Šta su hibridni režimi i zašto je Srbija u toj grupi?
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Iako izveštaji o hibridnom karakteru režima tek pristižu, Srbija nije demokratija već nekoliko godina

 

Izveštaj Fridom Hausa u kojem je Srbija prvi put od 2003. godine označena kao hibridni režim, a ne kao polukonsolidovana demokratija, imao je veliki odjek – Vlada Srbije poslala je zvaničan odgovor na izveštaj „Zemlje u tranziciji 2020“, a u medijima se u tome raspravljalo danima.

Jasno je da je Vladi važno kako Srbiju klasifikuje jedna od najuticajnijih američkih nevladinih organizacija, ali za građane Srbije i posmatrače političkih procesa u našoj zemlji ovo nije novost. Srbija danas nije demokratija i ova ocena razumljivo kasni za realnošću – ne živimo u demokratiji bar nekoliko godina. Kakva je priroda režima Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke?

 

Srbija između demokratije i autoritarizma

Hibridni ili mešoviti režimi predstavljaju tip režima koji kombinuje demokratske i autoritarne elemente – to znači da ne možemo da ih svrstamo ni na jednu ni na drugu stranu, već postoje kao poseban tip režima koji uspeva da opstane u „međuprostoru“. Česta greška koja je ranije pravljena bila je posmatranje ovih režima kao usputnih stanica na putu ka demokratiji, uz optimistična očekivanja da je pitanje vremena kada će proces demokratske tranzicije biti dovršen. Ipak, pokazalo se da hibridni režimi i te kako mogu da se učvrste i odole pritisicma za demokratizovanjem.

Najveći deo ovog optimizma leži u iskustvu „trećeg talasa“ demokratizacije (1974-1989) kada je veliki broj zemalja prošao kroz demokratizaciju i/ili liberalizaciju, pa je kraj Hladnog rata dočekan uz najave „kraja istorije“ i očekivanja da demokratija postane dominantan oblik uređenja širom sveta. Posthladnoratovska realnost pokazala je nešto drugo – značajan broj režima nije se kretao ka demokratizaciji, ali nije bilo reči ni o klasičnim autokratijama, a još manje diktaturama ili totalitarnim režimima. U ovoj grupi našao se i režim Slobodana Miloševića i koalicije SPS-JUL-SRS, sve do petooktobarskih promena koje su označile početak demokratizacije. Dvadeset godina kasnije, ponovo se nalazimo u međuprostoru koji, ipak, izgleda malo drugačije, prvenstveno zbog međunarodnog konteksta i manjih pritisaka od strane tradicionalnih promotera demokratije – EU, SAD i brojnih međunarodnih organizacija. Drugim rečima, standardi međunarodne prihvatljivosti su danas niži nego krajem prošlog veka, pa je često dovoljno održavati privid demokratskih izbora, a posledice toga možemo da vidimo na primeru autoritarnih trendova u Orbanovoj Mađarskoj.

Srbiju danas najbolje opisuje tip hibridnog režima koji zovemo kompetitivni ili takmičarski autoritarizam. Ukratko, to znači da demokratske institucije poput izbora formalno postoje, ali su daleko od poštenih, dok u određenoj meri jesu slobodni. Režim je, u odnosu na opoziciju, u značajnoj prednosti – medijskoj, finansijskoj, institucionalnoj i svakoj drugoj – pa je i opoziciona borba daleko teža nego u normalnim okolnostima.

Stiven Levitski i Lukan Vej, profesori sa Harvarda, odnosno Univerziteta u Torontu, koriste metaforu fudbalske utakmice da bi opisali ovakav sistem – zamislite da postoje dve ekipe, režimska i opoziciona, ali da su sudije na strani režima, kao i da je teren nagnut na jednu stranu tako da opozicija trči uzbrdo i pokušava da igra napad uz konstantnu odbranu. Levitski i Vej u svom najnovijem radu takođe klasifikuju Srbiju u 2019. kao kompetitivnu autokratiju.

Ovakvo stanje, uprkos tome što ocene organizacija poput Fridom Hausa ili drugih indeksa demokratije tek pristižu, postoji već nekoliko godina. Nepravilnosti na izborima, napadi provladinih medija na političke oponente i neistomišljenike, zloupotreba javnih sredstava u kampanjama, ugrožavanje slobode govora, tajni ugovori i sveprisutna korupcija – sve su to odlike političkog života u našoj zemlji koje su sada samo ozvaničene brojnim izveštajima o prirodi režima Aleksandra Vučića i SNS. Teren za takvo degradiranje institucija jeste u nekoj meri postavljen ranije, ali je za strmoglavo urušavanje demokratije prvenstveno odgovoran aktuelni režim.

 

Srbija u lošem društvu: napadi na medije, civilno društvo i slobodne izbore

Izveštaj Fridom Hausa „Zemlje u tranziciji 2020“ je najnoviji, ali ne i jedini koji označava Srbiju kao nedemokratsko društvo. Nedavno je i Institut Varieties of Democracy (V-Dem) sa Univerziteta u Geteburgu klasifikovao Srbiju u 2019. godini kao izborni autoritarizam. To je bila značajna promena u odnosu na 2009. kada je Srbija označena kao liberalna demokratija. Podatak koji još više zabrinjava je to što se Srbija u ovom izveštaju našla na četvrtom mestu, od preko 200 posmatranih zemalja, po stepenu autokratizacije u protekloj deceniji. Šest zemalja u kojima je V-Dem zabeležio najveći stepen autokratizacije su Mađarska, Turska, Poljska, Srbija, Brazil i Indija.

Kao i drugi indeksi demokratije, i ovaj prati veliki broj pojedinačnih faktora, što nam omogućava da pratimo trendove urušavanja demokratskih institucija. Tako možemo da vidimo da se u ovih šest zemalja odigrava sličan scenario: prvi na udaru režima našli su se sloboda medija i civilno društvo, nakon čega je usledilo degradiranje slobodnih i poštenih izbora. „Drugi indikatori koji se odnose na medije, civilno društvo i građanske slobode, takođe su se pogoršali pre nego što je na red došao integritet izbora, a ova država 2015. godine skliznula nazad u autoritarizam“, navodi se u delu izveštaja o Srbiji.

O ugrožavanju slobode medija govori veliki broj ocena, a jednu od najrelevantnijih objavljuju Reporteri bez granica (Reporters Without Borders). U najnovijem izveštaju, ova organizacija navodi da je „nakon šest godina pod vođstvom Aleksandra Vučića, najpre kao premijera a zatim i predsednika, Srbija postala zemlja u kojoj je često opasno baviti se novinarstvom“, kao i da zvaničnici sve češće koriste zapaljivu retoriku protiv novinara, dok su napadi na medije u porastu.

Postoje, ipak, indeksi koji Srbiju i dalje klasifikuju kao neki oblik demokratije. Dok registruje pad od pet mesta na najnovijem EIU Indeksu demokratije (Economist Intelligence Unit), Ekonomist označava režim u Srbiji kao manjkavu ili nepotpunu demokratiju (flawed democracy). Imajući u vidu trendove koje ovi indeksu detaljno dokumentuju, verovatno je pitanje vremena kada će aktuelni režim u svim relevantnim izveštajima izgubiti status demokratije.

Pored toga, treba imati u vidu da međunarodni indeksi ne treba nužno da preciziraju trenutak u kojem neko društvo prelazi iz jednog tipa režima u drugi – oni nam služe da pratimo trendove u pojedinačnim oblastima (sloboda medija, vladavina prava, pravosuđe, korupcija i slično), kako unutar jedne države, tako i u širem međunarodnom kontekstu.

Nije izvesno koliko dugo će hibridni režimi postojati u trenutnom obliku, kao ni koliko će međunarodna klima doprinositi njihovom održavanju. Upravo zbog toga je ovaj tip režima sve više u fokusu političkih i politikoloških analiza. U međuvremenu, uporedno iskustvo režima poput Orbanovog u Mađarskoj ili Erdoganovog u Turskoj mogu da posluže kao smernice – kako za razumevanje funkcionisanja hibridnih režima, tako i za potencijalne prostore i mehanizme jačanja demokratskog kapaciteta društva.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *