnim režimima u veku koji će doći, a reakcije naroda svakojake.

Neko će se zapitati kako je ceo ovaj tekst o naoružanom narodu prošao bez pominjanja Sjedinjenih Američkih Država, originalne ”zemlje slobodnih i doma hrabrih” i hedlajnera debata o tome da li civili treba baš toliko da vitlaju mašinkama iz Volmarta – evo ih, ali o tome drugi put.

 

*Tekst je deo nove rubrike na Talasu – “Tradicija slobode”.

*Stavovi izraženi u tekstovima u okviru Tradicije slobode predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *