Foto: iStock
Srpska napredna stranka nastavlja sa ranije viđenim velikim obećanjima poput prosečne plate od 900 evra
Naša politička scena od ponovnog uvođenja višestranačja obiluje velikim temama na izborima. Status Kosova, članstvo Srbije u EU, bliža saradnja sa Rusijom itd. prisutnije su teme u predizbornoj kampanji nego što je, na primer, pitanje kako da se u Srbiji živi bolje.
Kada se i daju ekonomska obećanja, njih ne prati pitanje koliko će to da nas košta, jer je poreski sistem namerno skrojen tako da ne osećamo koliko poreza plaćamo. Pored toga, predložena obećanja često su lišena elementarne ekonomske logike. Strmoglavljivanje demokratskih standarda i procedura u prethodnih nekoliko godina (posebno vidljivo od 2014) dodatno je unazadilo ovakvo stanje: deo opozicije odlučio se na bojkot izbora, a kao važnija tema nameće se pitanje ko je za Vučića, a ko protiv njega.
U susret predstojećim parlamentarnim izborima, Talas će pratiti izbornu kampanju partija, koalicija i pokreta koji su rešili da učestvuju na izborima. Na nedeljnom nivou ćemo davati kratak pregled ekonomskih obećanja, sa osvrtom na predložene mere tamo gde je to moguće. Ovo su neke od vesti, izjava, obraćanja ili obećanja koja su obeležila nedelju 22-29. maja u izbornoj kampanji.
Prvo sučeljavanje na RTS-u
U četvrtak uveče organizovano je prvo sučeljavanje u emisiji Reč na reč na javnom servisu u saradnji RTS-a i CESID-a. U emisiji je učestvovalo 6 izbornih lista: SRS (Aleksandar Šešelj), SPS (Slavica Đukić Dejanović), SVM (Elvira Kovač), UDS (Bojan Đurić), Metla 2020 (Ivan Matović) i Zdrava Srbija – Bolja Srbija (Milan Stamatović). Kako je tema bila posvećena problemima nastalim usled pandemije, nismo očekivali da se puno debatuje o ekonomskim rešenjima, ali i pored toga, veoma mali prostor bio je posvećen ekonomiji.
Prvenstveno, svi sagovornici su se složili da bi otvaranje granica bilo dobro zbog turizma – pre svega zbog našeg, da bi stranci mogli da dođu kod nas, dok je Bojan Đurić naglasio da bi to bilo važno i da bi naši ljudi mogli da putuju u inostranstvo, prvenstveno na more. Aleksandar Šešelj je u ovom delu pomenuo politiku ’’kupujmo domaće’’ koju bi SRS uvela ako bi pobedili, što bi prvenstveno u oblasti turizma značilo da se školske ekskurzije organizuju u zemlji, dok nije objasnio kako bi ova politika funkcionisala u ostalim slučajevima. Tokom emisije, Đurić je navodio neke od prednosti ulaska u EU, od kojih je kao najvažnija bila izdvojena ekonomska pomoć koju je EU izdvojila za zemlje članice usled pandemije virusa, a na koju Srbija ne može da računa jer nije članica.
Pored ovoga, u debati oko zdravstvenog sistema, mogli smo da čujemo da trenutna ministarka bez portfelja, a bivša ministarka zdravlja, Slavica Đukić Dejanović, baš i ne razume kako funkcionišu banke, ali ni kako se finansira zdravstveni sistem u Srbiji. Đukić Dejanović je izjavila sledeće: ’’RFZO je banka u zdravstvu; iz naših doprinosa, plata i penzija, svi mi izdvajamo za zdravstvo’’. Zapravo, zdravstveni sistem se finansira iz doprinosa za zdravstveno osiguranje koji se izdvajaju iz plate radnika, ne plaćaju se nekakvi doprinosi na penzije ili bilo šta slično. Naravno, usluge u privatnom sektoru pacijenti sami moraju da plaćaju, ako za to imaju novca.
Poruke partija: plate od 900 evra, Fond za zaštitu životne sredine, smanjenje poreza i doprinosa
Što se tiče poruka koje partije šalju u javnost preko društvenih mreža ili medija, izabrali smo nekoliko interesantnih. Aleksandar Šešelj je u ime radikala poručio da ’’ukoliko se Srbija zadužuje kod MMF-a, onda je MMF pravi ekonomski suveren u našoj zemlji’’, premda se Srbija već godinama ne zadužuje kod MMF-a, niti je to uopšte tema na stolu. Takođe, i prethodna zaduživanja bila su samo za potrebe platnog bilansa tj. nisu bila korišćena za podršku budžetu nego deviznim rezervama, pa nisu bila ni trošena.
U drugoj izjavi, mlađi Šešelj je izjavio da Srbija izdvaja ’’više od 750 miliona evra godišnje za subvencije stranim investitorima’’ i da te subvecije treba davati domaćim preduzećima. Prvi problem je to što uopšte nema posebnih argumenata za davanje subvencija ikome, bilo da su investitori strani ili domaći, naročito što bi se to u našem slučaju pretvorilo u davanje novca tajkunima bliskim vlasti. Drugi problem je to što je ukupna suma namenjena za ove svrhe godinama u nivou 100-130 miliona evra, što se može videti prostim uvidom u budžet.
Marko Đurišić, u ime UDS-a, izjavio je da će se zalagati za osnivanje Fonda za zaštitu životne sredine, zarad finansiranja ekoloških programa. Ovakav fond koji je prikupljao sredstva naknada za zagađenje postojao je i ranije, ali je ukinut pa su ova sredstva uplaćivana direktno u budžet. Iako ovo nije nužno neophodno da bi se osiguralo finansiranje projekata vezanih za zaštitu životne sredine, u praksi se pokazalo da država naplaćena sredstva od ovih naknada više voli da troši na druge stvari.
Tatjana Macura, takođe predstavnica ove koalicije, u promotivnom video materijalu predložila je smanjenje poreza i doprinosa za zaposlene da bi se olakšalo funcionisanje preduzetnika, malih i srednjih preduzeća (MSP) u nastupajućoj krizi. Ova mera spominje se unazad već nekoliko godina, ali osim malog povećanja neoporezivog dela zarade i ukidanja plaćanja doprinosa na nezaposlenost na teret poslodavca, u praksi nismo videli nijedan korak u ovom pravcu. Rasterećenje zarada zaista bi pomoglo privredi, naročito iz sektora MSP, budući da kod njih troškovi rada čine značajniji udeo ukupnih troškova nego kod velikih preduzeća.
Međutim, očekivanje navedeno u ovom videu: da će doći do velikog povećanja potrošnje usled ove mere i da će ona samu sebe finansirati, najverovatnije ne stoji. Tačno je da će rasterećenje plata poreza i doprinosa dovesti do smanjenja poslovnih rashoda preduzeća i do novih investicija ili rasta nekih zarada, ali to se neće desiti kod svih. Ipak bi bilo potrebno detaljnije razraditi gde posledično uštedeti, jer će ove mere povući i smanjenje javnih prihoda. Za sada, ovo deluje kao najbolja predložena ekonomska mera.
Miloš Jovanović, u ime izborne liste Metla 2020, izjavio je da će ukinuti praksu davanja kazni za korupciju koje su niže od dve godine, što je inače minimalna zakonska kazna predviđena za to krivično delo. Stroga kaznena politika za korupciju jeste jedan od preduslova za borbu protiv korupcije, ali mnogo je važnija mogućnost da neko bude uhvaćen i kažnjen za to delo, nego koliko iznosi sama kazna. Kod nas je prava retkost da bilo ko bude osuđen za delo korupcije, što stvara privid nekažnjivosti, a što je posledica pritisaka na tužilaštvo i sud od strane izvršne grane vlasti, omogućeno kroz partokratiju. Takođe, u Kini je predviđena smrtna kazna za korupciju (koja se s vremena na vreme i izvršava), ali je ona opet visoko korumpirana zemlja prema međunarodnim indeksima, sa stanjem koje je skoro identično onome u Srbiji (na primer, Indeks percepcije korupcije za Srbiju beleži 39 poena, a za Kinu 41).
Muamer Zukorlić, u ime koalicije Samo pravo (Stranka pravde i pomirenja i Demokratska partija Makedonaca) zatražio je poreske olakšice za sela – pri čemu bi one bile 100% za seoska naselja na nadmorskoj visini od preko 600 metara, a 40% za sela na nižoj visini. Međutim, nije jasno na koje poreze se misli – porez na zarade za zaposlene, PDV na proizvode proizvedene ili prodate u ovim oblastima, porez na dobit ili sve zajedno? Takođe, pitanje je da li je ovo moguće primeniti u praksi – lako je zamisliti da kompanije iz gradova registruju svoje sedište u nekoj seoskoj sredini, i eto poreskih olakšica. Iako bi u principu ovo moglo da se kontroliše, u praksi bi to bilo prilično teško i skupo za administriranje, pa bi troškovi bili veći nego potencijalna korist razvoja seoskih naselja. Takođe, mora se imati u vidu da fizička lica koja se bave poljoprivredom nisu u obavezi da plaćaju porez na dohodak građana, već samo socijalne doprinose. Tako da bi i potencijalni domet ovakve mere bio veoma ograničen, imajući u vidu da su sela u Srbiji na predloženoj nadmorskoj visini uglavnom mala i rašrtkana, pa samim tim i nema razvijene male privrede (pored već postojeće poljoprivredne proizvodnje) kojoj bi ova mera pomogla.
Srpska napredna stranka nastavlja sa ranije viđenim velikim obećanjima: prosečna plata od 900 evra. Jedan video spot samo lakonski kaže da se planira više milijardi investicija u infrastrukturu da bi se udvostručile plate i povećale penzije. U svom već legendarnom obraćanju u stilu 1984, Aleksandar Vučić takođe ovo pominje, kao i uvođenje novog programa subvencionisanja investitora za zapošljavanje. Navodi se i da će se za ove namene davati više novca (bez ikakvih objašnjenja). U ovom obraćanju, od državnih investicija Vučić navodi renoviranje objekata pošte i domova zdravlja, što nije baš nešto što će uticati na ekonomski rast, osim u veoma kratkom roku dok se ti radovi izvode.
Dodatno, on navodi i povećanje državnog zapošljavanja, opet bez preciziranja u kojim sektorima, što je problematično imajući u vidu da srpska administracija već godinama muči muku sa neracionalnim brojem i strukturom zaposlenih. Većina ekonomista se slaže da je ovakav rast plata, sa prosečne od 500 na 900 evra u samo 5 godina, neosnovan i da se neće desiti. Naročito sada u situaciji nadolazeće ekonomske krize koja se već oseća i u našoj privredi, i u zemljama sa kojima smo najviše ekonomski povezani.
Tu je još jedno ne baš smisleno ekonomsko obećanje predsednika SNS: da će Srbija već 2021. prestići Hrvatsku po nivou BDP-a. Na stranu to da li je ovo moguće, jer ni najoptimističnije ekonomske prognoze nisu ni blizu ovakvim ekonomskim kretanjima – problem je u tome što je ovakvo poređenje besmisleno. Ekonomska kretanja ili životni standard između dve zemlje treba porediti na osnovu BDP-a po glavi stanovnika, budući da nisu sve privrede iste veličine. Hrvatska ima 4,1 milion stanovnika, a Srbija 7 miliona, pa čak i da naš BDP dostigne hrvatski, to će i dalje da znači da Hrvati imaju 70% viši standard od nas. Ovo je jedan od dobrih primera kako Vučić u svojoj javnoj komunikaciji vešto meša ekonomske poruke sa drugim narativom, nacionalizmom, predstavljajući ovo kao neku vrstu uspeha sa nacionalnog stanovišta, a ne kao ekonomsko pitanje.