Foto: iStock
O ideji ekonomske saradnje na Kosovu koja bi pomerila statusna i politička pitanja u drugi plan razgovarali smo sa profesorom Milojkom Arsićem (EKOF), Tomislavom Momirovićem (Mona Hotel Management) i Mijatom Lakićevićem (Novi magazin)
*Tekst je deo Talas serijala „Specijalne ekonomske zone“
Pre nego što je sastanak zvaničnika Srbije i Kosova u Beloj kući otkazan, usled objavljivanja optužnice protiv Hašima Tačija, izjave Ričarda Grenela ukazivale su na usmeravanje dijaloga Beograda i Prištine ka ekonomskim temama. Specijalni izaslanik SAD za dijalog nagovestio je ideju kreiranja „mini Šenžena“, to jest specijalne ekonomske zone na Kosovu koja bi u prvi plan postavila ekonomsku saradnju srpske i albanske strane.
Sastanak predsednika i premijera je privremeno otkazan, ali ideja insistiranja na ekonomskoj saradnji ostaje. Ona nije nova, ali otvara pitanje izvodljivosti takvog poduhvata u datim političkim okolnostima.
Da li je formiranje specijalne ekonomske zone realna mogućnost ili propuštena prilika?
Ekonomska saradnja – jedini realan pravac?
Tomislav Momirović, predsednik UO „Mona hotel menadžmenta“, veruje da je fokusiranje na ekonomsku saradnju jedini realan pravac u dijalogu Beograda i Prištine. Kako kaže u razgovoru za Talas, postojeća politička i nacionalna pitanja nisu rešena ni u prethodnih 500 godina, pa ne možemo da očekujemo da će se to desiti u narednim decenijama.
„Civilizacija je došla do tog nivoa da nam je ekonomija bitna stvar u životima, svi smo svesni da tu možemo da nađemo zajednički interes. To je realno pitanje i potrebno je da svi zaustavimo političku komunikaciju, političke i nacionalne aspiracije, i da komuniciramo na ekonomskom nivou. To nam je svima u interesu i to je bio dobar pristup“, ističe Momirović osvrćući se na optužnicu protiv Tačija i otkazivanje sastanka u Beloj kući.
S druge strane, on dodaje da je politički aspekt dijaloga u nekoj meri neizostavan. „Politički, to takođe znači da moramo da uvažimo realnost, da na severnom delu Kosova postoji jedna funkcionalna zajednica koja ima obrise autonomnih institucija i funkcioniše drugačije u odnosu na ostatak Kosova. Sada treba preći na ekonomiju i tim autonomnim institucijama dati ekonomske atribute. I da, u nečemu što trenutno predstavlja „problem“, vidimo priliku. Da to bude plus i za kosovske Albance i kosovske Srbe i Srbiju, da svi zajedno idemo napred“, poručuje Momirović.
Kada je reč o poslovanju, on ističe da je Kosovo izuzetno zanimljivo tržište koje redovno analiziraju, ali da postoje značajni problemi. „Jednostavno, za biznis u kakvom smo mi, neophodna je predvidljivost i politička stabilnost. Naše poslovanje se bazira na godinama planiranja i investiranja, a takse su pokazale da ne znamo da li je to teretski moguće i da li bismo mogli da izvozimo“, dodaje.
Kako je u ovom trenutko neizvesno kako će, i u kom formatu, dijalog Beograda i Prištine biti nastavljen, Momirović smatra da je propuštena najbliža šansa koja je do sada postojala da se dođe do konsenzusa koji bi bio zasnovan na biznisu i ekonomiji. Dodatno, on pretpostavlja da ne bi došlo do samog zakazivanja sastanka u Vašingtonu da prethodno nije postignut dogovor o nekim ekonomskim parametrima.
Već oprobana taktika?
„Mi smo taj pristup već imali, tamo početkom 2000-ih, za vreme Koštuničine Vlade, to je bila ideja „standardi pre statusa“. I to se pokazalo neuspešnim, kao što ranije nije uspeo ni pokušaj koji je imao Ante Marković, da ekonomske reforme stave nacionalizam i politička dešavanja u drugi plan. Dakle, imali smo dva pokušaja i meni se ne čini da je takav pristup plodonosan“, ocenjuje u razgovoru za Talas Mijat Lakićević, zamenik glavnog i odgovornog urednika Novog magazina.
On, ipak, ne smatra da otvaranje specijalne ekonomske zone ili generalno insistiranje na ekonomskoj saradnji ne bi dalo rezultate, već da postoji previše nerešenih pitanja i problema na putu takve inicijative. „Mi već imamo CEFTA-u koja se na primenjuje. Postoje pitanja koja treba rešiti, na primer Trepča – čija je, kako bi se time upravljalo? Čak i da se napravi nekakav dogovor i da se Trepča nekome da na 50 ili 100 godina na upravljanje, da krenu investicije i da narod nešto bolje živi – i dalje nisam siguran da bi to umanjilo tenzije, a moglo bi možda i da ih poveća. Sve dok se ne reše glavna pitanja, sva sporedna mogu da budu podloga za nove sporove“, smatra Lakićević. Dodatne izazove donosi optužnica protiv Tačija usled koje, kako kaže, albanska strana neće biti spremna da nastavi dijalog dok se to pitanje ne reši. „Evropska unija je pravljena tako što su prvo nastale države, pa se onda razgovaralo o uniji. Amerika takođe – mislim da ta državno-pravna i politička pitanja imaju prioritet jer daju sigurnosni okvir“, ističe naš sagovornik. On dodaje i da inicijativa SAD-a deluje kao taktička stvar, koja je moguće u vezi sa predstojećim izborima, te da nije siguran da je Trampovoj administraciji pitanje Kosova bitno na duži rok.
Kada je reč o funkcionisanju potencijalne specijalne ekonomske zone na Kosovu, Lakićević podseća da se prepisivanje recepata iz drugih zemalja u praksi ne pokazuje kao najbolje rešenje. „Jedno je Dubai, a sasvim drugo su Srbija, Kosovo i Balkan generalno. Bojim se da bi se izgubilo puno vremena, a ne vidim da za nešto tako postoji spremnost, osim kod Amerikanaca u ovom trenutku. Situacija na terenu je krajnje komplikovana i ne može da se sredi preko noći, svakako ne do američkih izbora, a imam utisak da je reč o planu za jednokratnu upotrebu“, zaključuje Lakićević.
Ekonomsko povezivanje je neophodno – ali postoje ograničenja
Da fokusiranje na ekonomsku saradnju verovatno treba da amortizuje i olakša donošenje teških političkih odluka smatra i Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. „Mislim da je taj predlog zamišljen tako da ponudi neku vrstu zamene nacionalnih i političkih ciljeva ekonomskim, da možda pruži nadu o ekonomskom prosperitetu Srbije i Kosova, ali je za sada dosta nejasno kako bi u praksi bilo ostvareno. Kako bi mogla da funkcioniše ekonomska zona na teritoriji koja je pravno neuređena, koja nema dobru infrastrukturu?“, pita profesor Arsić i dodaje da je nejasno šta bi sve SAD, kao inicijator takvog predloga, uradile po pitanju ekonomskog razvoja na Kosovu.
Ono što je nesporno, naglašava Arsić, jeste da je ekonomsko povezivanje i otvaranje prema svetu potrebno i opravdano jer se tako dolazi do ekonomskog napretka. Ograničenja svakako postoje, a ona se, po njegovim rečima, ogledaju u preprekama koje inače postoje na našem prostoru. „Kada je reč o Srbiji, to je svakako loše funkcionisanje institucija koje su čak naklonjenije stranim direktnim investicijma nego domaćim. Strani investitori su zaštićeni od velikog broja problema sa kojima se suočavaju domaći – to su diskriminacija, barijere, pa čak i reketiranje. Na Kosovu je stanje još gore i čini mi se da je još više problematično uvođenje pravnog reda, poštovanje zakona i pravna sigurnost“, ocenjuje Arsić.
On dodaje i da pitanje ekonomskog prosperiteta nije kratkoročno, da su potrebne decenije da bi se pokazali rezultati ovakvog poduhvata. Kada je reč o konkretnim investicijama koje bi bile poželjne, Arsić navodi finansiranje izgradnje puta od Niša do Prištine ili različite infrastrukturne projekte. „Mi imamo slobodne zone na teritoriji Srbije koje solidno funkcionišu, a osnovni problemi generalno su loši uslovi za domaće privrednike. Niko se nije dominantno razvio pomoću stranog kapitala. On donosi tehnologiju i sredstva, ali na duži rok, naša sudbina zavisi od toga kako će naši ljudi poslovati, kakvi će uslovi postojati za domaće privrednike i investicije“, ističe naš sagovornik.
Kao još jedan potencijalni izazov, Arsić navodi lokaciju i činjenicu da Kosovo nije dobro saobraćajno povezano sa ostatkom sveta. Neke uspešne specijalne ekonomske zone nalaze se ne obali mora što smanjuje troškove obavljanja ekonomskih aktivnosti. „Pored toga, u slučaju Kine postoji prednost u pogledu radne snage, a u Emiratima (UAE) postoji prednost u kapitalu“, zaključuje Arsić govoreći o uspešnim SEZ koje trenutno funkcionišu.