Foto: iStock
U susret Danu poreske slobode 2020, koji ove godine obeležavamo 15. juna, objavljivaćemo serijal tekstova u vezi sa porezima, javnom potrošnjom i budžetom Srbije. Ako pogledamo odnos između svega što kao društvo stvorimo i onoga što država potroši, možemo da izračunamo da od 1. januara do 15. juna 2020. radimo za državu, a tek od 15. juna za sebe. Na Dan poreske slobode, lansiraćemo platformu Moj porez za tekuću godinu na kojoj možete da izračunate koliko poreza plaćate godišnje, kako se taj novac troši, kao i da vidite koji sve porezi u Srbiji postoje i kako funkcionišu.
Svi znamo, barem na nekom teroijskom nivou, da plaćamo različitie vrste državnih dažbina i da se ovi prihodi potom koriste za funkcionisanje državnog aparata. Međutim kako izgleda ovaj odnos – koliko ukupno novca plaćamo državi, kakav je odnos među različitim poreskim oblicima, i gde ovaj novac nakon toga odlazi, često ostaje nejasno.
Bilans konsolidovanih javnih prihoda u 2019. u milijardama dinara. Izvor: Ministarstvo finansija
U poređenju sa drugim evropskim državama, struktura naših javnih prihoda se razlikuje, pre svega jer je veći značaj poreza na potrošnju (PDV-a i akciza) nego direktnih poreskih oblika kao što su porez na dohodak ili porez na dobit. Manja razvijenost privrede verovatno lako objašnjava ove razlike, ali tu su i slabiji kapaciteti poreske uprave.
Socijalni doprinosi su pojedinačno najveći izvor novca za državu, praćeno PDV-om i akcizama, dok su ostali poreski oblici daleko iza njih. Takođe je uočljiv relativno viosk udeo neporeskih prihoda države – prihod javnih agencija, dividende javnih preduzeća, dobit Narodne banke, razne takse i naknade koje se naplaćuju građanima i privredi i tako dalje.
Na sledećem grafikonu možete da vidite kako izgleda raspodela sredstava koja je država prikupila naplatom poreza, doprinosa i drugih javnih prihoda. Ukupna javna potrošnja – računajući republički budžet, lokalne samouprave (gradove i opštine) i nezavisne fondove (PIO i RFZO) – iznosila je nešto preko 2.200 milijardi dinara tokom prošle godine. Ova sredstva su potrošena na plate zaposlenih u javnom sektoru, socijalnu pomoć, penzije, otplatu kamata i na kapitalne rashode.
Bilans konsolidovanih javnih rashoda u Republici Srbiji u 2019. godini, u milijardama dinara. Izvor: Ministarstvo finansija
Kao što grafikon pokazuje, polovina ukupnih javnih rashoda odlazi na plate zaposlenih u državnoj službi i na penzije. Ako se iole želi neko smanjenje poreza koji plaćamo, gotovo je nemoguće to učiniti ukoliko ne dođe do ušteda i na ovim pozicijama. To je, naravno, veoma teško – penzije su stečeno pravo i one se ne mogu dirati. Takođe, većina zaposlenih u javnoj službi ima neke produktivne obaveze – da pomenemo samo dva sektora sa najvećim brojem zaposlenih, zdravstvo i obrazovanje. Višak zaposlenih jeste evidentan u pojedinim službama, ali jeste i manjak u drugima; plate nekih zaposlenih jesu visoke, npr. u administraciji, ali plate nekih drugih nisu, recimo u zdravstvu ili obrazovanju.
Mogućnosti za uštede svakako pružaju subvencije – ali najveći deo njih ne ide privatnim stranim investitorima, već poljoprivrednicima, što nije popularno ukidati, iako ekonomski ima smisla. Javne nabavke bi mogle da se utegnu, pre svega zbog velike korupcije koja je prisutna u ovom sektoru. Kupuje se više materijala nego što je potrebno, lošijih karakteristika i po višoj ceni, što sve oštećuje naš zajednički budžet, a donosi korist malom krugu ljudi koji upravlja našim novcem. Ali ne mogu se sve javne nabavke ukinuti – najveći deo rashoda u ovom sektoru ipak odlazi na kupovinu lekova koje pacijenti uzimaju preko recepta ili koji se direktno koriste u bolnicama. Dakle, kada se sve pogleda, do poreskog rasterećenja je teško doći bez ozbiljnog promišljanja šta treba a šta ne treba da bude ingerencija države u našem društvu.
U poređenju sa drugim, razvijenijim evropskim državama, Srbija se po strukturi javne potrošnje ne razlikuje mnogo. Kada se poredimo sa zemljama u tranziciji, izdvajamo nešto više novca za penzije i plate zaposlenih u javnom sektoru, s tim što je ova razlika smanjena u proteklih nekoliko godina (pre svega zbog mera fiskalne konsolidacije kada su plate i penzije bile smanjene ili zamrznute). Takođe, u odnosu na ove zemlje izdvajamo nešto manje za kapitalne rashode.