Jedan knežević i sloboda sviju - Petar Karađorđević i Džon Stjuart Mil
Miloš Nikolić

Glavni urednik

Vreme čitanja: 3 minuta

Photo: iStock

Posle jedne od najdosadnijih i najmanje važnih političkih kampanja od uvođenja višestranačja u Srbiji izbori će stvoriti novu političku realnost. Svidelo se to nama ili ne. Ajn Rend je tvrdila da možete da ignorišete realnost, ali ne možete da ignorišete posledice ignorisanja te realnosti.

Pa dobro, ali kakve posledice? Možda se tim posledicama ipak postiže nešto što će uticati na prirodu same realnosti.

Sa kakvim posledicama ignorisanja realnosti može da se suoči na primer neki pozorišni reditelj koji smatra da u Srbiji danas izbori zapravo ne postoje, da su svi rezultati unapred namešteni, da stoga nema potrebe da se glasa, niti da se proces glasanja kontroliše? Šta je tu toliko strašno za njega? Možda čak i dobije nadahnuće da prilagodi neko starije dramsko delo novom političkom kontekstu i da time oduševi publiku.

Ovakvo kanalisano ignorisanje političke realnosti («izbori ne postoje») kao što vidimo zapravo može da poprima odlike stvaralačkog nadahnuća, noseći pri tom sa sobom neki prikriveni odjek bunta. Ovaj refleks angažovanosti publika snažno prožima – i sama nekako oseća da je slobodnija u odnosu na političku realnost kojom umetnik manipuliše. Pa stvarno, šta tu ima loše? Ko može da bude protiv buđenja jednog takvog uzvišenog osećanja pobune protiv realnosti?

Politička realnost nije slučajno politička – ona se menja unutar realnosti politike. Ne umetnosti. Politička realnost te čeka kad izađeš iz pozorišta. U političkoj realnosti nije bitno samo kako se osećaš nego kakve političke posledice stvaraš svojim ponašanjem. Tako da – prijatno osećanje koje biste imali usled neučestvovanja u političkoj realnosti (na primer nećete ni za koga da glasate na izborima) ne znači da vas posledice tog postupka neće sačekati pošto prijatnost neučestvovanja prođe.

Realnost su izbori. Nova skupština, nova vlada, nove mere i propisi koji stvaraju nove posledice u društvu za sve nas. To nažalost nije predstava. To je realnost koja oblikuje živote ljudi.

U susretu sa ovom političkom realnošću ili se pasivno prilagođavate što se sa svoje strane proteže od amoralnog političkog kurvanja, do pragmatičnog taktiziranja ili aktivno menjate tu političku realnost što, sa druge strane, takođe ide u rasponu od postepenog postizanja političkih rezultata sve do oblika stvaranja naglih političkih lomova koji iz temelja menjaju realnost. Bilo da se pasivno prilagođavaju ili aktivno menjaju realnost, politički akteri najčešće nijansirano surfuju između pomenutih polova.

Postoji naravno i opcija da kao političar jednostavno ignorišete ovu realnost. Onda pozivate građane da vas podrže tako što će zajedno sa vama da ignorišu političku realnost. Iako nije do kraja jasno kakvu alternativnu realnost nudite građanima, koliko je ona plod imaginacije, a koliko cilj dostižan u nekom vremenskom periodu, poslednja linija odbrane vam je poziv na osećanje prijatnosti građana – ne glasate, ne učestvujete i osećate se bolje.  Ovo je u redu kao obećanje, ali u umetnosti, nikako u politici.

Ovde dolazimo na onaj teren sa početka ovog teksta – kakve su zapravo posledice ignorisanja te realnosti?

Opozicija koja je odlučila da ne izađe na ove izbore tvrdi (bar za sada) da ona poput reditelja smatra da mi zapravo nemamo izbore, da sutra nećemo imati ni tela koja će proizaći iz tih izbora – skupštinu i vladu. Da samo treba da se udobno smestimo, da zatvorimo oči i da se prepustimo prijatnom osećanju neučestvovanja.

Posledice ovakvog političkog ponašanja trebalo je, po tvrdnjama predstavnika ovog dela opozicije koja ne izlazi na izbore, da budu takve da nosioci moći time postanu ugroženi i da u sadejstvu građanskog i međunarodnog pritiska vlast krene da se urušava. Ovo se još uvek nije desilo, a veoma je malo verovatno i da će se desiti posle izbora. Čemu onda ova predstava?

Od početka građanskih protesta u decembru 2018. kada je opravdano počeo da se stvara horizont nade građana da prljava i zatrovana politička realnost može da se menja, počela je nažalost da se stvara i fatamorgana izmaštanih političkih očekivanja. Od tada je prošlo skoro godinu i po dana.

Obećanja o: skorašnjem padu režima do Uskrsa, danu D, početku brzog kraja Vučića – samo su približavala građane saznanju da iako neki opozicioni političari ignorišu realnost, posledice tog ignorisanja ostaju neumoljive – status kvo je svuda oko nas, Vučić je stabilan, život ide dalje.

Izbori će se održati. Iz skupštine će se formirati nova vlada. Pozorišni reditelj će dobijati nove inspiracije. Publika će odlaziti u pozorište. Vučić će da nastavi sa programom svog političkog teatra (apsurda, nade ili straha zavisno od vaših uverenja). Deo opozicije krenuće putem pasivnog prilagođavanja tome, a deo putem aktivne promene političke realnosti.

Kojim putem će krenuti oni koji će i dalje negirati političku realnost? Koliko je daleko trenutak kada će shvatiti da ovaj pristup ignorisanja političke realnosti koliko god zvučao bogougodno, koliko god bude osećanje prijatnosti, sa sobom ne donosi ništa osim što kao posledicu održava status kvo? Kada će priznati sebi da je uvek bolje odgovorno prihvatiti realnost koliko god ona bila surova, nego je ignorisati u nadi da će ona sama od sebe da se promeni?

Glavno pitanje za sve nas građane ostaje koliko smo spremni da prekidamo predstave koje su bezidejne, jalove i koje nas samo uljuljkuju u bajkovitim iluzijama. Prekidanje takvih predstava je imperativ jer ćemo se sa posledicama ignorisanja političke realnosti kao i uvek suočiti mi sami. Sigurno neće reditelji političkih predstava.

Oni će uvek da koriste publiku kao izgovor za svoj neuspeh.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *