Ivan Đurić – glas razuma među putokazima istorije
Avatar

Politikolog

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Njegova vizija jake, demokratske i evropske Srbije je daleko od realnosti, dok njegovi najljući politički protivnici, poput Vojislava Šešelja, i dalje igraju istaknutu ulogu u našem političkom životu.

 

Dok je Fukujamin preuranjeni kraj istorije negde došao, eliotovski rečeno, uz prasak a negde uz jecanje, u Srbiji je ona nastavila da se piše ništa manjim intenzitetom nego prethodnih decenija. Vođa, za koga se do tada i moglo reći da nam se „dogodio“ na Osmoj sednici CK SKS, dobio je ubedljiv demokratski legitimitet na prvim višestranačkim izborima u Republici Srbiji. U senci ovog ispoljavanja opšte volje našao se čovek koji je te 1990. možda jedini predstavljao liberalnu alternativu različitim mutacijama jugoslovenskog komunizma. Iako nema mnogo svrhe davati oštre sudove koji se tiču alternativnih tokova istorije, uvek će nas pratiti pitanje kako bi Srbija izgledala da je, umesto trećeg, prvo mesto na pomenutim izborima zauzeo Ivan Đurić. Ishod takve pobede ne možemo da znamo, ali ono što možemo jeste da ne prestajemo da se sećamo života i dela ovog izuzetnog pojedinca koji je, za vreme svog relativno kratkog života, ostvario značajan doprinos srpskoj nauci i kulturi, ali i tradiciji neprestane borbe za slobodu.

 

Traganje za istinom

Đurići iz Zaovina sa Tare, Ivanovi preci po ocu, dali su nekoliko istaknutih figura srpske istorije, od kojih je najpoznatiji njegov pradeda prota Milan Đurić, radikalski poslanik iz Užica i prijatelj kralja Petra I Karađorđevića. Od njegovih predaka po majci, Bogdanovića, takođe je došlo više istaknutih pripadnika beogradskog kulturnog života. Kako su mu roditelji bili univerzitetski profesori, vrlo rano je se moglo prepoznati da će Ivan Đurić krenuti putem akademske karijere – nakon završetka studija na Filozofskom fakultetu 1971. postaje asistent na katedri za istoriju kao učenik legendarnog Georgija Ostrogorskog, gde će jedanaest godina kasnije odbraniti svoju doktorsku disertaciju „Vreme Jovana VIII Paleologa“ (kasnije objavljena pod naslovom Sumrak Vizantije). Docent postaje 1983, a vanredni profesor 1989. godine. Bio je saradnik mnogih međunarodnih institucija, a njegova dela su prevedena na više jezika.

Ivan Đurić

Foto: Lični fond Ivana Đurića

Naučna karijera je nesumnjivo uticala na razvoj njegovog političkog pogleda na svet, koji je proizilazio iz njegovog shvatanja odnosa prema istoriji. Obrise ovog shvatanja nalazimo u eseju „Istorija – pribežište ili putokaz?“, u kome pravi razliku između istorijske svesti (koja je mahom mitološka i fiksirana na prošlost) i istorijskog mišljenja, zasnovanog na rezultatima istorijske nauke, koje može služiti kao putokaz u neprekidnom istorijskom toku jednog društva. Takođe, shvatanje istorijske nauke izloženo u ovom eseju je određeno kao sagledavanje istorijskih procesa u celini, za šta je, piše Ivan Đurić, potrebna hrabrost i stoicizam u suočavanju sa istorijskim činjenicama, za razliku od pristupa „marksističkog pozitivizma“ i „propagandizma“. Na tragu ovog shvatanja, važan je i esej „U koži Vuka Brankovića“ o odnosu romantičarske i kritičke škole srpske istoriografije u 19. veku, oličenih u Panti Srećkoviću i arhimandritu Ilarionu Ruvarcu. Sve ovo ukazuje na to da je Ivan Đurić, kao vizantolog sa čvrstim uverenjima o shvatanju istorije kao beskompromisnog traganja za istinom, jasno prepoznao kritičan momenat u kome kao intelektualac nije mogao da ostane po strani. Nedugo pošto je postao vanredni profesor, odlučio se na političko angažovanje – prvo kao urednik časopisa Demokratija danas, a zatim kao predsednik Liberalnog foruma, i to u godini kada su se spremali prvi višestranački parlamentarni i predsednički izbori u Republici Srbiji.

 

“Glas razuma”

Program Liberalnog foruma (kao dela Saveza Reformskih Snaga)  je predstavljao vrlo jasnu liberalnu alternativu umivenim komunistima (SPS), ali i drugim, pretežno nacionalistički orijentisanim strankama, ističući važnost tranzicije u tržišnu ekonomiju i iznalaženje mirnog rešenja za, kako se eufemistički govorilo, „krizu federalizma“ u zajedničkoj državi. Kao kandidat reformista, Ivan Đurić na predsedničkim izborima u decembru 1990. (pod sloganom „Glas razuma“) osvaja nešto manje od 300.000 glasova, iza Vuka Draškovića i Slobodana Miloševića, što je vrlo zapažen rezultat imajući u vidu praktično neograničena materijalna, organizaciona i medijska sredstva koja je SPS imao u tom trenutku. Bez obzira na sve, ispostaviće se da je to kraj njegovog praktičnog političkog angažovanja – 1991. odlazi u Francusku da predaje na Univerzitetu Pariz VIII (po svemu sudeći, ovaj odlazak je ubrzan bezbednosnim pritiscima koji su dolazili od režima), dok će njegovo ponovno angažovanje u srpskoj politici 1997. prekinuti prerana smrt.

Za vreme života i rada u Parizu, veoma je često objavljivao tekstove i intervjue u kojima je iznosio svoj pogled na stanje u Srbiji i okolnim republikama. Učestvovao je u političkim debatama i radu mnogih udruženja širom Evrope, neprestano održavajući kontakt sa istomišljenicima u Srbiji i zemljama u okruženju. Njegovi politički stavovi su ostali dosledni – uverenje da je, na dugi rok, Srbiji mesto u Evropskoj zajednici, ali i da je do toga čeka dug put vraćanja demokratiji i odbacivanja autoritarizma. U prvim godinama izgnanstva bio je veoma skeptičan prema opoziciji (uključujući i događaje od 9. marta 1991. godine i njegove ishode), svestan da je režim, pre svega, duboko ukorenjen u institucijama svog komunističkog prethodnika. U vezi sa nemoći opozicije da se suprotstavi Miloševiću u pohodu na vlast, u jednom intervjuu 1993. izjavljuje sledeće: “…naša elita i nije bila baš tako mnogobrojna, a pogotovo nije bila masovno disidentska. Mi nismo imali ni Vaclava Havela, ni Solidarnost, nismo imali ni sovjetsku okupaciju.”

 

A što da mi bude bolje?

Prolaskom vremena i završetkom ratnih sukoba, njegov stav postaje optimističniji i on se 1996. vraća u Srbiju da bi se ponovo politički aktivirao. Uveren da pravi kapacitet za rušenje autoritarnog Miloševićevog režima ne leži u Beogradu, za sedište svog Pokreta za demokratske slobode bira Kragujevac. Iz Kragujevca putuje širom centralne Srbije i gradi pokret, zalažući se za decentralizaciju, beskompromisnu afirmaciju demokratije i rodoljublja nasuprot autoritarizma i agresivnog nacionalizma, kao i preko potrebne ekonomske reforme. U jednom intervjuu iz oktobra 1997. za sebe kaže: „Ja sam liberal, što znači da smatram da država treba što manje da je prisutna u društvenom i ekonomskom životu zemlje, ali tamo gde je prisutna, država treba da bude i efikasna.“

Nažalost, ispostaviće se da je ovo njegov poslednji intervju. Ivan Đurić je, posle kratke i teške bolesti, preminuo 23. novembra 1997.

U vreme kada je bio politički aktivan, vlast ga je zbog suprotstavljenih stavova proglašavala za dežurnog izdajnika. Danas je Ivan Đurić mahom zaboravljen. Njegovo ime nosi samo jedna prigradska ulica u Kragujevcu. Njegova vizija jake, demokratske i evropske Srbije je daleko od realnosti, dok njegovi najljući politički protivnici, poput Vojislava Šešelja, i dalje igraju istaknutu ulogu u našem političkom životu. Ako je istorija, kako je Ivan Đurić shvatao, putokaz u razumevanju širih procesa, delić razumevanja toga kako smo se našli u ovom, pomalo sumornom istorijskom trenutku može ponuditi anegdota koju prenosi Đurićev bliski saradnik Branislav Kovačević. Naime, kada je tokom predsedničke kampanje Ivan Đurić na jednom skupu objašnjavao nužnost reformi „da bi nam bilo bolje“, jedan od prisutnih je lakonski izjavio: “A što da mi bude bolje?”. 

 

*Tekst je deo nove rubrike na Talasu – “Tradicija slobode”.

*Stavovi izraženi u tekstovima u okviru Tradicije slobode predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *