Foto: iStock
Sledi nam nastavak političke krize, a opozicija bi trebalo dosta toga da nauči iz ovih izbora
Konačno su održani izbori. Nakon odlaganja zbog pandemije korona virusa, u nedelju su održani tek treći redovni izbori u Srbiji od obnove višestranačja. Upravo na tragu ove poslednje odrednice, možda se ovi izbori u najkraćem mogu i definisati kao povratak u neformalni jednopartijski sistem. Ali krenimo redom: šta su prvi utisci ovih izbora?
Kakav parlament dobijamo?
Iako je na izborima učestvovala 21 izborna lista, uz cenzus od 3% što predstavlja najniži prag od uvođenja proporcionalnog izbornog sistema u Srbiji, kada isključimo stranke nacionalnih manjina, u parlament su ušle samo tri izborne liste.
Slika Narodne skupštine nakon ovih izbora je baš onakva kakva je potrebna da bez greške pokaže kakvo je stanje demokratije u Srbiji. Vlast je na ovim izborima, zajedno sa strankama manjina koje podržavaju vlast, uzela 234 od 250 mandata. U parlament je formalno ušla samo jedna opoziciona politička partija, Srpski patriotski savez Aleksandra Šapića sa oko 4% glasova, i imaće 12 mandata u ovom sazivu.
Poslednji put kada su samo tri liste ušle u parlament, 1997. godine, postojao je veći balans političkih snaga, pa je odnos dobijenih glasova bio 34%-28%-19%. Sada taj balans ne postoji, imamo odnose dobijenih glasova od 63%-11%-4%, a odnos u mandatima 190-32-12. Partijski sistem Srbije se definitivno pretvorio u netakmičarski partijski sistem, sistem sa hegemonijskom strankom gde, pored nje, postoje i podređene stranke, ali koje je ne ugrožavaju i priznaju njenu hegemoniju.
Da izborni prag nije spušten neposredno pred izbore koji su tada bili zakazani za 26. april, u parlament bi ušle samo dve liste – do tada aktuelne vladajuće koalicije, liste SNS-a i SPS-a, što i jeste bio jedan od ciljeva bojkota – da samo vlast uđe u parlament.
Izlaznost
Vučić je imao veliki zadatak da podigne izlaznost na nivo od 50%. Ono što je najgore, za sada i dalje ne znamo kolika je tačna izlaznost. CRTA je kao poslednji podatak objavila da je ona niža od 50%, a da je najveći broj nepravilnosti koje su zabeležene na izborima bio usmeren upravo na ovaj deo izbornog procesa – da nije bilo nepravilnosti, ona ne bi prešla 45%. Dodatno, pored svega – CRTA je objavila da su ovo najneregularniji izbori u post-petooktobarskoj Srbiji. Broj od oko 3,2 miliona izašlih birača jeste veliki, ali su ovo izbori sa najmanjom izlaznošću u istoriji srpskog parlamentarizma.
Brojevi u Beogradu pokazali su da je izlaznost, tamo gde su ljudi informisaniji, bila daleko niža od uobičajene (sa 55% na 35%). Ovo svakako jeste podatak koji opoziciji može i mora mnogo da znači za buduće korake. Broj od oko 400 hiljada manje izašlih birača nego na prethodnim izborima, i oko 130 hiljada nevažećih biračkih listića, nije malo. Da, morala je izlaznost da bude još niža, a da se ostatak opozicije odlučio na bojkot, bilo bi to još nekoliko stotina hiljada birača kada se svi zajedno saberu. Svakako, to su stvari koje će se u narednim danima analizirati.
Ko su pobednici izbora?
Nema ih mnogo. SNS jeste uzeo više od dva miliona glasova, a siguran sam da je u tome i nekih 70-80 hiljada birača koliko SPS ima manje nego u odnosu na prethodne izbore, Aleksandar Vučić je pokušao da napravi „pluralizam“ i „demokratski“ parlament institucionalnim promenama (smanjenje 28-ogodišnjeg cenzusa od 5% na 3% i omogućavanje overe potpisa za kandidovanje u opštinama i gradovima osim kod notara). U tom smislu, pitanje je koliko su želeli ovakvu sliku parlamenta. Moj utisak je da apsolutno nisu.
Pobednik ovih izbora jeste Šapićev SPAS koji je uspeo da uđe u parlament (mada deluje da je izgubio Novi Beograd) i Milan Stamatović koji je uspeo da zadrži vlast u opštini Čajetina. Stamatović je uspeo i da pređe granicu od 1% na parlamentarnim izborima, koja mu je značajna jer ne mora da vraća sredstva za kampanju. Tu se može i završiti priča o „pobednicima“.
Gubitnici izbora
Svi ostali su gubitnici izbora. SPS je osvojio 70-80 hiljada birača manje i dodatno smanjio svoj uticaj. Otprilike dve godine unazad, znalo se da, u slučaju bojkota od strane Saveza za Srbiju, u parlament može da uđe samo Šapićeva partija. Pa čak i pored smanjenja cenzusa, ispostavilo se da je i ta granica od 3% prevelika za sve ostale. Neki su pokušali da na izbore idu sami kako bi se predstavljali kao nova struja, kao novi ljudi u politici, neki su se ozbiljno grupisali i skupili sve što se moglo skupiti, neki su očekivali da će ih podržati svi oni koji su protiv Vučića, a ipak ne žele da bojkotuju izbore.
Mnogi su pokušali, dominantno svoje kampanje usmerili upravo protiv bojkota, ali su ostali bez podrške birača. Bespotrebno se prevelika pažnja posvećivala političkim akterima koji su potpuno nerelevantni.
Stvorio se snažan narativ od strane onih koji su izlazili na izbore da se za bojkot zna samo na Tviteru i da ljudi žele da izađu na izbore. Međutim, u korpusu opozicionih birača, izgleda da se za sve one koji su na izbore izašli znalo samo na Tviteru. Pri tom, ni oni nisu bili za izlazak na izbore, a posebno ne za to da nekome od njih daju podršku. Cenzus je iznosio oko 98 hiljada birača, a čak i to je bilo nedostižno za sve one koji su na izbore izašli, pa čak i za DJB koji je bio najbliži da taj prag preskoči.
Oni koji su prvi rekli da žele na izbore, koji su „prodali“ Sporazum sa narodom, ostali su ili ispod 1% ili u širokim koalicijama okruglo na 1%. Tik nešto iznad broja potpisa koji su „prikupili“ da bi se kandidovali. Tek je poneko preskočio brojku od 50-ak hiljada glasova. A kad smo kod potpisa, za mene je to jedan od ključnih pokazatelja ovih izbora – činjenica da je čak i sam proces kandidovanja toliko sporan, da postoje osnovane sumnje da je 10 do 15 izbornih lista nezakonito kandidovano uz podršku falsifikovanih birača, i rezultati izbora su to i pokazali.
Izbori su dosta toga pokazali i makar neke stvari su jasno rešene. Sledi nam nastavak političke krize, a opozicija bi trebalo dosta toga da nauči iz ovih izbora. I ona koja je na njima potučena, ali i ona u bojkotu.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka