Javni vs. privatni sektor - razlike u platama
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

U Srbiji postoji sistemska razlika u nivou plata između zaposlenih u privatnom i državnom sektoru, i to u korist državnih službenika. Drugim rečima, radnici u državnom sektoru primaju više plate nego radnici u privatnom. U priloženom grafikonu se to i jasno vidi: svi državni sektori (administracija, zdravstvo, obrazovanje i javna preduzeća) imaju višu prosečnu zaradu nego što je ona u privatnom sektoru.

Prosečna neto plata u odabranim sektorima

Foto: Prosečna neto plata u odabranim sektorima. Izvor: RZS.

Sa grafikona primećujemo i nekoliko različitih trendova. Prvo, plate u privatnom sektoru iskusile su pad tokom ekonomske krize, što se vidu u padu prosečne zarade 2009. godine, dok plate u javnom sektoru nisu doživele sličan pad. Plate nakon toga počinju ponovo da rastu u svim sektorima, da bi od 2013. godine visina plata u državnoj službi stagnirala, a zatim i bila smanjena fiskalnom konsolidacijom 2015. godine. Ali i ovde ima izuzetaka: plate u javnim preduzećima u ovom trenutku nisu bile smanjene, iako su javna preduzeća na to bila obavezana, uključujući i obavezu da razliku u platama potom uplate u budžet. Veliki broj javnih preduzeća je to zaobišao na različite načine, ponajviše povećanjem isplate raznih dodataka na osnovnu platu. Time su ispunili svoju zakonsku obavezu na papiru, dok je u praksi bilo potpuno drugačije. Nakon 2017. godine, plate u celom javnom sektoru nastavljaju da rastu, i to brže nego pre konsolidacije.

 

Premija zarada – osnovana i neosnovana

Razlika između plate u državnom i privatnom sektoru naziva se premija zarada. Ona nije nešto što postoji samo u Srbiji, već je prisutna i u mnogim drugim zemljama, ali je kod nas nešto izraženija. U skandinavskim zemljama, na primer, ona je čak negativna: tamo su plate u privatnom sektoru više od plata u državnom. Za to postoje neki objektivni razlozi, ali to samo delimično objašnjava ovu pojavu.

Prvo, struktura zaposlenih u državnom i privatnom sektoru se razlikuje. U javnom sektoru veliki broj radnika mora da ima visoku školsku spremu (na primer, gotovo svi lekari, nastavnici i veliki broj zaposlenih u administraciji), dok to nije slučaj u privatnom sektoru, gde veći udeo radnika radi poslove za koje visoko obrazovanje nije neophodno. Kako sa obrazovnim postignućima raste i zarada, možemo i da očekujemo da će plata u državnoj službi biti nešto veća nego u privatnom sektoru, naročito imajući u vidu nivo obrazovanja u našoj zemlji – najveći broj zaposlenih ima samo srednje obrazovanje.

Zbog toga nije dobro prosto porediti prosečnu platu u državnoj službi sa platom u privatnom sektoru. Potrebno je uporediti plate ljudi sa sličnim nivoom obrazovanja i drugim karakteristikama. Ovakav pristup znači da je razlika u zaradama privatnog i državnog sektora gotovo prepolovljena, ali ova razlika i dalje ostaje vidljiva. Ljudi u državnoj službi i dalje primaju više plate nego njihovi parnjaci iz privatnog sektora. Kada se pogleda distribucija zarada, ova premija rada u državnoj službi viša je u slučaju najnižih zarada, a polako se smanjuje sa rastom plata – u slučaju najviših plata zapravo postoji prednost privatnog sektora.

 

Neusklađenost plata

U slučaju zaposlenih u državnoj službi, postoje velike razlike u platama između zaposlenih koji rade iste ili slične poslove, u zavisnosti od toga ko im je poslodavac. Ovu anomaliju je trebalo ispraviti novim pravilima o platnim razredima u državnoj službi, ali posle niza godina pravila još nisu usvojena. U nekim državnim službama izražena prednost privatnog sektora u platama za radnike sa određenim znanjima dovodi do ozbiljnih problema u funkcionisanju državnih službi. Plate u poreskoj upravi, zaposlenih u IT odeljenjima ili projekt menadžera, koji rade na evropskim projektima, znatno su niže nego što to nudi privatni sektor, usled čega dolazi do negativne selekcije ili nemogućnosti zadržavanja kadrova.

Poseban slučaj predstavljaju državna javna preduzeća. Dok lokalna javna preduzeća isplaćuju plate oko ili ispod proseka, plate državnih javnih preduzeća su značajno više od proseka. Na primer, plata čistačice u EPS-u je uporediva sa platom nastavnika u školi.

 

Nije sve u plati, tu su i beneficije

Postoje razlozi zbog kojih bi plata u državnoj službi trebalo da bude manja nego ona na sličnoj poziciji u privatnom sektoru. Prvo, posao u javnom sektoru mnogo je sigurniji od onog u privatnom, dok privatno preduzeće može preko noći da nestane usled loše poslovne strategije ili neke opšte krize, što nikako nije slučaj sa državnom službom. Na primer, dok je ukupan broj zaposlenih prema evidenciji Narodne banke Srbije (NBS) nakon ekonomske krize 2008. godine iznosio 2.082.000, od tada se svake godine smanjivao u skladu sa lošim rezultatima srpske privrede, da bi 2012. iznosio 1.866.000, iliti oko 220.000 manje.

Drugi važan razlog su i bolji uslovi rada u državnom sektoru. Na ovim radnim mestima se glavnom poštuju svi propisi u vezi sa radnim pravima, dok uz Zakon o radu postoje i posebni kolektivni ugovori.  Ovo dovodi do toga da radnici imaju više dana godišnjeg odmora, plaća im se prekovremeni rad i druge naknade na zaradu, što bi u teoriji trebalo da se radi i u privatnom sektoru, ali se često izbegava. Anegdotalni dokazi upućuju na to da je ukupno radno opterećenje radnika u državnoj službi često manje nego što bi se to smatralo adekvatnim, usled nepostojanja jasno definisanih radnih učinaka.

 

Da li visoka plata privlači najbolje radnike u državni sektor?

Često kao argument možemo čuti i to da je viša plata u državnom sekoru dobra stvar, jer će se time privući najbolji da rade u državnoj službi. Slično tome, velike privatne strane kompanije koje posluju kod nas nude više plate da bi privukle i zadržale najbolje radnike. Problem sa ovim argumentom je to što država već nudi bolje uslove rada i sigurnost radnog mesta nevezano za sam iznos plate, pa značajan podsticaj već postoji. Takođe, za veliki broj karijera ili obrazovnih profila jedino rešenje je rad u državnoj službi, pa ovakav podsticaj nije potreban.

Najveći problem ipak leži u klijentelističkom ili partokratskom karakteru javne administracije kod nas. Plate u javnoj službi često su više da bi se time nagradila podrška na biralištima zaposlenih i članova njihovih porodica. Dok danas viđamo kako su radnici u javnim službama često primorani da učestvuju na skupovima partije na vlasti, praksa zaposlenja u državnoj službi u zamenu za političku podršku na našim prostorima nije ništa revolucionarno i novo.

Na to da znanje i veštine neophodne za zaposlenje i napredak u državnoj službi nisu baš toliko neophodne, ukazuje i rasprostranjena potražnja za lakim diplomama privatnih fakulteta sa niskim kriterijumima ili direktno kupljenim diplomama. U privatnom sektoru gde postoji jasnija raspodela odgovornosti i ocena radnog učinka, diploma nije presudna za napredovanje, već su to znanje i veštine. S druge strane, u državnom sistemu važnije su procedure, a ne rezultati, pa je bitnije postojanje diplome nego znanje koje stoji iza nje. Ne zaboravite da Bil Gejts nije završio fakultet jer se ispisao da bi se posvetio razvoju svoje firme. Ipak, ukoliko bi se prijavio za posao u opštini Bečej mogao bi da u najboljem slučaju bude referent u matičnoj službi sa srednjom stručnom spremom.

Da vlast posmatra zaposlene u javnom sektoru prvenstveno kao skup glasačkih listića, vidi se i po politici povećanja plata čim su ekonomske prilike to dopustile.  Zarade su ponovo povećane svima linearno, nije bilo ozbiljnije analize kome treba ili ne treba povećati platu. Morali smo da dočekamo egzodus zdravstvenih radnika da bi se malo više pažnje posvetilo ovom sektoru. Dodatno, sam iznos povećanja daleko je veći nego što je to ekonomski održivo, na šta je upozoravao u nekoliko navrata i Fiskalni savet.

Ovakav jaz između plata u privatnom i javnom sektoru posledica je prvenstveno političkih odluka. Tokom 1990-ih stanje je bilo obrnuto: privatni sekor nudio je za slične poslove više plate od državnog. Početkom 2000-ih stanje počinje da se menja –  privatni sektor i dalje ima više plate od državnog 2003. godine, ali je 2007. situacija već obrnuta i traje do danas. Na isti način je politički moguće situaciju preokrenuti. Plate u državnom sektoru treba da rastu onoliko koliko je to ekonomski održivo u skladu sa privrednom situacijom, ali nikako pre nego što se uvede neki red putem novih platnih razreda. S druge strane, platni jaz između plata u privatnom i javnom sektoru na sličnim poslovima treba eliminisati.

 

 

Na našoj platformi MOJ POREZ pogledajte koliko poreza plaćate i kako država troši taj novac.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *