Birački spisak – izvor nepoverenja
Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

*Tekst je deo autorskog serijala „Izbori u Srbiji – zablude i rešenja“

 

Birački spisak predstavlja evidenciju državljana Republike Srbije koji imaju biračko pravo. U teoriji, to je dosta jasan i načelno nesporan koncept, međutim u visokopolitizovanom i administrativno haotičnom kontekstu naše države, nosi niz problema.

Prema istraživanjima iz prethodnih godina, većina građana Srbije sumnja u tačnost biračkog spiska, te ga smatra predmetom manipulacija. To nepoverenje se lako pretače u oštre optužbe o tome da na izborima glasaju mrtvi, da se migranti upisuju u spisak kako bi stranke na vlasti dobile glasove, da neko glasa umesto građana koji su u inostranstvu itd. Sve ovo ima velike posledice po legitimnost izbora i uopšte po funkcionisanje Srbije kao političke zajednice.

U ovom tekstu ću pokušati da približim ključne probleme sa biračkim spiskom, kao i da ponudim neke ideje za rešenja.

 

Zombilend?

Kršenje formalnih pravila u vezi sa izborima je u našoj zemlji toliko uobičajeno da smo internalizovali mnoga odstupanja od normalnih demokratskih standarda. Jedna od najčešćih stvari je upravo (zlo)upotreba biračkog spiska od strane lica koja nisu ovlašćena da ga poseduju. Svedoci smo (a tako će biti i u nedelju) da na svakom biračkom mestu (i van njega) možemo pronaći stranačke aktiviste koji u toku izbornog dana (i pre njega) raspolažu izvodima iz biračkog spiska, koji im služe za kontrolu izbornog procesa – iako je propisima zabranjeno vođenje paralelnih evidencija birača.

Nažalost, problem je dosta širi.

Jedna od glavnih optužbi je da se na biračkom spisku nalaze stotine hiljada preminulih. Istini za volju, na spisku za 2020. godinu se nalazi gotovo 6 miliona i 584 hiljade birača, što je za nekih 600 hiljada više od broja punoletnih stanovnika na poslednjem popisu. Čak i ne uzimajući u obzir demografski odliv u prethodnih devet godina, ova razlika ostavlja ogroman prostor za sumnju. Najlakše je zaključiti da se radi o preminulima, te da se njihovim glasovima manipuliše – te optužbe neretko podstiču i političke stranke.

A objašnjenje je prosto. Stvar je u tome što su u birački spisak upisani punoletni i poslovno sposobni državljani Republike Srbije. Državljani. Ne nužno i stanovnici. Znači vlasnici pasoša Srbije koji trenutno možda žive u Banjaluci ili u Budvi ili u Frankfurtu ili u Njujorku. Jedan deo njih naravno nije popisan jer nisu fizički prisutni u Srbiji – a ne postoji zakonski osnov da se brišu sa biračkog spiska. Oni imaju ustavno pravo da biraju i budu birani.

Na stranu praktična ograničenja izvođenja operacije u kojoj nekoliko desetina hiljada preminulih „glasa“ na izborima. Da bi to neko izveo, morao bi da „hvata” gde se sve nalaze preminuli upisani u birački spisak po mestu boravišta, i da na svakom od tih više hiljada biračkih mesta organizuje aktiviste koji bi lažirali glasove. To je ogromna logistika u koju bi bile uključene na hiljade ljudi, zarad dobitka koji se lakše može postići medijima ili funkcionerskom kampanjom.

 

Birokratija

Od prošle godine matične knjige umrlih su povezane sa jedinstvenim biračkim spiskom, te se preminula lica automatski brišu. I pored toga, na spisku je ostao jedan broj preminulih iz prethodnih perioda, i to nas dovodi do drugog velikog problema: ko u stvari uređuje birački spisak?

Naime, biračke spiskove ažuriraju opštinske tj. gradske uprave, kao poveren posao od strane Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Problem je što one to uglavnom shvataju kao trećerazredni posao, pa u lokalnim samoupravama najčešće ne postoji osoba kojoj je primarno zaduženje birački spisak – već se to doda na listu poslova nekom „dokonom” referentu. Kontrolu vrši upravna inspekcija, takođe sa manjkom ljudstva i sa vrlo skromnom reakcijom u praksi – tek pokoja novčana kazna u niskom iznosu.

Ne čudi što se podaci koji se ne ažuriraju najčešće odnose na: umrla lica, lica koja su u inostranstvu i lica koja su promenila prebivalište unutar Srbije. Poslednje dve stavke delom dolaze iz tradicionalne administrativne nekulture nas kao građana – u velikom broju slučajeva, osoba se preseli bez formalne odjave ili prijave.

Činjenica je da podaci o broju ljudi na biračkom spisku, bez jasnih objašnjenja nadležnih tela, kao i zvanični procenti izlaznosti koji su u stvarnosti veći zbog nižeg broja prisutnih glasača, u praksi zaista umanjuju legitimnost procesa. Nažalost, RIK i dalje nije samostalno telo i nema sopstvene administrativne kapacitete, te ne može da preuzme bavljenje ovom problematikom u periodu između dva izborna ciklusa (više o tome će biti reči u nekom od narednih tekstova). Uz takvo ograničenje, a ukoliko ne postoji volja da se nešto suštinski menja, nadležni bi bar mogli da se potrude da kontinuirano objašnjavaju građanima šta se zaista nalazi u biračkom spisku i odakle dolaze razlike u brojevima, kako bi se delimično umanjile sumnje u proces.

U krajnjoj liniji, da je birački spisak toliko netačan, ne bi ga same stranke (protivzakonito) koristile za evidenciju glasača.

 

Registracija glasača?

Jedno od rešenja koje se ponekad čuje je kompletno ukidanje biračkog spiska i uvođenje registracije. U suštini, svaki građanin Srbije koji želi da glasa morao bi da se sam prijavi – da želi da ostvari to pravo na narednim izborima. Svakako da je ukidanjem obavezne izlaznosti da 50% nestala i potreba da se procentualno meri izlaznost. Dodatno, registracijom se pretpostavljeno sprečava moguća zloupotreba onih glasova koji su u biračkom spisku a sigurno neće izaći na glasanje (preminuli ili dijaspora).

Međutim, registracija otvara problem nejednakih stranačkih kapaciteta. Mogu da pretpostavim situaciju u kojoj će vladajuće stranke savršeno registrovati svoje glasače do poslednjeg; dok će opozicija muku mučiti da objasni pristalicama da isto učine – te će doći do višestruko neravnopravnog takmičenja i pre samih izbora.

Povezana ideja jeste „deregistracija” glasača. U prevodu, zadržali bismo birački spisak, ali bi iz njega sukcesivno bili brisani građani koji ne izađu na izbore. Time bi se kroz neko vreme spisak doterao na tačniju brojku, uz brisanje preminulih, odseljenih ili pasivnih. Naravno, za ovu poslednju kategoriju treba omogućiti mehanizam jednostavnog upisa – u slučaju da neko poželi ponovo da ostvaruje biračko pravo. Time se dobija realniji birački spisak, uz eliminaciju kategorija koje su danas izvor sumnji (preminuli, odseljeni). Uz to, spisak bi morao brojčano da odgovara broju izašlih u prethodnom izbornom ciklusu, te bi se prostor za eventualne zloupotrebe i endemsko nepoverenje svakako smanjio. Vredi razmotriti.

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *