Cenovnik predizbornih obećanja – nedeljni pregled
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

Velimir Ilić se založio za stvaranje Srpske nacionalne banke kroz koju bi država finansirala kredite za domaća preduzeća, ali ovaj predlog nosi više problema 

 

Naša politička scena od ponovnog uvođenja višestranačja obiluje velikim temama na izborima. Status Kosova, članstvo Srbije u EU, bliža saradnja sa Rusijom itd. prisutnije su teme u predizbornoj kampanji nego što je, na primer, pitanje kako da se u Srbiji živi bolje.

Kada se i daju ekonomska obećanja, njih ne prati pitanje koliko će to da nas košta, jer je poreski sistem namerno skrojen tako da ne osećamo koliko poreza plaćamo. Pored toga, predložena obećanja često su lišena elementarne ekonomske logike. Strmoglavljivanje demokratskih standarda i procedura u prethodnih nekoliko godina (posebno vidljivo od 2014) dodatno je unazadilo ovakvo stanje: deo opozicije odlučio se na bojkot izbora, a kao važnija tema nameće se pitanje ko je za Vučića, a ko protiv njega.

U susret predstojećim parlamentarnim izborima, Talas će pratiti izbornu kampanju partija, koalicija i pokreta koji su rešili da učestvuju na izborima. Na nedeljnom nivou ćemo davati kratak pregled ekonomskih obećanja, sa osvrtom na predložene mere tamo gde je to moguće. Ovo su neke od vesti, izjava, obraćanja ili obećanja koja su obeležila nedelju između 30. maja i 5. juna u izbornoj kampanji.

 

Drugo sučeljavanje na RTS-u

U četvrtak uveče bila je organizovana druga predizborna debata u emisiji Reč na reč, u saradnji RTS-a i CeSID-a. U emisiji je učestvovalo 5 izbornih lista: Aleksandar Šapić (Pobeda za Srbiju), Miloš Parandilović (Za kraljevinu Srbiju), Muamer Zukorlić (Samo pravo), Velimir Ilić (Narodni blok) i Milica Đurđević Stamenkovski (Srpska stranka Zavetnici). Imajući u vidu prethodne političke rezultate ovih partija i pokreta, kao i skorašnja istraživanja javnog mnjenja, većina ovih učesnika debate nema puno šansi za prelazak cenzusa i ulazak u parlament, pa je i sam karakter debate bio nešto drugačiji u odnosu na prethodnu emisiju. Opet je glavni akcenat bio na pandemiji, pa su se ekonomske teme sporadično pojavljivale.

Što se tiče mera pomoći privredi usled pandemije virusa, Velimir Ilić je svoje vreme iskoristio da ne kaže ništa. Miloš Parandilović izjavio je da treba pomagati sektor malih i srednjih preduzeća i sektor poljoprivrede (’’srpskog seljaka’’), ali bez ikakvih objašnjenja na koji način. Milica Đurđević Stamenkovski se ugledala na Ilića, pa je i ona svoje vreme iskoristila da ne kaže ništa smisleno, samo kritikujući sadašnje političare koji su nekad bili u G17+.

Aleksandar Šapić se založio za odustajanje od određenih velikih infrastrukturnih projekata da bi se sa njima nastavilo kada se privreda bude ponovo pokrenula i počeli da se ponovo ubiru porezi. Međutim, većina ekonomista se slaže da bi u recesijama država trebalo da povećava kapitalne rashode tj. izgradnju nedostajuće infrastrukture da bi se privreda pokrenula. Imajući u vidu čekanje na poreske prihode, najverovatnije je, u Šapićevom predlogu, u pitanju želja za smanjenjem budžetskog deficita da bi nivo javnog duga ostao pod kontrolom. Svakako bi rešenje bilo privremeno smanjiti tekuće javne rashode umesto kapitalnih. Kapitalni rashodi imaju veći pozitivni uticaj na ekonomska kretanja jer se direktno upošljava građevinska operativa, kao i niz kompanija iz ovog sektora koja proizvode prateći materijal. Dodatno, na kraju bi nam ostala i infrastruktura koju sada nemamo, što bi dovelo i do povećanja privatnih investicija jer bi se otklonila uska grla.

Muamer Zukorlić je rekao da nas očekuje najveća ekonomska kriza od 1929. i da treba da se posvetimo znanju, poljoprivredi, realnoj proizvodnji i energetici, kao preduslovima preživljavanja, ali bez ikakvih objanjenja šta bi to u praksi značilo.

 

Prioritet domaći privrednici, a ne strani

U drugom krugu izborne debate, Velimir Ilić je kritikovao način na koji se u medijima predstavljaju ekonomski uspesi vlasti jer ih nema. Parandilović se založio za izgradnju infrastrukture na selima da bi se ljudi vratili obrađivanju zemlje.

Đurđević Stamenkovski zalagala se za prestanak pomaganja stranih investitora i fokusiranje na domaća mala i srednja preduzeća i preduzetništvo mladih uz poreske olakšice (oslobađanje poreza tokom prve godine poslovanja). Ona je rekla da je cilj Zavetnika ekonomski patriotizam, koji bi se ogledao u tome da postoji drugačiji stav prema stranim bankama ili domaćim ugostiteljskim objektima, dok je i protiv privatizacije Komercijalne banke. Samo nabrajanje ovih mera ne nudi objašnjenje kako bi funkcionisale, koliko bi koštale i šta je očekivana korist od njih.

Zukorlić je izjavio da bi trebalo prevazići političke podele bazirane na nacionalizmu da bi mogla da se vodi dobra ekonomska politika.

 

Veće ulaganje u zdravstvo – niko ne kaže odakle

Šapić se založio za veće reforme u okviru zdravstva, pre svega na nivou primarne zdravstvene zaštite, kao i za uvođenje porodičnih lekara. U ovom odeljku, Đurđević Stamenkovski je predložila vaučere za kupovinu domaćih proizvoda kao dodatak meri podele 100 evra svim punoletnim građanima. Parandilović želi da poveća plate medicinskih radnika dvostruko, ali ne kaže koliko bi to koštalo i odakle novac za to. Da podsetimo, dupliranje ovih plata koštalo bi oko 180 milijardi dinara ili 1,5 milijardu evra, to jest preko 3% očekivanog BDP-a u ovoj godini. U situaciji kada nas čeka duboka recesija (koja je i po optimističnim scenarijima barem jednaka onoj iz 2009), ovo je nemoguća misija.

Ono što je zajedničko svim kandidatima jeste zalaganje za kontrolu korupcije i nenameskog ili neefikasnog trošenja sredstava za zdravstvo, što treba pohvaliti, ali sve ostaje na tim obećanjima bez objašnjenja kako bi do toga došlo, i da li je uopšte moguće uštedeti neku značajniju sumu novca tim putem.

U poslednjem krugu pitanja, Velimir Ilić se založio za stvaranje Srpske nacionalne banke kroz koju bi država finansirala kredite za domaća preduzeća. Ovo je jedno od opštih mesta: da je Srbiji neophodna neka vrsta razvojne banke jer inače neće biti dovoljno investicija, ali problem leži u veoma bitnim detaljima. Gde su nam garancije da državni menadžment ove banke neće zloupotrebiti svoju funkciju zarad trgovine političkim uticajem i korupcije prilikom odobravanja kredita? Nije zgorega podsetiti se da su sve banke u državnom vlasništvu do sada upravo zbog toga bankrotirale (osim Poštanske štedionice, koja nije ni izdavala kredite). To nas je koštalo oko 2 milijarde evra, što je dva puta skuplje od obećane brze pruge Beograd – Budimpešta.

Đurđević Stamenkovski se opet založila za ekonomski patriotizam, bez nekih jasnijih odrednica kako bi to u praksi izgledalo, osim pomaganja poljoprivrednih zadruga. Zukorlić se odlučio za potpunu zabranu kockarnica i kladionica, što bi značilo oko 15 miliona evra manje budžetskih prihoda na godišnjem nivou od naknada za organizivanje igara na sreću, kao i gašenje oko 6.000 radnih mesta.

 

Poruke političkih partija

Tokom prethodnih dana nije bilo značajnijeg broja političkih poruka koje su čisto ekonomske prirode. Ekonomska politika polako pada u zasenak drugih tema, a i kada se pojavi, to je najčešće neka specifična politika koja gađa neku manju ciljnu grupu.

Tako, na primer, izborna lista Metla 2020. želi da država garantuje otkupnu cenu svih poljoprivrednih proizvoda, što je verovatno inspirisano nekadašnjom zajedničkom poljoprivrednom politikom Evropske unije. Ovakav pristup se napušta u korist mera ruralnog razvoja i subvencionisanja investicija, jer je veoma skup i dovodi do pogrešnih podsticaja kao što je prevelika proizvodnja. Tako je EU najpre davala subvencije da bi farmeri proizveli neku hranu. Pošto ne bi imali kome da je prodaju, davane su subvencije da bi se njihova cena dovoljno smanjila da mogu da je izvezu, pa je čak bilo uvedeno i plaćanje poljoprivrednicima da drže zaparložene njive tj. da ih ne obrađuju. Ovakva predložena mera bi verovatno pomogla nekim poljoprivrednicima na kratak rok, ali bi na duži rok donela više štete nego koristi celom sektoru poljoprivrede. Da ne spominjemo veliko rasipanje novca za finansiranje ovog programa, koje je veoma teško obračunati unapred. 

Funkcionerska kampanja Srpske napredne stranke se nesmetano nastavlja: predsednik partije, ali i cele zemlje, nastavlja da obilazi sela i gradove i obećava nove puteve, kao da ih plaća on lično, a ne budžet našim novcem. U jugozapadnoj Srbiji najviše reči bilo je o novim putevima, gde smo dobili i novu anegdotu pogađanja cene puta. To zapravo odslikava mnogo dublje probleme: kako se u izgradnju infrastrukture ide bez detaljnih (a možda i ikakvih) planova, što dovodi i do slabe kontrole troškova, i manjka opšte odgovornosti u planiranju i izgradnji infrastrukture. 

Slično ovome, predsednik je obišao i Loznicu, pre svega zbog otvaranja nove fabrike navlaka za auto sedišta, za čiju izgradnju je država isplatila zanačajnu sumu subvencija. Naravno da Vučić nije jedini političar koji zloupotrebljava program subvencija za privlačenje stranih investicija za ličnu i promociju svoje partije (to su pre njega radili barem još Mlađan Dinkić i Boris Tadić dok su bili na vlasti), ali ova praksa je sa nastupanjem parlamentarnih izbora dobila na značaju. Nažalost, još uvek nemamo studiju opravdanosti ovakve ekonomske politike iako se ona primenjuje već više od jedne decenije.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *