Trampova umetnost pregovaranja - šta da očekuju Beograd i Priština?

Autorka

Politika,Vruće teme |
June 25, 2020
Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: iStock

Nakon ne toliko uzbudljivih izbora, javnost u Srbiji postala je preokupirana najavljenim sastankom predstavnika Beograda i Prištine u Vašingtonu. Ričard Grenel, specijalni izaslanik američkog predsednika za dijalog Beograda i Prištine, najavio je da će tema sastanka zakazanog za 27. jun prvenstveno biti ekonomska saradnja, a ne politička pitanja. Grenel je izazvao i veliko interesovanje javnosti kada je najavio i potencijalno stvaranje “mini Šenžena”, specijalne ekonomske zone poput Šenžena u Kini.

Angažman Sjedinjenih Američkih Država iznenadio je i Evropsku uniju, koja je već godinama aktivno uključena u pregovore Beograda i Prištine. Ovo ipak nije prvi put da Grenel iznenadi evropske zvaničnike – u februaru ove godine, predstavnici Srbije i Kosova potpisali su, u Grenelovom prisustvu, izjavu o namerama za obnovu železničkog saobraćaja između Beograda i Prištine i završetak autoputa između ova dva grada. Pregovori su postali još neizvesniji nakon što je Specijalno tužilaštvo podnelo na ispitivanje optužnice protiv kosovskog predsednika Hašima Tačija i Kadrija Veseljija, kosovskog političara, pred Specijalnim sudom Kosova. Usled ovoga, Tači je otkazao prisustvo na sastaku 27. juna, a istu odluku je potom doneo i kosovski premijer Avdulah Hoti.

Iako niko nije siguran šta će tačno biti ishod pregovora u Beloj kući, određeni zaključci se mogu izvući iz prethodnih pregovora koje je vodila administracija američkog predsednika Donalda Trampa. Problemi na liniji Beograd-Priština nisu prvi pokušaj Trampove administracije da razreši neki višedecenijski konflikt, a kroz iskustva Severne Koreje, Irana, Izraela i Palestine možemo videti kako izgledaju pregovori pod pokroviteljstvom aktuelne američke administracije.

 

Severna Koreja – istorijske fotografije bez pokrića

Nuklearno naoružanje Severne Koreje predstavlja glavobolju svih američkih predsednika od 2003. godine, kada se Severna Koreja povukla iz Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Severna Koreja je nakon toga nastavila da sprovodi nuklearne testove koji su postali sve češći nakon dolaska na vlast Kim Džong Una. Zapadne zemlje su na nuklearnu pretnju Severne Koreje pokušale da odgovore oštrim sankcijama, što je uključivalo i sankcije usmerene prema svim kompanijama i pojedincima koji ekonomski sarađuju sa Severnom Korejom. Sjedinjene Američke Države su nekoliko puta ukidale deo sankcija nakon obećanja Severne Koreje da će obustaviti rad na nuklearnom naoružanju, ali ovo nikada nije dugo potrajalo upravo zbog toga što Severna Koreja nije održala data obećanja.

Nakon dolaska na vlast, Donald Tramp je uveo još strože sankcije prema Severnoj Koreji, a ovu taktiku je nazvao “maksimalnim pritiskom”. Pored strožih sankcija, Tramp je pojačao i retoriku protiv režima Kim Džong Una, gotovo otvoreno preteći na Tviteru i hvaleći se američkim nuklearnim kapacitetima. Ovo je naizgled urodilo plodom, s obzirom na to da je Kim Džong Un 2018. godine pristao na sastanak sa Trampom i predstavnicima Južne Koreje. Donald Tramp i Kim Džong Un sastali su se u junu 2018. godine u Singapuru, a slika njihovog rukovanja preplavila je naslovnice svetskih medija. Na kraju samita u Singapuru potpisana je zajednička izjava u kojoj obe strane potvrđuju svoju posvećenost miru i denuklearizaciji korejskog poluostrva. Ovo je praktično značilo da je Severna Koreja pristala da uništi neka od mesta za testiranje nuklearnog naoružanja, dok je otkazana zajednička vojna vežba Sjedinjenih Američkih Država i Južne Koreje.

Predstavnici Severne i Južne Koreje su nastavili da se sastaju, ali nakon prvobitnog entuzijazma i elana, nisu postignuti veći pomaci. Drugi samit SAD i Severne Koreje početkom prošle godine u Vijetnamu završen je brže nego što je bilo planirano, ponajviše usled toga što Tramp i Kim nisu uspeli da se dogovore oko daljih koraka. Američki zvaničnici su želeli značajnije ustupke i obećanja po pitanju nuklearnog testiranja u zamenu za spuštanje sankcija, ali predstavnici Severne Koreje očigledno nisu bili spremni na ovo. Poslednji sastanak dvojice lidera dogodio se 30. juna prošle godine u demilitarizovanoj zoni između Severne i Južne Koreje. Na kraju ovog sastanka, Tramp i Kim su istakli da imaju “odličan odnos”, ali nije napravljen nikakav opipljiv pomak po pitanju nuklearnog programa Severne Koreje.

Ne samo da nikakav vidljiv napredak nije napravljen, već je poslednjih nekoliko meseci pojačana ošta retorika sa obe strana. Ministar spoljnih poslova Severne Koreje početkom juna javno je poručio da je Severna Koreja razočarana ishodom pregovora, kao i da će nuklearno naoružanje ostati glavni način njihove borbe protiv SAD. Pojedini komentatori su istakli da postoji velika šansa budućih eskalacija, s obzirom na to da Severna Koreja aktivno testira svoje nuklearne kapacitete od početka godine.

 

Obamino nasleđe i budućnost odnosa sa Iranom

Tokom predsedničke kampanje 2016. godine Donald Tramp je više puta isticao da će njegov primarni fokus tokom boravka u Beloj kući biti na domaćim problemima, a ne na angažmanu u inostranstvu. Ipak, Tramp se od početka mandata protivio iranskom nuklearnom sporazumu, koji je sklopljen 2015. godine na inicijativu bivšeg američkog predsednika Baraka Obame.

Kao i Severna Koreja, iranske vlasti vide nuklearno oružje kao sredstvo za sprečavanje potencijalnih napada i opstanak. Nakon višegodišnjih sankcija od strane zapadnih država, iranski režim je 2015. godine pristao na ograničenje stepena obogaćivanja uranijuma na 3,67% (nedovoljno za proizvodnju nuklearnog naoružanja), kao i na brojna druga ograničenja u cilju stopiranja razvoja iranskog nuklearnog programa. Redovne inspekcije od strane Međunarodne agencije za nuklearnu energiju proveravale bi da li se Iran pridržava datih uslova, a brojne sankcije Irana su ukinute. Pored Sjedinjenih Američkih Država, ugovor sa Iranom su potpisale i Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Rusija i Kina. Sporazumu su se snažno protivili izraelski zvaničnici, koji su navodili da će ovo dopustiti Iranu da nastavi rad na nuklearnom programu uz obimnija finansijska sredstva.

Nakon višemesečnih najava, Donald Tramp je 2018. godine objavio da se SAD zvanično povlači iz sporazuma, a ubrzo su na snagu stupile i brojne sankcije Sjedinjenih Američkih Država prema Iranu. Ostale potpisnice sporazuma oštro su kritikovale Trampov potez i istakle da će nastaviti da poštuju dogovorene uslove. Ipak, brojne evropske kompanije su u strahu od sekundarnih američkih sankcija odlučile da se povuku iz Irana, što je dodatno pogodilo iransku ekonomiju. Tramp je tom prilikom zahtevao da Iran obustavi rad na razvoju nuklearnog oružja, kao i da ukine finansiranje različitih vojnih i terorističkih grupa na Bliskom istoku. Iran je na ovo odgovorio tako što je počeo da krši dogovorene uslove iz sporazuma, a američke sankcije za sada nisu dale očekivane rezultate. Kroz trgovinu sa Kinom i Rusijom koje odbijaju da poštuju američke sankcije, ali i kroz snažan nacionalistički narativ, iranski režim ima dovoljno motiva i sredstava da ne popusti pred Trampovim zahtevima. Odnosi između SAD i Irana dodatno su se pogoršali početkom godine kada je ubijen iranski general Kasem Solejmani od strane američkih snaga.

 

Džered Kušner i ekonomija pre politike

Sukobi i pitanja u vezi sa teritorijama Izraela i Palestine aktuelni su decenijama unazad, a brojne američke administracije pokušale su da na različite načine razreše ovaj konflikt. Donald Tramp je takođe odlučio da se aktivno pozabavi ovim pitanjem. Njegov prvi potez na ovom polju uključivao je najavu premeštanja američke ambasade u Jerusalim, što je izazvalo negodovanje dela međunarodne zajednice usled kompleksnog statusa ovog grada. Dodatno, američka administracija je prekinula finansiranje međunarodne agencije koja se bavi problemima palestinskih izbeglica, a SAD su takođe priznale izraelski suverenitet nad aneksiranom teoritorijom Golanske visoravni. Poslednja kontroverzna odluka tiče se potencijalne aneksije delova Zapadne obale (koju trenutno najvećim delom kontrolišu Palestinci) od strane Izraela, a izraelski predsednik Netanijahu najavio je da za ovo očekuje američku podršku.

Donald Tramp je u saradnji sa Džeredom Kušnerom, mužem njegove ćerke Ivanke, ipak pokušao da iznese određeni mirovni plan prošle godine. Osnovna ideja iza Kušnerovog plana dosta je slična ideji koju je izneo i Ričard Grenel – pre političkog rešenja, neophodno je ekonomski razviti palestinske teritorije. Plan je izložen u Bahreinu prošlog juna i uključuje ulaganje 50 milijardi američkih dolara u periodu u 10 godina kako bi se palestinske teritorije razvile, ali bi deo novca bio iskorišćen i za ulaganje u Egipat, Jordan i Liban. Finansijska sredstva bila bi upotrebljena za izgradnju infrastrukture, podsticanje preduzetništva, turizma i poljoprivrede. Plan uključujuje i fokus na regionalni razvoj i ukidanje trgovinskih barijera između Egipta, Izraela, Jordana i Libana, sve sa ciljem kreiranja preko milion novih radnih mesta i smanjenja siromaštva u palestinskim teritorijama.

Predstavnici Palestine ipak nisu bili zadovoljni ponuđenim rešenjem. “Pre svega, potrebno je političko rešenje”, istakao je Muhamed Abas, predsednik Palestinske samouprave. On je dodao da je Palestini zasigurno potrebna novčana pomoć, ali da to mora doći nakon definisanja statusa Palestine. Ovo ne iznenađuje, s obzirom na to da je Palestinska samouprava prekinula kontakt sa američkom administracijom još 2017. godine, nakon Trampove najave da će američka ambasada biti premeštena u Jerusalim. Hamas, vojna organizacija koja upravlja palestinskim teritorijama u Gazi, takođe je izrazila protivljenje ovom predlogu.

Krajem januara ove godine Donald Tramp je izneo novu verziju mirovnog plana koji uključuje uspostavljanje Jerusalima kao “nepodeljene” prestonice Izraela. Najbitniji deo plana se tiče mogućnosti za stvaranje Palestine kao nezavisne države koja ipak ne bi mogla da ima sopstvenu vojsku, dok bi Izrael i dalje imao kontrolu nad nekim delovima teritorije. Zapadna obala i Gaza, palestinske teritorije, bile bi povezane brzim vozom, dok bi deo Zapadne obale pripao Izraelu. Plan je naišao na veliku podršku izraelskog premijera Netanijahua, ali na ogromno protivljenje palestinskih zvaničnika i mlaku reakciju okolnih arapskih zemalja, usled čega je plan ostao samo predlog.

 

Šta možemo da očekujemo 27. juna?

Administracija Donalda Trampa za sada nije imala opipljive uspehe u rešavanju nekih od gorućih svetskih pitanja i konflikta. Ono što je zanimljivo jeste da se stiče utisak da je Tramp, za razliku od prethodnih američkih predsednika, otvoreniji za pregovaračku taktiku koja uključuje veliki pritisak i oštru reakciju prema drugoj strani u pregovorima. Od oštre retorike prema Severnoj Koreji, sankcija Iranu, pa sve do ukidanja sredstava u slučaju međunarodne agencije za pitanja palestinskih izbeglica, Tramp ne preza od korišćenja različitih sredstava kako bi primorao drugu stranu da sedne za pregovarački sto. Sličan scenario smo mogli da vidimo i na primeru Kosova, kada je američka administracija zamrznula fondove za ekonomski razvoj Kosova zbog uspostavljanja carina od 100% na proizvode iz centralne Srbije.

Druga bitna karakteristika Trampovog pregovaračkog stila jeste da voli velike gestove, istorijske fotografije, ali da je i uvek spreman da se vrati za pregovarački sto. Iako je malo verovatno da se lično Tramp nalazi iza američke inicijative za novu fazu odnosa Beograda i Prištine, čitava njegova administracija neguje sličan pristup. Karakteristika ovog pregovaračkog stila su oštar stil komunikacija i akcenat na obeležavanju pomaka u pregovorima, čak i kada su oni minimalni.

Kao svaki biznismen, Tramp vidi ekonomiju kao sredstvo za postizanje ciljeva koje nije moguće postići diplomatskim i političkim pregovorima. Ne samo da je ekonomija sredstvo za postizanje ciljeva u političkoj areni, nego je ona očigledno za Trampovu administraciju u Beloj kući ono što prethodi političkim rešenjima. U slučaju Palestine i Izraela, upitno je da li je ovakav pristup opravdan, a 27. juna ćemo najverovatniji isti šablon videti i u pregovorima Beograda i Prištine. Ulaganje u ekonomiju i stvaranje novih radnih mesta je uvek dobra vest, ali je za uspeh takvog pristupa potrebna dobra volja obe strane, strpljenje i dugoročna posvećenost. Ostaje da se vidi da li su američka, srpska i kosovska strana spremne da dugoročno rade na ekonomskoj saradnji ili je ipak u pitanju kratkoročan poduhvat sa malo entuzijazma.