Foto: iStock
Pokrenuli smo platformu MOJ POREZ na Talasu na kojoj možete da izračunate koliko poreza godišnje plaćate i kako država troši taj novac. Nivo javne potrošnje ima značajan uticaj na rast privrede – šta treba uraditi po tom pitanju u Srbiji?
Kada razgovaramo o tome da li država nešto treba da finansira ili ne, uglavnom se rasprave vode iz ugla političke filozofije ili različitih ideoloških vizura. Ređe se posmatraju ukupni efekti ustrojstva države na nivo ekonomskih aktivnosti i stanje u privredi.
Jedna od važnih posledica ukupnog nivoa javne potrošnje jeste i uticaj na ekonomski rast. Postoji određeni nivo javne potrošnje koji je optimalan, posmatrano sa gledišta visine ekonomskog rasta, dok veći ili manji nivo potrošnje od toga ima negativan uticaj na rast. Ova veza između nivoa javne potrošnje i ekonomskog rasta se u ekonomskoj literaturi naziva Ranova kriva ili BARS kriva (kao akronim ekonomista koji su se prvi bavili ovom temom: Barro, Armey, Rahn, Scully).
Koliko tačno iznosi granica za efikasnu javnu potrošnju tj. da li neka država troši manje ili više nego što je optimalno? Ovo je teško izmeriti, i u zavisnosti od dostupnih podataka, ekonometrijskih postupaka i odabranih zemalja dobijaju se i različiti rezultati. Procene optimalnog nivoa javne potrošnje idu od tek 17% pa do čak 40% BDP-a, ali najveći broj njih je u rangu 20-30% BDP-a. Stoga bi otprilike ovoliki nivo trebalo posmatrati kao neku referentnu tačku. Važno je istaći i da bukvalno sva istraživanja na ovu temu pokazuju da je trenutni nivo javne potrošnje u evropskim zemljama daleko viši od optimalnog nivoa.
Viša javna potrošnja zahteva i više poreske stope – ne možemo imati i jare i pare. Sa višim poreskim stopama, preduzetnicima ostaje manje novca za nove investicije; štednja je takođe niža pa to znači i rast kamata na kredite. U takvom okruženju investicije su niže, a time je i niža stopa ekonomskog rasta. Ovo možda deluje nedovoljno važno – da li je stopa rasta 2% ili 5%. Ali tako je samo na prvi pogled: da bi plate rasle, neophodan preduslov za to jeste da raste ekonomska aktivnost. Sa stopom rasta od 2%, privredna aktivnost će se udvostručiti za oko 36 godina, što je otprilike jedan prosečan radni vek. U tom scenariju, osetan rast standarda može da očekuje tek naredna generacija. Sa stopom rasta od 5%, privredna aktivnost će se udvostručiti za manje od 15 godina, što znači da u plodovima napretka mogu uživati i sadašnje i buduće generacije.
Bitna je i struktura potrošnje, ne samo iznos
Pored samog nivoa, bitna je i struktura javne potrošnje. Investicije u dobru infrastrukturu (putevi, pruge, gasovodi, dalekovodi, širokopojasni Internet) otklanjaju uska grla i privlače privatne investicije. To se odnosi i na strane i na domaće privatne investicije, budući da ovakva ulaganja olakšavaju poslovanje i smanjuju troškove, što ubrzava ekonomski rast.
Tekuća potrošnja (plate, penzije, javne nabavke za državnu administraciju) ima mnogo manji uticaj na ekonomski rast, ali i ovde ima sektora koji imaju pozitivan uticaj. Dobro organizovan obrazovni sistem koji dovodi do akumulacije ljudskog kapitala pozitivno utiče na rast privrede, a slično je i sa dobrim zdravstvenim sistemom, kao i pravosudnim sistemom koji štiti imovinska prava i izvršenje ugovora.
Srbija ima neumereno visoku javnu potrošnju
Srbija ima značajno višu javnu potrošnju u odnosu na optimalni nivo. Petogodišnji prosek naše javne potrošnje iznosi 41% BDP-a, što je znatno više od predloženog intervala 20-30%. Petogodišnji prosek posmatramo kako bismo izbegli moguće krajnosti u pojedinačnim godinama, usled nekih jednokratnih efekata.
Ovo naravno ne znači da treba smanjiti javnu potrošnju na ovaj nivo “preko kolena”, već samo da se nalazimo iznad tačke kojoj bi trebalo da težimo, te da postoje dobri razlozi za smanjenje državne potrošnje. Ovo je, naravno, teško moguće bez ozbiljnijih reformi načina na koji funkcioniše državni aparat, ali i prećutnog društvenog ugovora o tome kako je naše društvo organizovano.
Nivo javne potrošnje i dohotka u evropskim zemljama u tranziciji. Izvor: IMF, WEO.
*Srbija je označena crvenom, a druge bivše jugoslovenske zemlje narandžastom bojom.
Neumerenost javne potrošnje u Srbiji jasno se vidi na priloženom grafikonu. Vidimo da je nivo javne potrošnje u Srbiji negde pri vrhu, jer samo Crna Gora, Hrvatska i Mađarska imaju viši nivo od nas, dok su nam slični Bosna i Hercegovina i Ukrajina. Neko bi istakao da i neke druge zemlje imaju isti nivo potrošnje kao Srbija, ali da li je opravdano Srbiju porediti sa Slovenijom, Slovačkom ili Poljskom?
Jedan od važnih prediktora nivoa državne potrošnje jeste nivo dohotka (meren BDP-om po glavi stanovnika), što se naziva Vagnerovim zakonom: bogatije zemlje imaju višu stopu javne potrošnje. Postoji niz teorija zašto je to tako, od usložnjavanja društveme strukture do širenja državnih ingerencija, ali cinici bi rekli da je državna raspodela moguća samo onda kada ima šta i da se deli. Prema tome, pošto je Srbija značajno siromašnija od nabrojanih zemalja koje imaju isti nivo javne potrošnje, pre će biti da naša država troši previše. U prilog ovome govori i to da zemlje sa sličnijim (nižim) nivoom dohotka uvek imaju niži nivo javne potrošnje – prvenstveno Albanija, Severna Makedonija, Bugarska i Rumunija, ali i baltičke zemlje, Rusija i Moldavija. Izuzetak predstavljaju samo Ukrajina, koja je u ratu, i Bosna i Hercegovina sa svojim komplikovanim administrativim uređenjem. Tu je i Crna Gora kao mala država koja, zbog veličine, ne može da računa na ekonomiju obima u pružanju državnih usluga, i gde je izgradnja infrastrukture zbog terena izuzetno skupa.
Kako do niže javne potrošnje?
Niža javna potrošnja nije moguća sa istom količinom državne intervencije u našim životima, naročito na kratak rok. Poseban problem leži u tome što postoje i strukturni faktori koji iziskuju rast javnih troškova u budućnosti. Usled demografskih kretanja, biće sve više starijih ljudi, što znači i više rashode za penzije i za zdravstvo. Na kratak rok, smanjenje državne potrošnje je prilično teško. Glomazan državni aparat nije moguće brzo racionalizovati, a u nekim sektorima ima i manjka zaposlenih, ili je neophodno povećati zarade da bi se zadržali sposobni kadrovi, kao na primer inspektorati, poreska uprava ili zdravstvo. Ne mogu se smanjivati stečena prava kao što su penzije, naša infrastukura je u lošem stanju pa su neophodni i visoki rashodi za investicije i tako dalje. Kratkoročno, izgleda kao da po ovom pitanju ništa ne može da se uradi.
Međutim, na srednji rok mogu da se urade ozbiljni koraci koji bi javnu potrošnju smanjili za nekoliko procentnih poena. Prvo, treba ukinuti sve subvencije za državna preduzeća ili za inostrane investitore i sprovesti racionalizaciju državne uprave sa uvođenjem novih platnih razreda. Zatim treba ograničiti rast javnih rashoda tako da bude niži od ekonomskog rasta, slično kao što je uvedena švajcarska formula za indeksaciju penzija. Na primer, ako je rast javnih prihoda 6% tokom neke godine (na primer, 4% usled ekonomskog rasta, a 2% usled inflacije), onda bi ukupna suma javnih rashoda trebalo da poraste nešto niže, iznad inflacije a ispod prirasta prihoda.
Na srednji rok, Srbija treba da postane članica EU jer bi to značilo sredstva za izgradnju infrastrukture iz kohezionih fondova, i ukidanje subvencija za poljoprivredu, budući da se poljoprivredna politika vodi na nivou EU. Uz ovo, neophodne su i promene u zdravstvenom i obrazovnom sistemu – uvođenje nekih vrsta kontrola troškova kao što je kapitacija (plaćanje školama po broju učenika ili zdravstvenim ustanova na osnovu pruženih usluga). Ovo bi omogućilo mali ali konstantan pad državnih troškova, koji bi oslobodili prostor za smanjenje poreskog opterećenja.
Izračunajte koliko poreza plaćate i kako država troši taj novac:
