Foto: iStock
“Mi profesionalno i moralno nismo spremni da imamo privatno visoko obrazovanje”, rekao je nedavno akademik Dušan Teodorović, predsednik Saveta za visoko obrazovanje SANU, tokom gostovanja na televiziji N1. Sličan stav smo mogli da pročitamo i u intervjuu novinara Adama Santovca, dobitnika nagrade “Dejan Anastasijević” za dokumentarni film “Mega diplomac” o spornoj diplomi ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. “Nije Nebojša Stefanović stvorio sistem privatnog obrazovanja u Srbiji, već je takav sistem stvorio njega”, izjavio je Santovac u intervjuu za list Danas.
Teodorović i Santovac nikako nisu jedini koji kritikuju privatno obrazovanje u Srbiji – neki privatni univerziteti poslednjih godina su na izrazito lošem glasu, što usled slučajeva plagijata studenata (od kojih su neki sada na visokim državnim pozicijama), što zbog percepcije o niskim akademskim standardima. Ukratko – u javnosti se stvorila slika da su privatni univerziteti mesta gde bogati sloj društva po pristupačnoj ceni može da kupi diplomu i zvanje.
Međutim, stereotip o privatnim fakultetima u Srbiji nije samo rezultat niskih akademskih standarda. Ovde možemo videti i dobro poznatu mantru u našem društvu, gde se stvari sa atributom “privatno” gotovo automatski određuju kao loše (“raditi kod privatnika” je često bauk kojeg treba izbeći) i inferiorne u odnosu na državne institucije i usluge. Uz veliko kuđenje privatnih fakulteta dolazi i nekritički odnos prema državnim visokoškolskim ustanovama, koje su prepune sličnih ili drugačijih, ali podjednako velikih problema.
Iako nesumnjivo postoji dugačka lista problema privatnih univerziteta u Srbiji, rešenje nikako nije u njihovom ukidanju dok “ne dođu neka bolja vremena”. Poziv za ukidanje ili ograničavanje rada privatnih univerziteta u Srbiji pogrešno targetira problem – umesto zatvaranja privatnih fakulteta, potrebna je veća transparentnost, promena rada privatnih i državnih univerziteta, ali i njihovog odnosa prema studentima.
Plagijatom ću te, plagijatom ćeš me
Ono što ćemo danas uglavnom čuti kao zamerku na račun privatnih fakulteta jeste to da ove insititucije doprinose inflaciji diploma, a da je veliki broj tih diploma rezultat plagijata. Ovaj akademski prekršaj vodi poreklo od latinske reč koja označava “krađu ljudi”, a u akademskoj sferi odnosi se na prisvajanje tuđeg rada bez davanja adekvatnog navođenja autora i dela. Jedan od najpoznatijih slučajeva plagiranja u Srbiji jeste doktorska disertacija ministra Nebojše Stefanovića. On je disertaciju odbranio 2013. godine na Univerzitetu Megatrend, a nakon toga je grupa profesora utvrdila da je veliki deo rada plagiran. Komisija Univerziteta Megatrend je ipak utvrdila da “nema osnova za osporavanje orginalnosti doktorske disertacije Nebojše Stefanovića“.
U sličnom problemu se našao i Aleksandar Šapić, koji se od 2012. godine nalazi na poziciji predsednika opštine Novi Beograd. On je odbranio svoju doktorsku disertaciju 2012. godine na privatnom Univerzitetu Union, ali je 2014. godine grupa autora ukazala na brojne plagijate i u njegovom radu. Univerzitet Union je formirao Komisiju za ispitivanje navoda o plagijatu, koja je utvrdila da je veliki deo Šapićevog rada plagijat, ali se ovaj poduhvat nije završio najsrećnije nakon što je Komisija morala da prestane sa radom, a druga komisija nije formirana. Nedavno smo mogli da vidimo i da je on titulu “doktora nauka” stavio pored svog imena na izbornoj listi Aleksandar Šapić – Pobeda za Srbiju.
Ovo su samo neki od primera plagijata poteklih sa privatnih fakulteta u Srbiji, a razumljivo je da javnost u Srbiji bude revoltirana i krivi privatne fakultete za tragičnu situaciju u visokom obrazovanju. Međutim, korak unazad i pogled iz drugog ugla – da li su plagijati zaista ograničeni na privatne fakultete u Srbiji? Skorašnja istorija pruža nam dokaze u prilog tezi da je plagiranje radova mnogo širi problem od privatnog sektora. Ministar finansija Siniša Mali zamalo se izvukao sa plagiranom doktorskom disertacijom sa državnog Fakulteta organizacionih nauka (FON) na Univerzitetu u Beogradu. Kuku i motiku protiv ovog doktorata je 2014. godine pokrenuo profesor Raša Karapandža, a nakon dugogodišnje borbe i kratkotrajne opsade zgrade Rektorata od strane studenata iz pokreta 1 od 5 miliona, bitka je dobijena. U novembru prošle godine, Etički odbor Univerziteta u Beogradu utvrdio je postojanje neakademskog ponašanja Siniše Malog prilikom izrade disertacije.
Trenutno se pod optužbama za plagiranje nalazi Ljiljana Marković, v.d. dekana Filološkog fakulteta u Beogradu, kao i Aleksandra Vraneš, bivša dekanka ovog fakulteta. Slobodan Cvejić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član REM-a, našao se na meti kritika 2016. godine nakon optužbi za plagiranje delova njegove knjige „Socijalna ekonomija“. Jedan od krunskih primera problema na državnim fakultetima jeste i neslavni državni Pravni fakultet u Kragujevcu i afera Indeks, gde je otkriveno da se pomoću mita polažu ispiti i stiču diplome. Profesori i posrednici koji su odgovorni za primanje mita u aferi Indeks su kažnjeni, ali je za to bilo potrebno više od jedne decenije.
Spisak akademskih prestupa na državnim fakultetima je mnogo duži od navedenih i poznatih primera, ali ne treba skretati u whataboutism, logičku grešku sa ciljem skretanja pažnje na greške druge strane, bez odgovora na prvobitni argument. Poenta je da su plagijati problem na nekim privatnim univerzitetima, u to nema sumnje, ali pretvarati se da su državni univerziteti u Srbiji bastioni akademske čestitosti je besmisleno. O tome koliko je plagiranje problem i na državnim univerzitetima nedavno je govorila rektorka Ivanka Popović tokom gostovanja na RTS-u. Ona je tada iznela donekle šokirajući podatak – samo tri fakulteta Univerziteta u Beogradu imaju program kojim može da se otkrije da li su delovi rada prepisani iz dela drugih autora. Da bi se plagijati otkrili, potrebna je infrastruktura i neophodni programi, a deluje da muku sa tim muče gotovo svi fakulteti u Srbiji.
Dva uvida su takođe ovde bitna. Nekoliko primera plagijata sa privatnih fakulteta ne diskredituje svaku doktorsku disertaciju ili master rad njihovih studenata, s obzirom na to da i dalje ne postoje podaci niti dokazi o sveprisutnosti plagiranja na ovim fakultetima. Dodatno, činjenica da su ovo privatne institucije ne govori ništa o tome da su plagijati nužna i neminovna pojava. To što ove fakultete u Srbiji češće pohađa imućniji sloj društva, ne znači da je plagiranje neizbežno. Problem leži u tome što su tela koja su zadužena za akreditovanje i kontrolu očito zakazala, a propuste je moguće ispraviti uz odgovarajuću volju. Problemi državnih institucija su bili vidljivi i nakon suspendovanja Nacionalnog akreditacionog tela (NAT) iz Evropske asocijacije za visoko obrazovanje (ENQA). NAT nadzire kvalitet visokog obrazovanja i odobrava studijske programe, pa je problematično da ovako važno telo bude suspendovano iz ENQA. Slično je prošla i Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta koja je 2018. godine izgubila status punopravnog člana ENQA, nakon čega je osnovan NAT.
Takođe, veća transparentnost i dostupnost svih doktorskih disertacija na svim fakultetima, bez obzira na to da li su državni ili privatni, značajno bi doprinela odgovornijem ponašanju i uočavanju plagijata.
Hajde da konačno prepoznamo šta je problem
Plagijati nisu jedino što se zamera privatnim univerzitetima i fakultetima u Srbiji. O problemima Megatrend univerziteta je već dosta pisano, a poslednjih godina dekani na državnim univerzitetima sve glasnije se žale na odliv studenata na privatne univerzitete. Takođe, kao problem se ističe i to da studenti često pokušavaju da “operu diplomu” tako što nakon osnovnih studija na privatnom fakultetu završavaju master studije na državnom.
Ukoliko su problem niski standardi na privatnim univerzitetima, za to je odgovorno Nacionalno akreditaciono telo, a očigledno je neophodan stroži nadzor i češće inspekcije ovih univerziteta. Nedovoljan nadzor, a ne činjenica da su univerziteeti privatni, stvara probleme. Ako izostaje reakcija nadležnih, možda treba pogledati ko su ljudi na vlasti i u državnim institucijama kojima odgovara da privatni univerziteti funkcionišu van dometa zakona. Problem “pranja diploma” je takođe lako rešiv – potrebni su stroži i selektivni prijemni ispiti na master studijama državnih univerziteta. Na Ekonomskom fakultetu u Beogradu uveden je prijemni ispit za master studije, što je dovelo do manjeg broja upisanih studenata privatnih fakulteta.
Ukoliko bi neki od gore navedenih problema bili rešeni (što je apsolutno izvodljivo), mogli bismo zapravo da razgovaramo o važnoj ulozi privatnih univerziteta. Oni prvenstveno predstavljaju izbor i alternativu za sve kojima, iz različitih razloga, državni fakulteti ne pružaju dovoljno. Nedovoljna posvećenost profesora, nerealistični i arbitrarni kriterijumi polaganja ispita, nedostatak opreme, zastarela literature samo su neki od problema koje studenti žele da izbegnu na državnim fakultetima. Pred studentima treba da postoji izbor koji se neće sastojati isključivo od ponude državnog sistema visokog obrazovanja, koji je često inertan i kloni se inovacija. Privatni fakulteti pružaju prostor za novine u obrazovanju, za sve studente, ali i profesore, koji žele više od onog što državni fakulteti mogu da ponude.
Konkurencija koja se stvara između državnih i privatnih univerziteta je takođe dobra vest za studente. U pokušaju da zadrže studente, među fakultetima se javlja zdrava konkurencija, koja će kao posledicu imati bolji plan i program studiranja, kao i pažljivije osluškivanje potreba i stavova studenata. Neki od najboljih univerziteta na svetu, poput Harvarda i Stenforda, su privatni (mada i tu postoji razlika između profitno i neprofitno orijentisanih univerziteta), što treba da ukaže na to da privatni fakulteti mogu da imaju odlične akademske standarde i naučna postignuća. Doprinos privatnih fakulteta akademskom obrazovanju može da bude istinski veliki, samo ukoliko uvidimo šta je zapravo problem privatnih fakulteta u Srbiji.
Čitava debata o privatnom obrazovanju u Srbiji na najbolji način sumirana je u jednom anonimnom komentaru na portalu televizije N1, povodom predloga za ukidanje privatnih fakulteta koji je izneo akademik Teodorović, predsednik Saveta za visoko obrazovanje SANU. “Problem nisu privatni fakulteti, već zapošljavanje i napredovanje u državnoj službi. Njihove diplome i doktorati su bezvredni u realnoj ekonomiji i privatnom sektoru koji stvara novu vrednost”, navodi anonimni komentator, ali je upitno da li će to biti lekcija koju ćemo konačno naučiti.
Autorka