Foto: iStock
Kasno proleće je za Srbe jedan od onih perioda u godini kada se istorijski značajni datumi grupišu u osobito guste grozdove. Iako je to grožđe mahom kiselo, jedan događaj ima posebnu važnost i slast za one među nama kojima sloboda predstavlja više od političkog ili ratnog pokliča. Prečanski list Zastava objavio je, krajem maja 1868. godine, prikaz prvog srpskog prevoda spisa O Slobodi, engleskog filozofa i političara Džona Stjuarta Mila. Kao da ova činjenica sama po sebi nije dovoljna da izazove gordost i ushićenje slobodarske duše na ionako mekoj slovenskoj podlozi, prevodilac (doduše sa francuskog) i pisac predgovora bio je dvadesetčetvorogodišnji Petar Karađorđević.
Samopotpisani knežević nalazio se tada u Francuskoj, u nekoj vrsti polu-izbeglištva. Tokom obrazovanja u Švajcarskoj, vojnoj školi San Siro u Parizu i ratnoj školi u Mecu, njegova politička razmišljanja bila su u najboljem slučaju skromna. Malo je toga u ličnoj prepisci sa članovima porodice gde se uopšte naziru kneževićeva politička razmišljanja, a reč je o osnovnoj istorijskoj građi za proučavanje njegove mladosti. Međutim, nenadano i uporedo sa demokratskim i liberalnim reformama u Drugom carstvu pod Napoleonom III, razvija se kod njega zanimanje za političku filozofiju, ali i za zbivanja u neposrednom okruženju i Srbiji. Prevod i predgovor Milovom delu nastao je 1867. i samouvereno se može nazvati odom slobodi i filozofskom liberalizmu, geniju samog autora i vrlinama srpskog naroda koje ga, uz preduslov lične i nacionalne slobode, čine sposobnim da sa ostalim obrazovanim narodima napreduje ka “cilju čovečanstva“.
Petar Karađorđević sa Milom deli stanovište da je sloboda prirodno urođena svakome i da samo slobodan pojedinac može razviti svoje vrline i sposobnosti, na opštu korist ljudske zajednice. Slobodan čovek je zato osnova ljudskog napretka koji Mil shvata kao trajni proces otkrivanja istine. Svako sputavanje slobodnog izraza i života koji ne sprečava druge da budu slobodni, zločin je protiv ljudske prirode koja teži saznavanju te istine na različite načine. Razlikovanje lične od kolektivne slobode i njihova međuzavisnost u kojoj lična sloboda ima primat i pretpostavljena je svakoj grupnoj težnji i državnom razlogu, upadljiva je osobenost ovog predgovora. Tako knežević Petar kaže: „Samo slobodan čovek, može osnažiti svoju volju, i založiti svu snagu, da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću, pripomogne unapređenju naroda, kome je po krvi, jeziku, otadžbini, sreći i nesreći srodan. Iz slobode članova jednog naroda, niče ukupna sloboda toga naroda.“
Za Petra, narod ne može biti slobodan dok to nije svaki njegov pojedinačni deo, tj. svaki čovek. U prikazu Milovog dela iz Zastave odaje se priznanje kneževiću Petru na ovakvom pristupu. „Unuk Karađorđev nije mogao da napravi bolji izbor nego da prevede Milovu knjigu u trenutku kada je trebalo voditi borbu za promenu stanja u Srbiji“ pisao je nepotpisani autor prikaza, dodajući „ da pošto se oslobodila tuđinske vlasti, iskrsoše domaći nasilnici i tirani..oni se samo po imenu razlikuju od zulumćara koji pre njih Srbiju gnječiše i globiše“. Ipak, treba reći i to da je isti autor kritikovao plemićki potpis kneževića i u predgovoru video začetak njegovog političkog angažmana u Srbiji. Ako je takve namere i bilo, ona nije mogla doći u gorem trenutku jer će nekoliko dana kasnije ubice pucati na kneza Mihaila Obrenovića na Košutnjaku.
Prednost koju knežević Petar daje slobodi pojedinca ne znači da zanemaruje ili odbacuje ideju nacionalne tj. narodne slobode. On će to kasnije i dokazati ratujući kao Petar Mrkonjić. U samom predgovoru, međutim, ideal nacionalnog oslobođenja stavljen je u drugi plan i samo se kontekstualno nazire. Težište je na prikazu duhovnih osobina srpskog naroda koje ga čine spremnim da napravi iskorak u razvoju svog narodnog duha na temelju Milove filozofije. Reč je, stoga, o prosvetiteljskom delu, manifestu unutrašnjeg oslobođenja čoveka koje je preduslov svakog drugog.
Iz predgovora je jasno da je Petar Karađorđević, pored spisa O Slobodi, čitao i Načela političke ekonomije i Sistem logike i da je njegovo razumevanje Milove misli bilo veoma duboko. Njemu, po svemu sudeći, nije strano ni delo Vilhelma Humbolta, čiji citat otvara predgovor i još nekih intelektualnih autoriteta koji se imenuju ili čije ideje naziremo kroz terminologiju kojom se služi. Stoga je teško govoriti o pukoj mladalačkoj zanesenosti velikim umom ili prvoj filozofskoj ljubavi. Petar je u to vreme dosta čitao i Mil je bio njegov izbor, mada nije isključeno da je do ovih ideja došao uticajem Jevrema Grujića i Vladimira Jovanovića. Kako god bilo, Petrovo proučavanje rada engleskog filozofa bilo je sistematično i prevazilazilo je okvire političke teorije.
Džon Stjuart Mil bio je radikalni liberal. Njegovo utilitarističko shvatanje slobode takvo je samo na prvi pogled i nije uvek dosledno. On neretko slobodi daje značaj samoj po sebi, ne objašnjavajući zašto je ona u datom slučaju korisna ali tvrdeći da je neophodno da se poseduje. Time možda otvara prostor kritičarima, ali osvaja srca onih koji ljube neukrotivu slobodu. On nije prijemčiv tradicionalistima koje običaji i ustaljeni društveni odnosi primoravaju da potiskuju svoju prirodu i ne dozvole joj da se ispolji u svom punom sjaju (ili mraku). Paradoksalno, ta prijemčivost slabi i među onim liberalima koji osuđuju slobodan izbor i misao ako se ona ne uklapa u njihovo shvatanje napretka i modernog.
Odabravši baš takvog pisca za svoj intelektualni uzor, Petar Karađorđević ispoljio je svoju nepomirljivu slobodarsku prirodu. Kao donekle lenj čovek, što je i sam priznavao, prihvatio se ni malo lakog posla prevođenja, štampanja i distribucije Milovog spisa. Gotovo ceo tiraž poklonio je fondu Ujedinjene omladine srpske, da sa njim postupa kako nađe za shodno. Ovu crtu njegove ličnosti vidimo i u kasnijem periodu, kada će kao kralj srpski odbiti da iskoristi svoj uticaj kako bi ograničio slobodu štampe, koja je prema njemu bila nemilosrdna.
Kralj Petar umeo je da istrpi jer načela to nalažu. Umeo je da odredi granice svojih sposobnosti i predano je verovao u slovo zakona. Tome svedoči i Arčibald Rajs kome se jednom prilikom poverio da bi voleo da Srbija više liči na Švajcarsku, a Srbi na Švajcarce kada je o odnosu prema zakonu reč. Neupadljiv, skroman i principijalan, možda je dobrog kralja Peru i najbolje opisati kao šumadijskog Švajcarca.
*Tekst je deo nove rubrike na Talasu – “Tradicija slobode”.
*Stavovi izraženi u tekstovima u okviru Tradicije slobode predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.