Šta iskustva drugih jednopartijskih sistema poručuju opoziciji u Srbiji?
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Dani nakon izbora gotovo uvek su predviđeni za refleksiju, analize i predviđanja, a parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji otvorili su brojna pitanja o budućnosti parlamentarizma i partijskog sistema u Srbiji. Da li izbori imaju manji legitimitet usled bojkota dela opozicije? Šta je tačno rezultat i uticaj bojkota? Na koji način će se SNS ponašati usled značajno promenjenog sastava parlamenta? Jedno od najbitnijih pitanja jeste i to da li je Srbija nakon ovih parlamentarnih izbora i zvanično postala država sa jednopartijskim sistemom, te kakve posledice to može da ima.

Eroziju demokratije u Srbiji nedavno je konstatovala i organizacija Freedom House, koja je ovdašnji režim nazvala “hibridnim”, što je izazvalo i burnu reakciju premijerke Ane Brnabić. Rezultati parlamentarnih izbora ipak ukazuju na to da možda svedočimo stvaranju jednopartijskog sistema vlasti u Srbiji, a ukoliko je to slučaj, dobro je pogledati iskustva drugih evropskih de facto jednopartijskih režima. Belorusija, Rusija i Mađarska pružaju nam različite odgovore na to šta opozicija može da očekuje od vladajuće stranke ili koalicije u situaciji kada ona ima ogromno prisustvu u parlamentu i faktički monopol u političkom prostoru.

 

Belorusija – opozicija lojalna Lukašenku

Gotovo je kliše reći da je Aleksandar Lukašenko, predsednik Belorusije, “poslednji diktator” u Evropi. Lukašenko je ipak tu titulu zaslužio time što je više od 25 godina na vlasti u Belorusiji, bivšoj sovjetskoj republici. Belorusija i dalje održava snažne veze sa Rusijom, iako je poslednjih godina napravila određene iskorake ka Zapadu. Belorusija nije priznala aneksiju Krima od strane Rusije, a 2016. godine Sjedinjene Američke Države i Evropska unija su olakšale neke od sankcija uvedenih prema Belorusiji usled nepoštovanja ljudskih prava i sloboda.

Aleksandar Lukašenko ipak nije neko ko želi da se kocka sa demokratijom i opozicijom u parlamentu Belorusije. On je propust napravio 2016. godine kada su u parlament ušle čak dve kandidatkinje iz opozicije. Nakon 12 godina bez i jednog predstavnika opozicije, tada su u parlament ušle Ana Konopackaja, kandidatkinja Objedinjene građanske partije (OGP), i Elena Anisim, potpredsednica „Društva beloruskog jezika“. Izbori su bili praćeni brojnim nepravilnostiima, uključujuči i praksu prevremenog glasanja, tokom kojeg je glasalo čak 31% registrovanih birača.

Stanje u parlamentu nije se popravilo ni nakon parlamentarnih izbora 2019. godine. Opozicione kandidatkinje koje su izabrane 2016. nisu mogle da se usled “tehničkih nepravilnosti” kandiduju (čitaj: zabranjeno im je). Zanimljivo je i to da je, od 110 poslaničkih mesta, samo 21 otišlo poslanicima koji su zapravo članovi političkih partija. U pitanju je 5 partija, ali su one sve lojalne Lukašenku, iako neke tvrde da su konstruktivna opozicija. Izlaznost je bila 77%, ali je ovo došlo i uz zaključke nezavisnih međunarodnih posmatrača da izborne procedure nisu poštovane, kao i da je bilo preko 1.000 različitih prigovora.

Opozicija u Belorusiji nikako nema lak zadatak, s obzirom na to da su opozicioni političari često i osuđivani na zatvorske kazne zbog organizovanja protesta. Ipak, prostor gde opozicija vidi mogućnost za promenu jesu upravo predstojeći predsednički izbori koji treba da se održe u avgustu ove godine, na kojima će se Lukašenko šesti put kandidovati. Policija je nedavno uhapsila Viktora Babarika, opozicionog predsedničkog kandidata, zbog optužbi za finansijske malverzacije. Hapšenje se dogodilo u trenutku kada su Babariko i njegov sin išli da predaju neophodne potpise za njegovu kandidaturu. Hapšenje Babarika se dogodilo nakon što je uhapšen i Mikola Statkevič, opozicioni političar, usled čega su 20. juna građani Minska, izašli na ulice, uprkos pandemiji COVID-19. Uhapšeno je preko 100 demonstranata, uključujući i novinare, a policija je aktivno ometala i prikupljanje potpisa za opozicione kandidate na predsedničkim izborima.

 

Ruski scenario – “državne” opozicione partije?

Poslednji parlamentarni izbori u Rusiji održani su 2016. godine, ali entuzijazam glasača nije bilo veliki. Samo 47% registrovanih birača je izašlo na glasanje, dok je izlaznost u Moskvi bila samo 28%. Nakon masovnih demonstracija usled brojnih nepravilnosti na izborima 2011. godine, izgleda da su građani 5 godina kasnije odlučili da u potpunosti odustanu od izbornog procesa, ali neki kao faktor male izlaznosti navode i loše vreme.

Ujedinjena Rusija, partija predsednika Putina, osvojila je preko 54% glasova i 348 poslaničkih mandata u ruskoj Dumi, od ukupno 450. Pored Ujedinjene Rusije, u Dumu je ušlo i 5 drugih partija. Neke od ovih partija otvoreno podržavaju vladajuću Ujedinjenju Rusiju, dok se za neke spekuliše da direktno dobijaju finansijska sredstva od ruskih vlasti. S druge strane, liberalna opozicija nije uspela da postigne dogovor o zajedničkom učešću na izborima, usled čega nijedna stranka nije uspela da pređe izborni prag od 5%. Iako su strani posmatrači identifikovali brojne izborne neregularnosti, prema istim izveštajima tokom izbora 2016. godine demokratske izborne procedure su više poštovane više nego tokom prethodnih izbora.

Entuzijazam opozicije se ipak vratio tri godine kasnije, kada je vlast pokušala da zabrani učešće na lokalnim izborima u Moskvi pojedinim opozicionim liderima. Većina opozicionih kandidata bili su bliski saradnici Aleksandra Navalnija, najpopularnijeg opozicionog političara. Izborna komisija je odbila da potvrdi kandidature ovih političara zbog navodnih neregularnosti u prikupljanju potpisa. Usled ovoga su se nastavili protesti širom Rusije, koji su se pretvorili u izraz nezadovoljstva ekonomskim stanjem i lokalnim problemima. Uprkos tome što je na lokalne izbore u Moskvi izašlo samo 21% registrovanih glasača, opozicija je uspela da ostvari određen uspeh. Navalni je pozvao glasače da u svakom okrugu glasaju za kandidata koji ima najveće šanse da našteti Ujedinjenoj Rusiji, a taktika je očigledno imala efekta – od 45 odborničkih mesta u gradskoj skupštini u Moskvi, 20 mandata je pripalo opoziciji.

 

 

Mađarska – revolucija kreće na lokalu?

“Ukoliko ne možeš da pobediš u sistemu koji postoji, promeni sistem”, bio je očigledno moto kojim se vodio Viktor Orban, premijer Mađarske, kada je promenio izborni sistem pred parlamentarne izbore 2018. godine. Promena izbornog sistema omogućila mu je da sa 48,8% osvojenih glasova dobije dvotrećinsku većinu u parlamentu. Orbanova partija Fides osvojila je 133 od 199 mesta u parlamentu, dok je druga najuspešnija bila ultra-desničarska partija Jobik sa 26 mesta. Socijalisti su osvojili 20 mandata u parlamentu, dok su Demokratska koalicija i zelena stranka “Politika” osvojile 9 i 8 mandata. Sve u svemu – ne baš najsrećniji rezultat za opoziciju. Iako je očigledno da su opozicione partije prisutne u mađarskom parlamentu, mnogi komentatori su ukazali na to da usled velike dominacije Fidesa u Mađarska postoji faktički jednopartijski sistem.

Orban je već duže vreme pod pritiskom Evropske unije zbog uticaja na pravosuđe i kontrole drugih demokratskih institucija i medija u Mađarskoj, ali ga ovo očigledno nije sprečilo da po četvrti put bude izabran na mesto premijera. Za razliku od Rusije, birači u Mađarskoj su pokazali dosta veći entuzijazam – na izbore je izašlo više od 70% registrovanih birača. Na koji način je Orban iskoristio gotovu apsolutnu kontrolu nad parlamentom mogli smo da vidimo i tokom pandemije COVID-19. Mađarski parlament usvojio je 30. marta zakon kojim je Vlada dobila daleko veća ovlašćenja u vanrednom stanju, a uvedena je kazna od jedne do pet godina zatvora za svakoga ko je osuđen za širenje “lažnih” ili “netačnih” informacija koje otežavaju napore vlasti da zaustave širenje epidemije COVID-19.

Opozicija je ipak krajem prošle godine našla određeni prostor za udarac Orbanovom režimu. Na lokalnim izborima koji su održani u Budimpešti i u još 23 gradova, opozicija je uspela da pobedi u Budimpešti, prestonici Mađarske, i dobije većinu u još 10 gradova. Novi gradonačelnik Budimpešte je Gergelj Karačonji, kandidat opozicije koji je osvojio preko 50% glasova. Njega je podržala koalicija levo i liberalno orijentisanih stranaka. Ultra desničarska partija Jobik ga nije podržala, ali nije ni imala svog kandidata za gradonačelnika Budimpešte. Usled ovoga je Karačonji bio jedini opozicioni kandidat, pa nije bilo rasipanja glasova opozicije.

 

Šta preostaje opoziciji u Srbiji?

Ako zaista postajemo de facto jednopartijski sistem, teško je da se opozicione partije u Srbiji ne osete obeshrabreno (iako je većina zagovornika bojkota ovakav rezultat predstavila kao pobedu). Međutim, upravo na iskustvima Belorusije, Rusije i Mađarske možemo videti neke smernice za potencijalni angažman opozicije. Jedna pouka je sigurno to da promena često kreće sa lokala, gde je potrebno ukazati na probleme i izgraditi neophodnu partijsku infrastrukturu. Dobar uspeh na lokalu je čvrsta osnova za dalje uspehe i izbornu trku. Takođe, očigledno je neophodna i određena kohezija unutar same opozicije, što ne znači nužno ideološku istovetnost, već zajednički strateški pristup izborima na različitim nivoima vlasti.

Izvesno je da se Aleksandar Vučić priključio klubu lidera koji su stvorili ili su pokušali da stvore jednopartijske sisteme, ali preostaje da se vidi kako će ovo uticati na buduće poteze naprednjaka. Apsolutna moć donosi i apsolutnu odgovornost, a na opoziciji je da pronađe način da okruni i postepeno uzdrma jednopartijski monopol koji SNS ima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *