Da li je video nadzor naša nova religija? Nova studija o kršenju privatnosti
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

Širenje video nadzora, a naročito postavljanje “pametnog” video nadzora koji može da identifikuje osobe na snimku, bez saglasnosti i obaveštenja građana, možda deluje kao distopijska vest koja verovatno dolazi iz Kine. Međutim, upravo ovo se trenutno događa u Beogradu. Iako je već opšte mesto reći da je naša privatnost na internetu gotovo nepostojeća, retko kada bismo rekli da je ona podjednako ugrožena i u stvarnom životu. Po svemu sudeći, ovo se polako, ali sigurno, menja za građane Srbije.

“Kada neko opljačka banku, na osnovu video nadzora policija može brže da identifikuje učinioca i liši ga slobode. Možemo reći da je to pobeda moderne tehnologije i kamera za video nadzor. Međutim, kamere su uključene i snimaju i kada niko ne vrši krivična dela. Kamere snimaju građane dok kupuju, voze, šetaju gradom ili piju kafu u bašti omiljenog kafića”, navodi se u novoj studiji organizacije Partneri Srbija.

Studija pod nazivom “Video nadzor: sredstvo za unapređenje bezbednosti ili kršenje privatnosti građana?” nastala je u sklopu projekta “Građani imaju moć”. Reč je o projektu u koji je uključeno nekoliko organizacija: Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalna koalicija za decentralizaciju (NKD), Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partneri Srbija. Autorka studije je Kristina Kalajdžić, istraživačica Partnera Srbija, a nalazi studije ukazuju na primere očigledne zloupotrebe video nadzora od strane nadležnih organa u Srbiji, ali i na to da je strah usled ugrožavanja privatnosti opravdan.

 

“Siguran grad” i nesigurni građani

Studija organizacije Partneri Srbija predstavlja deo napora građana i organizacija civilnog društva da ukažu na veliku opasnost koju donosi sofisticirani video nadzor  sa sobom, što je često zanemarena tema u našoj javnosti.

“Kao glavni zaključak nameće se nedostatak transparentnosti organa javne vlasti prilikom uvođenja sistema video nadzora, kao i izostanak bilo kakve javne rasprave o potrebi uvođenja jednog ovakvog, invanzivnog, sistema nadzora”, u izjavi za Talas ističe Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka Partnera Srbije.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije (MUP) i kineska kompanija Huavej 2011. godine započeli su razgovore o projektu “Sigurno društvo”, a 2014. godine je zaključen Memorandum o razumevanju koji se odnosi na realizaciju ovog projekta. Javnost je o ovom projektu dobila informacije ne od od zvaničnih institucija, već direktno od Huavejia, kad je ova kompanija objavila studiju slučaja koja je ubrzo uklonjena sa njihovog sajta. Nakon nekoliko godina pregovora, Ministarstvo unutrašnjih poslova najavilo je 2019. godine postavljanje oko 1.000 kamera kompanije Huavej na 800 lokacija u Beogradu, a ceo poduhvat označen je kao deo projekta “Siguran grad”. U pitanju su kamere opremljene softverom za prepoznavanje registarskih tablica i lica. Razlog za njihovo postavljanje jeste borba protiv kriminala, istakao je tada Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova.

“Jedan od slučajeva koji su analizirani u studiji, a o kome se trenutno najviše i govori – projekat MUP-a “Siguran grad”, pokazuje da smo kao građani ostali uskraćeni za informacije o tačnom broju kamera, lokacijama kamera i vremenskom okviru u kojem će one početi da se koriste. Organi javne vlasti dužni su da javnost upoznaju sa planovima za uspostavljanje video nadzora pre njegovog uvođenja”, ističe Toskić Cvetinović. Ona dodaje da svako obaveštenje javnosti mora da sadrži i stručno obrazloženje da je jedan takav sistem neophodan i da zaista doprinosi većoj bezbednosti građana.

Pored same činjenice da građanima i zainteresovanoj javnosti nije pruženo dovoljno informacija o procesu nabavke kamera, niti o samoj efikasnosti ovakvog video nadzora, kao veliki problem ističe se pitanje privatnosti. Partneri Srbija u pomenutoj studiji istakli su samo nekoliko primera u kojima je video nadzor potencijalno narušio pravo na privatnost. Komunalna policija je bila na meti kritika 2016. godine zbog posedovanja 250 personalnih kamera, kada je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti utvrdio da Komunalna policija nema pravni osnov za njihovu upotrebu. U crnogorskom listu Borba 2019. godine osvanuli su snimci sa nadzornih kamera u centru Beograda, kada je na promociji knjige Gorana Vesića, zamenika gradonačelnika, zapaljena jedna knjiga, Na ovom primeru možemo videti da nije isključeno da će neki od snimaka sa kamera zapravo procureti i do medija i javnosti, što znači da postoji veliki prostor za zloupotrebu.

U studiji se još jedan primer ističe kao naročito problematičan – video nadzor postavljen je u gotovo svim prostorijama Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, uključujući i u toaletima, bez znanja pacijenata. Toskić Cvetinović podseća da, bez obzira na to da li se radi o sistemima za video nadzor koji se postavljaju na javnim površinama ili u zatvorenim prostorima, oni moraju ispunjavati standarde zaštite ličnih podataka koji su uređeni zakonom, kao i da je pre njihove upotrebe potrebno izraditi procenu uticaja ovakvog sistema na građane.

Partneri Srbija u studiji ističu da je zabrinutost zbog sve šire primene video nadzora opravdana ukoliko u obzir uzmemo i to da su podaci službi bezbednosti i drugih organa javne vlasti više puta bili javno dostupni, naročito u kontekstu diskreditacije političkih protivnika. “Poznat je primer da su zdravstveni podaci jednog narodnog poslanika čitani tokom sednice Narodne skupštine, a koju je prenosio RTS. Takođe, pokazalo se da je praksa telekomunikacionih provajdera/operatera bila takva da su službe bezbednosti imale pristup njihovim podacima o korisnicima, bez postojanja sudskih naloga i poštovanja drugih procedura, te se postavlja pitanje da li bi sa podacima sa sistema za video nadzor bilo drugačije?”, navodi se u studiji.

Iako je za sada pažnja javnosti uglavnom usmerena na širenje video nadzora u Beogradu, drugi gradovi takođe preduzimaju slične inicijative. “Najsvežiji primer je Grad Sombor koji je već počeo postupak nabavke opreme za video nadzor koji bi trebalo da obuhvati, po njihovim rečima, ceo grad”, kaže Toskić Cvetinović.

 

Kakvo je iskustvo drugih zemalja sa video nadzorom?

Iako se sofisticiran video nadzor koristi u brojnim zemljama, Kina je bez sumnje otišla najdalje u njegovoj primeni. Čončing je kineski grad sa 15 miliona stanovnika, ali i sa 2,5 miliona kamera na javnim mestima, a u pitanju je grad sa najsvebuhvatnijim sistemom video nadzora na svetu. Od deset gradova sa najvećim brojem kamera na svetu, čak osam se nalazi u Kini, a kineski zvaničnici su, zbog narušavanja privatnosti građana, žestoko kritikovani od strane međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Bitno je naglasiti da Kina nije iskoristila video nadzor isključivo za borbu protiv kriminala. Pametni video nadzor ključan je u održavanju socijalnog kreditnog sistema, specifične vrste kontrole nad građanima. Ukoliko prekršite neke od brojnih pravila i zakona, poput neplaćanja računa na vreme i prolaska kroz crveno svetlo, vaš rejting se smanjuje, što znači da ćete, između ostalog, teže dobiti kredit od banke ili nećete moći da kupite avionsku kartu.

U Sjedinjenim Američkim Državama, reakcija na video nadzor koji može da identifikuje lica  bila je ipak drugačija. Policiji u San Francisku od prošle godine zabranjeno je da koristi pametni video nadzor, upravo zbog zabrinutosti za narušavanje privatnosti građana. Okland i Berkli, gradovi u saveznoj državi Kalifornija, takođe su zabranili upotrebu ovog tipa video nadzora, dok od prošlog leta ista odluka važi na celoj teritoriji savezne države Masačusets.

Pored opravdanog straha za povredu prava na privatnost, pod velikim znakom pitanja nalazi se i efikasnost video nadzora u borbi protiv kriminala. Pojedine studije iz Velike Britanije ukazale su na to da video nadzor utiče na pad kriminalnih radnji kao što su obijanje i krađa automobila, ali da ne utiče na pad u broju nasilnih krivičnih dela. Studija sprovedena u Švedskoj ukazuje na slične rezultate – video nadzor postiže rezultate jedino ako je praćen dodatnim policijskim patrolama.

 

Kako građani mogu da zaštite svoju privatnost?

“Nažalost, svest građana o važnosti zaštite ličnih podataka nije na visokom nivou, samim tim ni svest o potencijalnim zloupotrebama do kojih može doći masovnim uvođenjem sistema za video nadzor”, ističe Ana Toskić Cvetinović iz Partnera Srbija.

Ona dodaje da, ukoliko građani posumnjaju na zloupotrebu, postoje mehanizmi pomoću kojih mogu da zaštite svoja prava. Prvi mehanizam uključuje obraćanje subjektu koji obrađuje naše podatke i postavljanje pitanja – koja je svrha za koju se lični podaci prikupljaju i obrađuju, koji je pravni osnov za njihovo prikupljanje, da li se podaci dele sa nekim izvan institucije/kompanije koja podatke prikuplja i obrađuje. Ako postoji sumnja da je u pitanju zloupotreba ličnih podataka, građani mogu da se obrate pritužbom Povereniku, na čijem sajtu se nalaze i formulari upravo za ovakve slučajeve.

Pored burne reakcije stručne javnosti i Poverenika, građani su i sami preduzeli određene akcije kako bi zabeležili gde se nalaze sofisticirane video kamere u Beogradu. Na Tviter nalogu pod nazivom hiljade kamera građani postavljeno je preko 70 fotografija brojnih pametnih kamera na različitim lokacijama u Beogradu. Sa tom idejom je nastao i sajt hiljade.kamera.rs, na kojem građani mogu da vide i odluke nadležnih u Srbiji koje su prethodile postavljanju kamera, zajedno sa specifikacijama kamera na koje treba obratiti pažnju i brojnim mogućnostima za njihovu zloupotrebu.

Za sada deluje da će se postavljanje pametnog video nadzora u Beogradu i ostatku Srbije nastaviti, ali je upitno da li će zabrinutost dela javnosti uspeti da stvori dovoljan pritisak kako bi se ovo prekinulo. Nedavno je na jednoj raskrsnici na Novom Beogradu postavljena instalacija Hristovog raspeća, upravo na stubu pod kamerama za video nadzor. Za instalaciju je zaslužan ulični umetnik Andrej Josifovski, poznat kao Pijanista, koji je tim povodom izjavio: “Video nadzor je naša nova religija”. Ukoliko ne budemo bili svesni opasnosti koju ovakva vrsta video nadzora donosi (uz ograničen pozitivni uticaj), rizikujemo da zaista i stvorimo sistem u kojem se prisustvo pametnog video nadzora posmatra kao sastavni deo našeg života, a ne kao još jedan prodor države u našu privatnost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *