Građani vs. SNS – sudbina protesta protiv aktuelnog režima
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock, BalkansCat

Tri talasa građanskih protesta protiv režima Aleksandra Vučića mogu da posluže kao lekcije za budućnost političkog aktivizma u Srbiji

 

Istorija protesta u Srbiji bogata je i burna – od demonstracija 27. marta 1941, preko čuvenih studentskih protesta 1968, do čitave decenije devedesetih kada se ulicama širio duh slobode i građanske energije koja će na kraju srušiti režim Slobodana Miloševića.

Protest, kao izraz nezadovoljstva, imao je različite oblike. Nekada su u protestne akcije pozivali političari („Svi, svi, svi!“), nekada su ih predvodili studenti, dok je sinergija političkih partija, studenata i građana imala najvidnije rezultate. Danas je, čini se, u isto vreme važno i nezahvalno prizivati iskustva devedesetih – reč je o značajno različitim kontekstima, ali je utisak da je aktuelni režim više naučio od režima devedesetih, nego što je to slučaj sa opoziono opredeljenim političarima i aktivistima.

Samo u protekle četiri godine, nedemokratsko postupanje režima Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke izazvalo je tri značajna talasa protesta koji oslikavaju kako raspoloženje građana, tako i izazove ovog vida građanske borbe. Šta možemo da naučimo iz tih iskustava i kakva je budućnost protesta u Srbiji?

 

Ko je rušio u Savamali?

Protivpravno rušenje u Hercegovačkoj u izbornoj noći 2016. godine, događaj najvećeg simboličnog značaja za karakter aktuelnog režima, doveo je do prvog velikog protesta pre skoro četiri godine. Inicijativa Ne davimo Beograd, koja će se aktivnije uključiti u politiku godinu dana kasnije, pozvala je na prvi veliki protest povodom rušenja u Savamali 11. maja 2016. Ova inicijativa je prethodno u više navrata organizovala proteste protiv projekta “Beograd na vodi“.

Te godine će biti organizovano ukupno šest protesta povodom događaja u Hercegovačkoj, da bi naredne 2017. godišnjica bila obeležena protestom „Tragovima fantoma“. Prošle 2019. treća godišnjica okupila je građane ispred zgrade Geozavoda, nakon čega su ispred Skupštine Beograda otkriveni „spomenici“ bivšem gradonačelniku Siniši Malom i sadašnjem zameniku gradonačelnika Goranu Vesiću.

Više od četiri godine kasnije, slučaj rušenja u Savamali još uvek nema epilog, ali iskustvo protesta koji su okupljali ogroman broj građana, kao i predstavnike opozicionih partija i pokreta, ostaje svetla tačka novije političke istorije Srbije. Na protestima nije bilo stranačkih obeležja – iako je Ne davimo Beograd zvanično pozivao na protestne šetnje, na njima su se mogli videti različiti transparenti sa svih strana ideološkog spektra.

Dok cilj demonstracija u ovom slučaju nije ispunjen, građanska energija sa protesta povom rušenja u Hercegovačkoj prelivala se i na druge, povezane proteste. Održavanje fokusa na jednom problemu izdvaja ove proteste od onih koji će uslediti, dok se inicijativa Ne davimo Beograd u velikoj meri politički isprofilisala upravo kroz ovaj vid akcija.

 

Protesti Protiv diktature

Ako su protesti povodom rušenja u Savamali označili buđenje građana protiv delovanja aktuelnog režima, protesti u aprilu 2017. godine bili su prva veća akcija na koju su pozvali studenti. Dan nakon predsedničkih izbora, 3. aprila, neformalna grupa mladih sa više univerziteta pozvala je preko Fejsbuka na protest zbog, kako su ocenili, nefer izborne kampanje i neregularnosti na izborima na kojima je pobedio Aleksandar Vučić.

Protesti „Protiv diktature“, kako su ubrzo postali poznati, održavali su se nedeljama nakon predsedničkih izbora, uz odbijanje organizatora da uspostave bilo kakav odnos sa političkim strankama. Hiljade građana izlazilo je na ulice širom Srbije, a već trećeg dana protesta, studenti Beogradskog i Novosadskog univerziteta usaglasili su listu zahteva koja je obuhvatala razrešenje Maje Gojković, smenu direktora RTS-a i smenu članova REM-a. U prvim danima protesta, po nekim navodima na ulicama je bilo i do nekoliko desetina hiljada građana.

Nedugo potom je, međutim, došlo do nesuglasica između organizatora u pogledu daljeg delovanja, dok se broj ljudi na ulicama osipao. Izdvojile su se najmanje dve grupe koje su se, kako navodi Insajder, sukobile oko prioritizovanja političkih, odnosno ekonomskih zahteva protesta, kao i oko odnosa prema opoziciji.

Na dan inauguracije novog predsednika, 31. maja, došlo je do nekoliko napada na aktiviste obe grupe, „Protiv diktature“ i „Sedam zahteva“, kao i na novinarku Danasa Lidiju Valtner, od strane obezbeđenja skupa.

Do kraja godine organizovano je još nekoliko sporadičnih okupljanja, a neki od učesnika ovih protesta ponovo će se aktivirati krajem 2018. kada su otpočeli protesti „1 od 5 miliona“.

 

1 od 5 miliona – Svi kao jedan?

Napad na Borka Stefanovića, tada lidera Levice Srbije, u Kruševcu krajem novembra 2018. bio je povod za prvo protestno okupljanje te zime pod sloganom „Stop krvavim košuljama“. Osmog decembra 2018, na Platou ispred Filozofskog fakulteta, okupljenim građanima obratio se glumac Branislav Trifunović i time potvrdio građanski karakter protesta koji će uslediti. Opozicioni političari su na prvih nekoliko okupljanja bili u drugom planu, dok je pitanje odnosa protesta sa opozicijom postajalo jedno od ključnih.

Zašto se protestovalo? „Zbog svega što truli u našem društvu. Zbog cenzure medija, uništenog sudstva, zdravstva, zbog disfunkcionalne države. A za sve je to kriv režim Srpske napredne stranke“, izjavio je tokom jedne od šetnji Milan Stanković, Sevdah Baby, muzičar i autor protestnog hita „Barbara the Singing Bot“ koji je bio neformalna himna zimskih demonstracija 2018/2019.

Iako sa ove distance deluje da se sve odigralo brzo, rasprave o vođstvu, karakteru i zahtevima protesta vođene su svakodnevno. Protesti su već od druge subote postali poznati kao „1 od 5 miliona“, a u jednom trenutku odvijali su se u preko 100 opština širom Srbije. Širenje protesta zahtevalo je ozbiljniju koordinaciju, pa je vremenom postajala sve vidnija uloga opozicionih aktera, prvenstveno Saveza za Srbiju koji je osnovan par meseci pre početka protesta.

U međuvremenu je došlo do nekoliko eskalacija, među kojima se izdvaja upad u RTS sredinom marta i protest ispred Predsedništva koji je usledio sutradan, kada je smanjivanje broja ljudi na ulicama postajalo vidljivije.

Prekretnica „1 od 5 miliona“ odigrala se 13. aprila, tokom prvog protesta koji je zvanično organizovala ujedinjena opozicija pod sloganom „Svi kao jedan“. Pre toga je potpisan Sporazum sa narodom kojim su se opozicioni akteri obavezali na zajedničku borbu, nakon čega je u nekoliko navrata dolazilo do sastanaka opozicije i dotadašnjih organizatora protesta.

Tokom trajanja protesta, jedan od najvećih izazova bio je formulisanje jasnih zahteva, budući da su oni u više navrata menjani, dok je upitna bila i njihova ostvarivost, kao i ponekad nejasni rokovi za ispunjenje.

Imajući u vidu da je prirodan sled događaja nalagao odnos protesta sa opozicijom, kao i formulisanje jasnih političkih zahteva, utisak je da je izostalo „svođenje računa“ nakon svega. Dijalog predstavnika vlasti i opozicije o izbornim uslovima koji je otpočeo u avgustu 2019, kao i podele unutar opozicije oko odluke o učešću, odnosno bojkotu predstojećih izbora, zasenile su razgovore o protestima koji su se u međuvremenu neprimetno ugasili.

Može se reći da je najkonkretnija pobeda aktivnosti „1 od 5 miliona“ bila 12-odnevna blokada rektorata od strane studenata, u septembru 2019, povodom plagiranog doktorata ministra finansija Siniše Malog.

Epilog protesta „1 od 5 miliona“ je višestruk – sama organizacija pretrpela je više promena, da bi udruženje građana pod ovim imenom objavilo učešće na predstojećim izborima 21. juna 2020, konačno se distancirajući od Saveza za Srbiju. Nakon njihovog povlačenja iz organizacije protesta, na naredna okupljanja pozivalo je neformalno udruženje „Građanski otpor“, koje je i nakon završetka vanrednog stanja u maju ove godine organizovalo protestne skupove.

 

Šta dalje?

Nakon politički burne 2019, pandemija korona virusa, vanredno stanje i odložena izborna kampanja obeležili su prvih nekoliko meseci 2020. godine. Polarizujuće rasprave o izlasku na izbore povećale su tenzije unutar opozicione scene, dok je režim koristio vanredno stanje za još veće ugrožavanje političkih prava i sloboda građana Srbije. Tokom trajanja policijskog časa, nezadovoljstvo građana manifestovano je pravljenjem „buke protiv diktature“, što možemo da posmatramo kao signal da potencijal za neke nove protestne akcije postoji, ali da, po svemu sudeći, njihov trenutak još uvek nije došao.

Posle izbora na svim nivoima, leto će verovatno doneti smirivanje političkog života, za neke aktere možda i period hibernacije, a u najboljem slučaju – sabiranje utisaka i planiranje aktivnosti za naredni period.

Bogato iskustvo građanskih protesta protiv režima može da ponudi nekoliko korisnih lekcija za budućnost političkog aktivizma u Srbiji. Protesti povodom rušenja u Hercegovačkoj pokazali su važnost fokusiranja na jedan problem i okupljanja širokog dijapazona demonstranata. Iako slučaj protivpravnog rušenja još uvek nije rešen, ovi i te kako posećeni protesti bili su signal nezadovoljstva građana režimom Aleksandra Vučića. Protesti Protiv diktature otvorili su pitanje odnosa sa opozicijom, kao i same organizacije, dok je višemesečno odvijanje protesta 1 od 5 miliona razotkrilo dodatne izazove sa kojima se opozicioni političari i aktivisti u Srbiji suočavaju.

Uz sve teškoće napada koje neistomišljenici i politički oponenti trpe od strane Vučićevog režima, neka od osnovnih pitanja na koja bi se trebalo fokusirati u narednom periodu tiču se poverenja i odnosa građana i opozicionih političara, motivacije studenata da se politički aktiviraju, kao i jasnijeg artikulisanja zahteva i izvodljivih ciljeva ovakvog delovanja. Građanski protesti u Srbiji više puta su pokazali ogroman potencijal koji održava energiju i ukazuje na prisutno nezadovoljstvo, ali koji zahteva jasniji odgovor od strane nosilaca političkih promena.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *