Foto: iStock
Iako uoči izbora, koji nam uskoro sleduju, nije moguće uticati na izborno zakonodavstvo, pitanje zakonskih ograničenja prava građana Srbije da glasaju je presudno za kvalitet izbornog procesa i stanja demokratije u društvu. Važnost ovog aspekta izbornog procesa je pojačana i samom atmosferom u kojoj se odvija politička utakmica za parlamentarne izbore.
Okolnosti koje trenutno vladaju ne pogoduju poštenim izborima u kojima bi građani trebalo da imaju jasnu predstavu o tome koje su im sve mogućnosti na raspolaganju i šta predstavnici različitih partija zastupaju. Uz to se očekuje da će jedan broj ljudi biti ucenjen da svoj glas da određenoj političkoj opciji, kao i da će sam dan glasanja biti propraćen nizom, najblaže rečeno, nepravilnosti, kao što je bilo evidentirano i nekoliko prethodnih puta.
Otvoreno i prikriveno ograničavanje prava glasa
Pravo glasa je velikom mukom stečeno tokom dva veka borbe za građanska prava. Borba se odvijala na ulicama gradova i kroz institucije država. Brojni životi su položeni u borbi za slobodu izražavanja političkih opredeljenja građana.
Istorijski gledano, pravo glasa bilo je ograničavano na dva načina: otvoreno i prikriveno. Otvoreno je bilo u slučaju kada se pravo glasa omogućavalo ili onemogućavalo izričito određenom krugu ljudi. Na primer, nekada su pravo glasa imali samo ljudi koji imaju određenu visinu godišnjih prihoda, dok ženama ranije nije bilo dozvoljeno da glasaju.
Prikriveno ograničavanja prava glasa je daleko perfidniji način. To je, na primer, bio slučaj kada su u određenim južnjačkim državama SAD posle građanskog rata uvedeni testovi pismenosti kao preduslov za glasanje, a većina nepismenih bili su američki crnci i siromašni belci. Pritom su testovi sprovođeni na veoma subjektivan način od strane imućnijeg dela belog stanovništva.
Prikriveno onemogućavanje prava glasa nije uvek uzrokovano namerom onih koji su na poziciji da donose zakone, već ume često da bude posledica nespretnih i loših zakonskih rešenja, što smatram da je kod nas slučaj.
Po Ustavu, pravo da bira i da bude izabran ima „svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije“. Zakon koji reguliše izbor predsednika uslove postavlja na isti način kao i sam Ustav. Zanimljivo je da Zakon o izboru narodnih poslanika na uslove koji su postavljeni Ustavom dodaje i potrebu da birač ima i prebivalište u Srbiji. Ovo čudi, pre svega s obzirom na to da je cela Srbija jedna izborna jedinica i da nema razloga da se taj uslov dodaje u odnosu na izbore za predsednika. Čak i da Srbija u budućnosti prestane da bude jedna izborna jedinica, ona jeste država koja ima značajan broj građana koji živi u dijaspori. Ako bi ikada došlo do deljenja na više izbornih jedinica, mogao bi se uzeti kao primer francuski model koji ima rezervisana sedišta u oba doma svog predstavničkog tela za Francuze koji žive izvan matice. Isti je slučaj i u Italiji.
Kada je reč o dijaspori, i ograničavanju mogućnosti korišćenja prava glasa, treba konstatovati da dve grupe kojima je ostvarivanje prava glasa posebno otežano jesu građani Srbije koji žive izvan zemlje i građani koji se nalaze na drugim adresama u odnosu na one na kojima su prijavljeni.
Uslovi koji otežavaju glasanje
Prema istraživanjima „Ipsos stratedžik marketinga“, između 20 i 25 odsto upisanih birača ne živi u Srbiji. Odluku o tome ko će od naših sugrađana koji borave u inostranstvu moći da iskoristi svoje pravo glasa donosi Republička izborna komisija po pribavljenom mišljenju Ministarstva spoljnih poslova (MSP). Za naredne izbore određena su 42 biračka mesta u inostranstvu, od kojih je 40 na evropskom kontinentu (najviše u Bosni i Hercegovini – 11, Nemačkoj – 6, Italiji – 4 i Švajcarskoj – 3). Jedina dva koja se nalaze na drugim kontinentima su u Čikagu (SAD) i Bejrutu (Liban).
Većina ljudi bi postavila pitanje, a gde su tu Australija, Kanada i Švedska? Kako bi se otvorilo biračko mesto u inostranstvu, potrebno je da najmanje 100 birača izrazi nameru da tamo glasa nadležnoj diplomatsko-konzularnoj misiji. Ovim se određeni građani stavljaju u rang građana drugog reda jer, ako neko nema još 99 sugrađana uz sebe, procenjeno je da toj osobi ne treba pružiti mogućnost učestvovanja u biračkom procesu. Svaki građanin bi trebalo da ima jednake mogućnosti da uprotrebi svoje pravo glasa.
U ovom slučaju se čini da bi bolje rešenje bilo primena prakse koja već postoji u nekim drugim državama, kao što su na primer Kanada i Italija. Tamo je omogućeno da građanin prijavi adresu na kojoj živi u inostranstvu i da potom, pred izbore, poštom dobije glasački paket koji popuni i poštom ga vrati kako bi se glas na izborima računao.
Druga grupa građana koja teže ostvaruje pravo glasa jesu oni koji se nalaze izvan mesta gde imaju prijavljeno prebivalište. Naravno, Zakon o jedinstvenom biračkom spisku pruža mogućnost da se glasa prema mestu boravišta. Boravište predstavlja mesto gde neko namerava da boravi privremeno, ali duže od 90 dana, i mora da se obnavlja na svake dve godine. Ipak, opšte je poznato da značajan broj građana nije registrovao mesto boravišta niti promenu mesta prebivališta. Ovaj slučaj, naravno, ima i svoje druge sporne strane, ali ne bi trebalo da bude prepreka da neko izrazi svoju biračku volju u izbornom procesu. Uostalom, šta se dešava sa ljudima koji se na dan izbora nađu daleko od mesta gde su prijavljeni da glasaju?
U pogledu olakšavanja korišćenja prava glasa, postoje razna rešenja koja se primenjuju u svetu, a koja bi se mogla primenjivati i u Srbiji, kao što su glasanje putem posrednika ili glasanje poštom unutar države. Jedna opcija je i korišćenje blagodeti koje pruža čipovana lična karta za elektronsko glasanje, kao što je slučaj u Estoniji gde građani mogu da ispolje svoje pravo glasa iz svog doma koristeći svoju ličnu kartu.
Za jedno moguće rešenje bismo mogli da se ugledamo na Sloveniju koja omogućava svojim glasačima da, do tri dana pre izbora, svoju lokalnu izbornu komisiju obaveste o tome da neće glasati na biračkom mestu na čijoj teritoriji su prijavljeni već na nekom drugom, gde potom mogu da ostvare svoje pravo glasa.
Izbori su retka mogućnost koju građani imaju da neposredno utiču na politiku svoje države. A pravo glasa nije pravo koje bi trebalo da od građana iziskuje vanredni napor kako bi ga ostvarili, već bi država trebalo da učini sve što je u njenoj moći da ostvarenje tog prava učini dostupnim na najlakši mogući način.
*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Master politikolog