Foto: iStock
Iako je srpska javnost navikla da osuđuje i kritikuje brojne slučajeve seksualnog uznemiravanja u Rimokatoličkoj crkvi, retko se otvoreno govori o sličnim dešavanjima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC)
Tabloidi u Srbiji poznati su po velikoj pažnji koju posvećuju crnoj hronici, naročito slučajevima seksualnog uznemiravanja, silovanja i pedofilije, često na uštrb dobrog ukusa i novinarskog kodeksa. Zbog toga je jako indikativno to što gotovo nijedan tabloid nije našao za shodno da se pozabavi slučajem Vladimira Vukašinovića, prodekana za nastavu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF), koga je studentkinja četvrte godine studija nedavno optužila za seksualno uznemiravanje.
Ćutanje tabloida ipak ukazuje na jedan neprijatan, ali važan uvid o društvu u kojem živimo – iako je srpska javnost navikla da osuđuje i kritikuje brojne slučajeve seksualnog uznemiravanja u Rimokatoličkoj crkvi, retko se otvoreno govori o sličnim dešavanjima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC). Slučaj Vladimira Vukašinovića ukazuje na kulturu ćutanja i ućutkivanja u SPC, ali i na to koliko je zapravo teško izaći u javnost sa optužbama za seksualno uznemiravanja ukoliko to podrazumeva preispitavanje duhovnog ili akademskog autoriteta.
Šta znamo o optužbama protiv Vukašinovića?
Optužbama protiv Vladimira Vukašinovića najviše se bavio portal Nova.rs, na kojem je 3. juna objavljeno pismo studentkinje, čiji identitet nije otkriven, upućeno nadležnima na fakultetu i drugim poglavarima u crkvi.
Ona je prvi kontakt sa Vukašinovićem imala 2006. godine, redovno mu se ispovedala, a imala je priliku i da upozna njegovu porodicu. U pismu navodi da ju je on u dva navrata primorao na oralni seks. “Moja reakcija na to je bila da sam se zatvorila na pet meseci u stan. Potom sam išla od crkve do crkve, ispovedala se i pričešćivala. Sve sam udaljila od sebe. Samo sam jednoj osobi uspela da kažem šta sam doživela”, navodi se u pismu. Ona je pokušala da pomoć potraži kod mitropolita Porfirija, koji je tada rekao da joj pomoć psihoterapeuta nije neophodna, prenosi portal Nova.rs. Porfirije je negirao ove optužbe i naveo da je njegova reakcija zapravo bila drastično drugačija.
Iako je javnost tek sada saznala za optužbe na račun Vukašinovića, povodom ovog slučaja osnovana je Etička komisija na fakultetu, dok je na njegovom čelu bio vladika Ignatije Midić. Etička komisija, koja se sastojala od tri člana, došla je do zaključka da ne mogu utvrditi istinitost navoda studentkinje. Komisiju su, pored mitropolita Porfirija, sačinjavali episkop zapadnoamerički Maksim i protojerej Vladan Perišić, naveo je Porfirije u izjavi za Nova.rs. Nalazi komisije nisu doveli do sankcinisanja Vukašinovića, iako ovo nije prvi slučaj seksualnog uznemiravanja sa kojim je Vukašinović povezan. Protojerej Dragomir Sando, vanredni profesor na PBF, ranije je obavestio upravu fakulteta o slučajevima seksualnog uznemiravanja od strane Vukašinovića, na osnovu navoda druge studentkinje.
Ukoliko su optužbe protiv Vukašinovića tačne, ovo bi bio ipak samo jedan od nekoliko skandala koji su potresli SPC u proteklim godinama. Vladika Vasilije Kačavenda je osumnjičen 2013. godine za pedofiliju, a te iste godine je i penzionisan od strane Sinoda SPC. Neki od sličnih slučajeva uključuju vladiku Vranjanskog Pahomija Gačića i starešinu manastira Hopovo.
Zašto je teško sprečiti seksualno uznemiravanje?
Analizirati i procenjivati verodostojnost optužbi za seksualno uznemiravanje je uvek delikatan zadatak – pored navoda žrtve, često ne postoje svedoci niti drugi dokazi. Istovremeno, neophodno je saslušati nekog ko je potencijalno prošao kroz izuzetno traumatičan događaj, ali i ne uskratiti drugoj strani pretpostavku nevinosti. To praktično znači da novinari i komentatori moraju sami da “presude” o tome da li određeni navodi zaslužuju medijsku pažnju, što dolazi sa ogromnom odgovornošću. U slučaju Vukašinovića, nadležni organi nisu bili uključeni, pa je još teže doći do apsolutno tačnih informacija, ali iz navoda studentkinje, drugih izvora i pređašnjeg ponašanja poglavara u SPC možemo izvući određene zaključke.
Nije teško uvideti da SPC (kao i većina hijerarhijski postavljenih institucija) ima motiv da prikriva i interno rešava optužbe za neprimereno ponašanja sveštenika i drugih poglavara, kako ugled cele institucije ne bi bio narušen. Ovo se ipak ne odnosi isključivo na crkvena lica u SPC. Papa Franja, poglavar Rimokatoličke crkve, prošle godine je uveo određene promene u načinu na koji crkva interno rešava pitanje seksualnog uznemiravanja, ali to neće ispraviti brojne slučajeve zlostavljanja od strane katoličkih sveštenika, naročito kada su u pitanju maloletnici. Američki film Spotlight (2016), snimljen po istinitom događaju, govori o brojnim slučajevima seksualnog uznemiravanja unutar Rimokatoličke crkve u Bostonu, koji su bili poznati crkvenim poglavarima van Bostona. Zataškavanje optužbi za seksualno uznemiravanje su 2002. godine razotkrili istraživački novinari časopisa Boston Globe. Njihov rad je ukazao na to da su, pored sveštenika Džona Gegana, koji je optužen za seksualno uznemiravanje maloletnika, brojni drugi sveštenici učestvovali u prikrivanju ovog skandala.
Čak i kada je PBF odlučio da ispita navode protiv Vukašinovića i osnuje Etičku komisiju, problematično je to što su komisiju činile isključivo Vukašinovićeve kolege, koje verovatno imaju određeni odnos sa njim, što dovodi u pitanje njihovu nepristrasnost. Nije postojao nijedan nezavisan uvid spolja, koji bi bez određenih predrasuda prema Vukašinoviću ocenio opravdanost optužbi. Takođe, ukoliko u obzir uzmemo i to da u komisiji nije postojala nijedna žena, psiholog ili neko ko je bliže upoznat sa temom seksualnog uznemiravanja, nalazi ove komisije postaju još upitniji. Kada je 2017. godine seksualno uznemiravanje definisano kao krivično delo, na osnovu reakcija u javnosti mogli smo da vidimo da pojedine slučajeve seksualnog uznemiravanja muškarci uopšte ne vide kao problematične, što znači da članovi komisije potencijalno, usled sveprisutne mizoginije i seksizma u društvu, nisu mogli adekvatno da ocene validnost optužbi. Zaista je teško očekivati da će crkvena lica moći objektivno da donesu sud o čoveku iz sopstvenih redova, naročito ukoliko smo svesni da optužbe za seksualno uznemiravanje gotovo uvek imaju specifičnu rodnu dimenziju.
Dodatan problem koji postoji jeste i to što je odnos između crkvenog lica i vernika obojen specifičnim moralnim autoritetom, što znači da je veliki prostor za zloupotrebu. Vernici često doživljavaju sveštenike i druge crkvene poglavare kao duhovne učitelje i mentore, koji na umu imaju isključivo njihovu dobrobit. Velika disproporcija moći koja postoji u ovakvom odnosu znači da je izuzetno teško usprotiviti se i javno progovoriti ukoliko se seksualno uznemiravanje dogodi. Ovo postaje još teže ako uzmemo u obzir i to da je Vukašinović mogao da ima uticaj na dalju karijeru i poziciju studentkinje unutar fakulteta i crkve. Ako znate da iznošenje u javnost optužbi za seksualno uznemiravanje može da ugrozi karijeru i buduću poziciju, da li ćete zaista imati snage da javno progovorite? Sličnu dilemu smo mogli da vidimo i u slučaju Marije Lukić, koja dugo nije progovorila o seksualnom uznemiravanju od strane Mulutina Jeličića Jutke, bivšeg predsednika opštine Brus, koji je bio njen nadređeni u to vreme.
Sve ovo ne znači da je Vukašinović zaista i odgovoran za optužbe koje su iznete protiv njega. Problem je to što Etička komisija i SPC nisu pogodni akteri da odlučuju o opravdanosti navoda studentkinje, sve dok postoji šansa da će optužbe biti zataškane ili neadekvatno ispitane. Stoga je dobra vest da su informacije o ovome slučaju prosleđene drugim institucijama, uključujući i Ministarstvo prosvete.
Prema istraživanju Autonomnog ženkog centra, svaka treća studentkinja u Srbiji je doživela neki vid seksualnog uznemiravanja, a izvesno je da PBF nije jedini fakultet u Srbiji bez adekvatnog protokola za rešavanje ovog problema. Vukašinovićev slučaj treba da posluži kao poziv za širu raspravu o tome koliko je seksualno uznemiravanje prisutno na univerzitetima u Srbiji, ali i na koji način ovakve optužbe treba procesuirati unutar fakulteta – ko su zaposleni na fakultetu kojima se možete obratiti, kako izgleda procedura ispitivanja optužbi, ko čini komisiju za ispitavanje optužbi i koji nivo dokaza je potreban da bi se sankcionisao profesor ili student. Za sada je Fakultet političkih nauka u Beogradu jedini u čitavoj Srbiji sa protokolom o prevenciji i sprečavanju seksualnog uznemiravanja. Ukoliko studenti nisu uvereni da će njihov slučaj biti shvaćen ozbiljno od strane zaposlenih na fakultetu, dobijamo upravo kulturu ćutanja, u kojoj su žrtve primorane da se same nose sa psihološkim posledicama uznemiravanja.