Avatar

Programska koordinatorka BIRN

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

LGBT+ zajednica se bori kako za to da bude prihvaćena, tako i za to da bude prepoznata od strane zakona države u kojoj živi.

 

Kada govorimo o borbi za slobodu, uglavnom zamišljamo neke istorijske bitke protiv eksternih neprijatelja. Međutim, šta se dešava kada si prinuđen da se boriš za slobodu u okviru svoje porodice, komšiluka, društva i države? Šta kada ne samo da te zakon ne čuva, nego te ni ne prepoznaje?

Praćenje istorijata razvoja prava LGBT+ zajednice u Srbiji savršen je primer osvajanja slobode u okviru sopstvenog društva. A sve je počelo borbom za pravo na slobodu okupljanja.

„Ako treba da žrtvujem strahu svoje ljudsko dostojanstvo i svoje pravo da budem ono što sam, radije ću da se ubijem nego što ću da živim i da se krijem. Eto, to je to.“

Ovu izjavu je dao Ivan Dobričić, jedan od malobrojnih učesnika prve Parade ponosa 2001. godine u Beogradu, nakon prebijanja od strane huligana. Iako je prva Parada održana pod sloganom „Ima mesta za sve nas“, epilog tog događaja u vidu povređenih učesnika i pripadnika policije pokazao je da je navedeni slogan u tom trenutku bio želja, ne i realnost. Fotografije krvavih sukoba na ulicama prestonice zapljusnule su medije, dok je reakcija državnog vrha izostala.

Tada, to je bio neuspeh. Sada, posmatrano sa distance, to je bio prvi korak. Nestabilan, ali ipak korak.

Sledeći pokušaj održavanja Parade ponosa dogodio se 2004. godine, ali se uprkos višemesečnim pripremama od događaja odustalo zbog eskalacije nasilja i prethodnog paljenja džamija u Beogradu i Nišu. Potom je usledio još jedan pokušaj, 2009. godine, koji je propao usled odluke MUP-a Srbije da lokaciju povorke izmesti van centra grada. Deset godina nakon prve Parade, 2010. godine, održana je druga povorka pod sloganom „Možemo zajedno“. Da je i ovaj slogan bio želja ali ne i realnost, pokazuje činjenica da se naspram 1000 učesnica i učesnika nalazilo čak 6.500 huligana, a rezultat je bio sledeći – jedna održana Parada, 132 povređena policajca, 25 povređenih građana i 249 osoba privedenih zbog učestvovanja u neredima. Naredne tri godine organizatorke i organizatori su uporno insistirali na organizovanju Parade, ali epilog je svaki put bio isti – zabrana od strane državnog vrha iz „bezbednosnih razloga“. Ovde valja napomenuti da je 2013. upravo ta zabrana veče pred najavljenu Paradu ponosa izvela organizatorke i organizatore na ulice veče pre zakazanog događaja, te je održana šetnja koja je ostala upamćena kao „Ponoćni Prajd“.

Beogradska Parada ponosa se manje-više neometano održava od 2014. godine. Iz godine u godinu, posećenost je sve veća, huligana je sve manje, a samim tim se i smanjuje potreba za jakim policijskim obezbeđenjem.

Zajednica iz godine u godinu dobija sve širu podršku čija kičma više nisu samo predstavnici ambasada i međunarodnih organizacija. Lokalne organizacije se otvaraju, kompanije postaju voljne da sponzorišu Paradu ponosa, spisak javnih ličnosti koje daju podršku je iz godine u godinu sve veći, a ovakvi uslovi su omogućili i otvaranje prvog Prajd info centra – prostora koji se nalazi u centru Beograda i okuplja pripadnice i pripadnike LGBT+ zajednice. To je prostor u kojem se svi zainteresovani mogu uputiti u istorijat i zahteve Parade ponosa, ali i prostor koji pruža podršku članovima i članicama zajednice koji se osećaju ugroženo, kojima treba savet ili psihološka i pravna pomoć. Dodatno, prošle godine je prvi put organizovan Prajd karavan, sa ciljem da građanke i građane nekoliko gradova Srbije pozove na Paradu ponosa u Beogradu i da pruži podršku lokalnim LGBT+ zajednicama. Ovo je veoma značajan iskorak, jer ljudska prava nisu rezervisana za prestonicu, što neretko biva zaboravljeno od strane aktivističkih organizacija.

Međutim, uprkos svom postignutom napretku, nije sve tako ružičasto.

Iako je komad slobode, u vidu prava na slobodu okupljanja, osvojen, to i dalje ne znači da je proces završen. LGBT+ zajednica se bori kako za to da bude prihvaćena, tako i za to da bude prepoznata od strane zakona države u kojoj živi. Podsetimo, Srbija je jedna od retkih država u Evropi koja ima ustavnu zabranu istopolnih brakova.

Iako Prajd info centar postoji već nekoliko godina, do sada je čak 11 puta napadan, bez ikakvog sudskog epiloga. Homofobične izjave vlasti i opozicije i dalje odjekuju javnim prostorom, a bili smo svedoci i protesta srednjoškolaca u Leskovcu protiv nepostojeće Parade ponosa. I dalje je uvreženo mišljenje da se borba za prava LGBT+ zajednice vodi zbog Evropske unije i međunarodnih faktora, a ne zbog nas, naših komšinica i komšija, koleginica i kolega, prijatelijca i prijatelja, dece i rodbine. I dalje status manjina zavisi od političke klime, a ne od jasnog i nedvosmislenog određenja državnog aparata da svim svojim građanima i građankama obezbedi jednakost pred zakonom. Iako prebijanje učesnika više nije praksa tokom održavanja Parade ponosa u Beogadu, prošle godine je čovek bio pretučen u centru prestonice jer su napadači mislili da je homoseksualac zbog toga što je nosio ljubičastu torbu za psa. Napad je prestao tek kada je supruga pretučenog čoveka pokazala prsten kao dokaz da su venčani.

Istorija nas uči da sloboda nije datost. Ona se osvaja. Takođe, osvojena sloboda nikada nije konačna. Parada ponosa je možda bila početak, ali ravnopravnost je cilj. Istorija nas, međutim, takođe uči da se takvi ciljevi nikada ne ispunjavaju jednom za svagda i da se i krvavo osvojena sloboda može izgubiti.

Borba LGBT+ zajednice je duboko patriotska. Svakim novim parčetom osvojene slobode ovo društvo postaje zdravije, tolerantnije i spremnije da prihvati različitosti. Naša je dužnost da u tome pomognemo.

 

*Tekst je deo nove rubrike na Talasu – “Tradicija slobode”.

*Stavovi izraženi u tekstovima u okviru Tradicije slobode predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke regionalne mreže (BIRN).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *