Foto: iStock
U susret Danu poreske slobode 2020, koji ove godine obeležavamo 15. juna, objavljivaćemo serijal tekstova u vezi sa porezima, javnom potrošnjom i budžetom Srbije. Ako pogledamo odnos između svega što kao društvo stvorimo i onoga što država potroši, možemo da izračunamo da od 1. januara do 15. juna 2020. radimo za državu, a tek od 15. juna za sebe. Na Dan poreske slobode, lansiraćemo platformu Moj porez za tekuću godinu na kojoj možete da izračunate koliko poreza plaćate godišnje, kako se taj novac troši, kao i da vidite koji sve porezi u Srbiji postoje i kako funkcionišu.
Socijalni doprinosi su vrsta javnih prihoda i imaju funkciju poreza, ali nešto drugačiji karakter od njih. Kada plaćamo poreze, tako sakupljen novac troši se na državne programe i javne politike. Međutim, oni koji su platili porez ne dobijaju neka posebna prava u odnosu na one koji porez nisu platili, niti se dobijena prava povećavaju sa nivoom plaćenog poreza.
Kada platimo porez na dohodak kao zaposleni ili porez na imovinu kao vlasnici nekretnine, na osnovu toga naša deca neće ići u bolju školu, niti će našu ulicu popravljati nešto više u odnosu na komšije koji plaćaju manje poreza.
Za razliku od toga, uz plaćanje socijalnih doprinosa, uvek ide neko pravo koje se ostvaruje sada ili u budućnosti. Na primer, kada plaćamo socijalne dorpinose za zdravstveno osiguranje, imamo pravo da se lečimo u državnim bolnicama, a kada plaćamo poreze za penziono osiguranje, možemo da u starosti očekujemo penziju.
Koje socijalne doprinose plaćamo, i koliko?
Socijalni doprinosi koji postoje u Srbiji povezani su sa državnim sistemom socijalnog osiguranja. Stoga kod nas postoje tri vrste doprinosa: za zdravstveno osiguranje, penziono i invalidsko osiguranje i za osiguranje u slučaju nezaposlenosti. Sve tri vrste doprinosa obračunava i isplaćuje poslodavac u ime radnika, tako da zaposleni ni ne vide koliko novca izdvajaju za ove potrebe. Iako je zakonom predviđeno da pola doprinosa plaća radnik iz bruto plate, a da drugu polovinu na to dodaje poslodavac (kao što je rešenje i u nekim drugim evropskim državama), ovo je samo računovodstvena fikcija i veći deo ovog tereta svakako pada na radnika. Doprinosi nisu prihod budžeta ni centralnog ni lokalnog nivoa vlasti, već pripadaju specijalizovanim instiucijama koje se bave socijalnim osiguranjem, kao što su PIO ili RFZO fond.
Doprinosi za zdravstveno osiguranje iznose 10,3% bruto plate (zvanično po 5,15% na teret radnika i na teret poslodavca). Ovi doprinosi čine prihod RFZO i njime se podmiruju trokovi zdravstvene zaštite. Plaćanjem ovih doprinosa, zaposleni imaju pravo na zdravstveno osiguranje, kao i članovi njihovih porodica kao što su supružnici ili deca. Ovi prihodi nisu dovoljni za funkcionisanje zdravstva – na primer, zdravstvena zaštita penzionera finansira se iz doprinosa za penzijsko osiguranje, a i država iz budžeta ponekada doda još sredstava ako je to neophodno.
Doprinosi za slučaj nezaposlenosti plaćaju se samo iz bruto plate zaposlenog, u iznosu od 0,75%. Ova sredstva namenjena su za isplatu novčane pomoći nezaposlenim licima, i za plaćanje njihovog zdravstvenog osiguranja i penzionog staža tokom perioda dok su na birou. Ovo ne traje zauvek, već nezaposleni imaju pravo na ove povlastice dok ne nađu novi posao, ali najviše do godinu dana od gubitka posla. Država takođe u nekim godinama mora da dodaje sredstva da bi ih bilo dovoljno za isplatu obećanih prava, jer ovi prihodi i rashodi nisu ujednačeni tokom vremena. Za vreme kriza i recesija rashodi rastu, a prihodi se smanjuju (jer raste nezaposlenost i smanjuju se plate), dok je u slučaju privredne ekspanzije obrnuto.
Doprinosi za penziono i invalidsko osiguranje plaćaju se po stopi od 25,5% bruto plate (14% na teret zapsoelnog, a 11,5% na teret poslodavca). Ovo su prihodi PIO fonda i služe prvenstveno za isplatu penzija, ali i za neke druge potrebe vezane za penzionere. To obuhvata finansiranje njihove zdravstvene zaštite (PIO prebacuje za to sredstva RFZO), kao i isplatu nekih socijalnih naknada poput naknade za tuđu negu i pomoć.
Važno je reći da sredstva koja plaćamo putem doprinosa za penziono osiguranje ne idu na neki račun pa se dalje investiraju, na osnovu čega se plaćaju penzije, već se odmah direktno isplaćuju trenutnim penzionerima u vidu penzija. Ovo nije slučaj samo kod nas, nego kod gotovo svih penzionih sistema u Evropi koji se baziraju na tekućem finansiranju (pay as you go). Budući da mi danas finansiramo isplatu današnjim penzionerima, postoji implicitno obećanje da ćemo našu buduću penziju dobijati od budućih generacija kada oni budu plaćali svoje doprinose.
Kako ovi naplaćeni doprinosi nisu dovoljni da se finansiraju penzije i drugi povezani troškovi (imajući u vidu nisku stopu rađanja, visoku stopu iseljavanja mladih, produženi životni vek starijih lica i visoku stopu neformalne zaposlenosti gde se izbegava plaćanje doprinosa), država mora da dodaje značajna sredstva iz republičkog budžeta da bi se isplaćivale penzije. Ova suma kreće se oko trećine rashoda PIO fonda, ali je u nekim godinama dostizala i polovinu.
Udeo socijalnih doprinosa u ukupnim javnim prihodima 2019. u milijardama dinara. Izvor: Ministarstvo finansija
Socijalni doprinosi, uzeti svi zajedno, predstavljaju pojedinačno najviši izvor javnih prihoda – u prošloj godini činili su 30% svih prihoda države. Za razliku od ostalih prihoda koji su dominantno porezi i sa sobom ne nose državne obaveze, socijalni doprinosi povezani su za velikim državnim obavezama koje će u budućnosti samo rasti, imajući u vidu demografska kretanja. Stariji ljudi će u Srbiji činiti sve veći udeo u ukupnom stanovništvu, pa će tako rasti i rashodi za penzije i zdravstvo.