Foto: iStock
Da je “kriza naša šansa” prvi je izjavio Mlađan Dinkić u oktobru 2008. godine govoreći o svetskoj ekonomskoj krizi. Ovu izjavu su kasnije ponavljali i neki drugi političari poput Borisa Tadića i Božidara Đelića.
Imajući u vidu da je Srbija svoj dohodak po glavi stanovnika od pre krize uspela da dostigne tek 2016, jasno je da su ovo više bili snovi ili populistička obećanja, a ne adekvatan prikaz situacije. Dok se svetska privreda relativno brzo izvukla iz recesije (pozitivne stope ekonomskog rasta zabeležene su već od 2010, a u zemljama u razvoju pada ekonomskih aktivnosti nije ni bilo), Srbija se suočila sa ekonomski izgubljenom decenijom.
Da li je sada, u slučaju krize izazvane pandemijom korona virusa, nešto drugačije? Postoje određeni ekonomski i politički argumenti za to da kriza može biti šansa.
Ekonomske šanse
Optimisti kažu da će ekonomska kriza nastala usled pandemije korona virusa stvoriti određene prilike za Srbiju, pre svega time što će nas učiniti interesantnijim za uključivanje u lance snabdevanja za tržište Zapadne Evrope. U budućnosti će brojna preduzeća želeti da umanje rizike time što će skratiti lance snabdevanja, što znači i seljenje svojih postrojenja iz Kine i drugih udaljenijih destinacija nešto bliže svojim tržištima. Zapadni Balkan i Srbija su posebno dobre destinacije jer su na pragu Evropske unije a imaju nizak nivo zarada.
Ovi argumenti su prilično tačni, ali sa time postoje i određeni problemi. Prvi jeste ubrzanje procesa automatizacije – u bližoj budućnosti će sve veći broj radnih mesta menjati mašine ili algoritmi, pa će uticaj niskih troškova za plate na odabir destinacije investicija biti slabiji, dok će veću važnost imati one stvari u kojima Srbija ne stoji toliko dobro. To su pre svega vladavina prava (sigurnost investicije), troškovi koje nanose zakoni i drugi postojeći propisi (sa posebnim osvrtom na carine), dostupnost i kvalitet infrastrukture i tako dalje.
Dakle, čak i da dođe do preseljenja multinacionalnih kompanija, Srbija verovatno baš i neće biti među top destinacijama. Većinu argumenata o “krizi kao šansi” stoga možemo naći u domenu politike, a ne ekonomije.
Političke šanse
Kriza je šansa za promene – glavni je argument ovog pristupa. Ekonomska kriza sa sobom nosi mnogo problema – smanjenje javnih prihoda i rast rashoda pa posledično pritisak na budžet i javni dug, zatvaranje preduzeća i smanjenje proizvodnje, rast nezaposlenosti i tako dalje.
U ovakvoj društvenoj klimi, menja se status quo koji počiva na zadovoljenju postojećih interesa važnih društvenih grupa. Jednostavno rečeno – para za sve potrebe koje su do tada zadovoljavane više nema. Tada političari, hteli oni to ili ne, moraju da preduzmu neke reforme koje će omogućiti dalji nastavak funkcionisanja sistema. To se pre svega odnosi na one korake koji će pomoći privredi da profunkcioniše, a koje do tada nisu mogli da preduzmu budući je pritisak protiv tih mera bio previše jak.
Da li je ovakav scenario adekvatan za postojeće drušveno-političko stanje u Srbiji? U neku ruku nije, imajući u vidu potpunu političku dominaciju jedne stranke, tačnije jednog čoveka koji tu stranku predvodi. Sa kontrolom koja je uspostavljena nad medijima, kao i nad različitim državnim resursima i interesnim grupama, sa međunarodnim legitimitetom (malo zbog pitanja Kosova, malo zbog stabilokratije), i sa gotovo uništenom opozicijom, Aleksandar Vučić već godinama može da sprovodi bilo koje reforme koje poželi, bez straha da će izgubiti vlast.
A šta smo za prethodnih osam godina ove vlasti videli kao velike reformske poteze? Za sada je spisak ovih mera prilično mršav. Tu su novi Zakon o radu, potom reforma procedura izdavanja građevinskih dozvola, iznuđena fiskalna konsolidacija kratkoročnim smanjenjem plata i penzija i povećanje kapitalnih investicija u infrastrukturu (mada preko sumnjivih međunarodnih ugovora i tendera). Sve drugo čime se vlast hvali bili su samo parcijalni potezi koji nisu ništa puno promenili. Veliki reformski potezi koji su već pripremljeni, kao što je uvođenje platnih razreda u javni sektor, već godinama čekaju zeleno svetlo.
Ovakvo stanje nam govori da je prethodni argument, koji kaže da će kriza omogućiti da se proguraju neki važni reformski koraci koji će, potom, dugoročno imati pozitivne efekte na privredu i celokupno društvo, prilično slab. Sa ovakvom koncentracijom političke moći, interesi dominantne koalicije usled reformi ne bi bili zaista ugroženi ni pre krize, ali smo od reformi uglavnom viđali samo torte.
Ipak ne?
Kada pogledamo ove političke i ekonomske argumente koji bi eventualno mogli da se potegnu kao opravdanje za tezu da kriza može da postane naša šansa, vidimo da su oni prilično slabi zbog postojećih političkih i društvenih ograničenja. Da bismo zaista mogli da privučeno više investicija na očekivanom talasu prebacivanja proizvodnih kapaciteta multinacionalnih kompanija iz Azije u Evropu, prvo bi trebalo da počistimo svoje dvorište i učinimo ga atraktivnijim. Ništa nas do sada nije sprečavalo da to uradimo i pre ove krize, ali su rezultati bili mršavi.
Sa političke strane, nije bilo nikakvih ozbiljnijih prepreka sprovođenju ovakvih reformi usled apsolutne političke dominacije SNS-a, ali reformi do sada nije bilo. Zbog toga argumenti o krizi kao našoj šansi za razvoj najverovatnije ne stoje. Ostaje nam samo da vidimo.
Kako da živimo bolje? Država treba da troši manje i pametnije
Glavni urednik Talasa