Foto: iStock
Naša politička scena od ponovnog uvođenja višestranačja obiluje velikim temama na izborima. Status Kosova, članstvo Srbije u EU, bliža saradnja sa Rusijom itd. prisutnije su teme u predizbornoj kampanji nego što je, na primer, pitanje kako da se u Srbiji živi bolje.
Kada se i daju ekonomska obećanja, njih ne prati pitanje koliko će to da nas košta, jer je poreski sistem namerno skrojen tako da ne osećamo koliko poreza plaćamo. Pored toga, predložena obećanja često su lišena elementarne ekonomske logike. Strmoglavljivanje demokratskih standarda i procedura u prethodnih nekoliko godina (posebno vidljivo od 2014) dodatno je unazadilo ovakvo stanje: deo opozicije odlučio se na bojkot izbora, a kao važnija tema nameće se pitanje ko je za Vučića, a ko protiv njega.
U susret predstojećim parlamentarnim izborima, Talas će pratiti izbornu kampanju partija, koalicija i pokreta koji su rešili da učestvuju na izborima. Na nedeljnom nivou ćemo davati kratak pregled ekonomskih obećanja, sa osvrtom na predložene mere tamo gde je to moguće. Ovo su neke od vesti, izjava, obraćanja ili obećanja koja su obeležila nedelju 05. i 12. juna u izbornoj kampanji.
Treća debata ’’Reč na reč’’
U trećoj debati “Reč na reč”, održanoj u sredu, 10. juna u saradnji RTS i CeSID-a, napokon smo se držali ekonomije kao važne teme. U ovoj emisiji učestvovali su Aris Movsesijan (Nek maske padnu – Zelena stranka – Nova stranka), Marko Čikiriz (Za kraljevinu Srbiju – Žika Gojković), Gordana Čomić (Ujedinjena demokratska Srbija), Miloš Jovanović (Metla 2020), Valentina Reković (1 od 5 miliona) i Čedomir Jovanović (Koalicija za mir – Čedomir Jovanović).
Svi za subvencije, ali našima
Na prvo pitanje o subvencijama za privredu i merama tokom trajanja pandemije – Čikiriz se odlučio za preusmeravanje subvencija sa inostranih investitora na domaća mala i srednja preduzeća. Takođe je rekao i da “subvencije ne treba da budu na štetu budžeta” – šta god to značilo, imajući u vidu da se ona isplaćuju iz budžeta pa su svakako njemu na štetu. Ali je dodao i da su subvencije strancima opravdane ako oni donose nove tehnologije kojih u Srbiji nema.
Čedomir Jovanović je na ovu temu rekao samo to da je dobro što je Srbija već dve godine lider po privlačenju stranih direktnih investicija (SDI).
Gordana Čomić je izjavila da će se zalagati za izradu analize o uticaju ove politike, imajući u vidu da neki investitori nemaju dobru reputaciju rada u Srbiji, da se ne vide dovoljno efekti razvoja i da neki od investitora odlaze iz zemlje po prestanku isplata subvencije. Analiza da li subvencije za SDI daju efekte po razvoj ili ne bila bi svakako dobrodošla, čak bi se moglo reći da je skandal što se ovakva politika primenjuje više od decenije bez neke ovakve studije (u Srbiji je njenu primenu počeo Mlađan Dinkić kao ministar privrede). Ipak, može se postaviti pitanje kredibiliteta onoga ko tvrdi da će se za ovo založiti: gospođa Čomić bila je viđenija pripadnica skupštinske većine tokom dva skupštinska mandata, u kojima je na vlasti bila njena partija koja je sprovodila ovu politiku, ali nikakve studije nije bilo.
Aris Movsesijan se takođe založio za kreiranje ovakve studije, sa opaskom da njeni rezultati verovatno ne bi bili dobri, ali da je u periodu ekonomske krize izazvane virusom potrebno subvencionisati neke grane, gde je on izdvojio poljoprivredu i prehrambenu industriju, kao i zelene tehnologije i IT industriju.
Valentina Reković je ukazala na to da novi domaći preduzetnici od države dobijaju mnogo manju pomoć nego strani investitori, i da su mala i srednja preduzeća (MSP) i preduzetnici zaboravljeni.
Miloš Jovanović je rekao da su subvencije, poreske olakšice i povoljni krediti neophodni, i da sve zemlje to rade, ali nije jasno da li se to odnosi na opštu praksu ili samo trenutno tokom krize. On je dodao i da je potrebna strategija razvoja i reindustrijalizacije, gde bi se identifikovale grane sa komparativnom prednošću. Jovanović je istakao i da kriterijumi za dodelu subvencija favorizuju strane na uštrb domaćih investitora, te da će njegova politička opcija to promeniti jer se nijedna država nije razvila stranim investicijama.
Veoma je loše što se nijedan od govornika nije jasno založio za ukidanje programa subvencija, već većina njih samo za njihovo skretanje ka domaćim privrednicima. Brojni ekonomisti jasno ukazuju na probleme koji proizilaze iz ove politike – korupcija, trgovina političkim uticajem, jačanje veza između tajkuna i političara, skretanje troškova sa poslovnih aktivnosti na lobiranje i traganje za rentom i tako dalje. S druge strane, nema jasnih dokaza da subvencije daju neto pozitivan rezultat za privredu. Za firmu koja subvenciju dobije, ta politika je super, ali to nikako nije slučaj za sve one ostale koji moraju da plaćaju porez da bi se subvencija isplatila i to ponekada i njihovoj direktnoj konkurenciji.
Ako verujemo da davanjem 10.000 evra otvaramo radno mesto, trebalo bi da važi i obrnuta logika: da uzimanjem 10.000 evra gasimo jedno radno mesto. Država nikada nema svoj novac, već da bi ga nekome dala, prvo mora nekome i da ga uzme. Ovako posmatrano, nema rasta privrednih aktivnosti i zaposlenosti nego se ona samo preraspoređuje.
Tokom replika, Valentina Reković je predložila da se zamrzne plaćanje poreza i doprinosa – velikim preduzećima 6 meseci, a MSP do 12 meseci. Movsesijan je rekao da bi bilo dobro pomoći malim i srednjim preduzećima da prežive tokom trajanja krize. Miloš Jovanović dodao je da se zalaže za osnivanje Razvojne banke (zaboravljajući valjda kako su do sada prolazile državne banke zbog kojih smo morali da duboko zavučemo ruku u džep).
MMF nam ne treba?
Miloš Jovanović je za saradnju sa MMF-om, ali protiv potpisivanja novog aranžmana. Prema njegovim rečima, nema razloga da se pravi novi aranžman jer su javne finansije zdrave a makroekonomska situacija stabilna. Takođe, dodaje, zbog toga što MMF insistira na privatizacijama velikih preduzeća, a Metla 2020 bi da ih sačuva u državnom vlasništvu. Izgleda da je Jovanović propustio zaduživanje od preko 2 milijarde evra u prethodnih par meseci, i to po mnogo višoj kamatnoj stopi nego ranije, što dosta govori o poverenju investitora u našu ekonomiju, kao i podatke o privrednim kretanjima u aprilu koji su bili katastofalni.
Valentina Reković je rekla da je za saradnju sa MMF-om, ali ne na način na koji to radi ova vlast, pomenuvši smanjenje penzija i povećanje cene struje. Rekla je i da MMF treba da smanji korupciju i poveća produktivnost time što bi se zamenili partijski zaposledni stručnjacima. Ove stvari ni izdaleka nisu u domenu MMF-a i, realno gledano, to zaista može da sprovede samo naša Vlada ili eventualno neka okupatorska uprava, a ne MMF.
Aris Movsesijan se založio za dalju saradnju sa međunarodnim finansijskim institucijama, jer mogu da nam pomognu, čak iako trenutno previše tapšu vlast po ramenu. Dodao je i da dosta zavisi od toga kako se mi postavimo i pregovaramo.
Gordana Čomić je rekla da stručnjaci treba da preporuče političarima da li sarađivati sa MMF-om, što je izgleda funkcionalna taktika da izbegnete jasan odgovor na pitanje. Birači treba da glasaju za partije na osnovu predloženih rešenja – a odgovor “pitaćemo stručnjake” za tako nešto ako dođemo na vlast, baš i nije adekvatan.
Čedomir Jovanović je rekao da novi aranžman nije potreban, i da je on 2008. bio za saradnju sa MMF-om, kada je ona odbijena zbog neophodnih rezova, da bi potom pohvalio sadašnju vlast što je te rezove kasnije sprovela.
Marko Čikiriz je takođe rekao da novi aranžman sa MMF-om nije potreban i onda pričao pomalo o svemu ostalom – povećanju poljoprivrednog budžeta, Razvojnoj banci, deficitarnim zanimanjima itd.
Poruke političkih partija
Pored već pomenute debate, čiji format deluje sterilno i teško da omogućava pravo sučeljavanje mišljenja i prikazivanje partijskih ideja usled ograničenog vremena, partije su kreirale i svoje predizborne materijale za slanje političkih poruka. U okviru toga, kandidati su odgovarali na pitanja TV N1 u vidu kratkih video klipova.
Da li država da vodi preduzeća?
Aleksandar Šapić je izjavio kako država ne treba da izgubi kontrolu nad proizvodnjom hrane, telekomunikacijama, avio i železničkim saobraćajem i energetikom.
Dragan Marković Palma (Jedinstvena Srbija) je izjavio da su EPS, Telekom i Srbijagas svuda u svetu u vlasništvu države i da on tu ništa ne bi menjao. Naravno, to što je dovoljno samo dva minuta guglanja da se vidi da ovakve kompanije u svetu uglavnom nisu u državnom vlasništvu je neka druga priča.
Konstantin Samofalov (SDS) je izjavio da se državnim preduzećima upravlja loše i da oni predlažu uvođenje profesionalnog menadžmenta da se ovo pitanje reši.
Aleksandar Šešelj (SRS) je rekao da država mora da ostane većinski vlasnik u strateški važnim oblastima, ali nije naveo koje su to oblasti.
Valentina Reković se takođe založila za vlasništvo države u elektroenergetskom sektoru, i nad prirodnim resursima kao što su rude ili vode, uz profesionalni menadžment umesto partijskog.
Za vlasništvo države u velikim privrednim sistemima založio se i Miloš Jovanović, jer su, kako kaže, oni od javnog interesa koji samo država može da štiti.
Zoran Živković je izjavio da su državna preduzeća izvor neefikasnosti i korupcije, za razliku od privatnih, ali da bi država trebalo nad nekima od njih da zadrži vlasništvo, kao što su prenos električne energije, autoputevi i vodovodi, dok u drugim slučajevima država može da vrši kontrolu posredno preko regulative i inspekcija. Ovo su jasni primeri prirodnih monopola, za razliku od većine ostalih koji su drugi kandidati pmoinjali, i postoji koherentna logika zašto bi samo ovakva preduzeća bila u državnom vlasništvu. Reč je o mrežnim industrijama: izgradnja mreže je skupa, a uključenje novih korisnika je jako jeftino, pa u ovim oblastima ne bi došlo do konkurencije već do stvaranja monopola, te je u tom slučaju bolje da postoji državna kontrola.
Dragan Jovanović (koalicija Zdravo da pobedi) se založio za uvođenje profesionalnog menadžmena u javna i državna preduzeća na javnim konkursima.
Žika Gojković (POKS) izjavio je kako država treba da zadrži većinsko vlasništvo nad strateškim resursima koji su profitabilni, što su Telekom, Srbijagas i EPS, ali da je neophodan i dobar menadžment jer je nedopustivo da ona posluju sa gubitkom.
SNS i minimalna cena rada
SNS do sada nije napravio nijedan od video snimaka kao deo ovog serijala predstavljanja na TV N1, što govori da dosta toga nije normalno na preseku medija i politike kod nas. Ali zato prave veliki broj svojih video klipova koje plasiraju na društvenim mrežama i televizijama sa nacionalnom frenkvencijom. U njima su glavne poruke optimizam u budućnost ili ukazivanje na projekte koje su do sada završili.
Jedan od takvih klipova bavi se isklučivo minimalnom cenom rada: u njemu se prikazuje radnik koji govori koliko mu je plata povećana od 2012. godine, a SNS se zalaže da ona i dalje raste. Tačno je da je minimalna cena rada povećana u međuvremenu, i ovaj rast je u dinarima iznosio gotovo 75% za tih 8 godina, što je znatno više od rasta produktivnosti i inflacije.
Ono što fali ovom video klipu je da, pored radnika kome je plata povećana, vidimo i radnika koji je izgubio posao zbog previše visoke minimalne zarade, ili koji je sada primoran da radi na crno bez ugovora, ili sa jako povećanom normom. Brojne zemlje kao Švajcarska, Švedska ili Danska (a do skoro i Nemačka i Austrija) nemaju minimalnu cenu rada baš zbog ovih distorzivnih efekata do kojih može da dođe.
Koji problemi mogu da nastanu usled previsokog rasta minimalne zarade pokazuju nam Francuska, Italija i od skoro Rumunija – gde su mladi bez iskustva i sa niskim kvalifikacijama primorani da rade na crno ili da se odsele da bi mogli da nađu posao. Da bi plate rasle na takav način da to bude održivo i da nema ljudi koji će ostati bez posla, umesto više minimalne zarade neophodno je da dođe do rasta produktivnosti i rasta zapošljavanja. Kada se preduzeća budu takmičila za radnike jer su im potrebni da bi širili posao, tada će i njihov položaj biti znatno lakši, a plate više. Jedino to će pomoći svima – stalno povećavanje minimalne zarade neće, jer će deo radnika biti istisnut sa tržišta rada.
Glavni urednik Talasa