Zašto svetski lideri ponekad zvuče kao tvitovi?
Avatar

Stručnjak za komunikacije i politikolog

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: Kabinet premijera UK, Flickr

Poslednjih godina komunikacija političkih lidera širom sveta značajno se izmenila. Neki bi rekli da je postala direktnija i otvorenija, neki da se marijanorističevićizovala. Ono što je sigurno je – da je razumeju šire narodne mase, ali i da prati trend jačanja deglobalizacije.

Evo nekoliko primera ovih promena.

 

BoJo Vs Tereza Mej

Iako deluje kao da je mnogo duže, Boris Džonson je na mestu premijera Velike Britanije tek 10 meseci. U prvih šest, uspeo je da obezbedi političku pretpostavku za izvođenje Bregzita, za šta njegovoj prethodnici nije bilo dovoljno tri godine, a zbog čega je njen mandat na kraju i iscrpljen. Kada uporedimo komunikaciju ova dva politička aktera, razlika je očigledna na prvi pogled.

Već sama pojava Borisa Džonsona suprotna je pojavi Tereze Mej. Lucidni tršavi žućan po automatizmu je simpatičniji od uštogljene bivše premijerke sa neobičnim plesnim pokretima. Važnije od toga, njegove reči zvuče uverljivije i njegova dela iskrenije, a njegov tim je obraćao daleko više pažnje na to šta i kada treba komunicirati. Uostalom, setimo se njegove finalne poruke pred izbore koji su za njega bili dvostruko bitni – doneli su kraj Bregzit procesa i kraj političke karijere Džeremija Korbina.

Zamislimo Terezu Mej u ovoj ulozi. Sad, actually.

 

Donald Tramp Vs Barak Obama

Bez obzira na to kog borca izabrali, činjenica je da je način komunikacije Donalda Trampa, ako to uopšte može da se nazove nekakvim definisanim načinom, doneo kurcšlus i među publikom i u medijima i u glavama njegovih političkih protivnika. Iako zvuči kao da ne zna baš ništa ni o čemu, Tramp zna šta funkcioniše, a šta ne. I u svojoj se komunikaciji vodi upravo time.

Interesantna stvar kod ovog dvojca je što je Obama svoje komunikacione veštine pažljivo bildovao. Jedan od najmlađih predsednika SAD (usput i prvi koji nije bele puti), svojim nastupom običnog nasmejanog čoveka sa zavrnutim rukavima i preciznim odmerenim rečnikom, osam godina je kupio simpatije od Aljaske do Majamija. Utemeljenost, dinamika, artikulacija, struktura – njegovi govori su materijal za kurseve retorike. U današnjem vremenu ipak, možda samo za to.

Za razliku od uglađenog i tačnog Baraka Obame, Donald Tramp je u američku javnost odavno doneo rijaliti energiju. Od kada je postao predsednik, ta energija postala je deo zvanične predsedničke komunikacije. Kečerske.

Na njegovim digitalnim kanalima nastaju udarne vesti svih američkih, ali i svetskih medija. On tamo komunicira neartikulisano i bez strukture, političke protivnike zove uvredljivim nadimcima i koristi mimove na dnevnoj bazi. To ide dotle da je (Sleepy) Džon Bajden završio u coffin dance videu kojim se kritikuje njegova rasistička izjava:

Nekima se ovakva komunikacija sviđa. Za neke je kao saobraćajka – katastrofalno, ali ne možeš da ne gledaš. Malo kome je Tramp dosadan i to je ključno. Upravo tako, na način da ga većinska Amerika razume i uprkos otporu kulturnih elita (ili baš zbog njega?), on je postao predsednik, a vrlo verovatno će predsednik i ostati.

 

Vreme NNB-a

Sa stanovišta političke komunikacije, treba žaliti zbog toga što je njena sadržina i promišljenost u više moćnih država danas podređena njenoj estradnoj formi. Žaliti, jer je dosadašnja moć političke komunikacije bila upravo u manevarskim prostorima koje otvara svojom nedorečenošću. Za političke aktere bila je signal o namerama druge strane, a tek retko – konačni stav od kog nema odstupanja.

Danas, sa Ništa Nije Bitno (NNB) pristupom, i sama politička reč izgubila je moć iako joj je sečivo oštrije. Kao kod dečaka koji je vikao “vuk!”, ljudi se ne osvrću ozbiljno na reči lidera. To radimo površno, kao kad gledamo “Joca i Nidža Show”. Samo što ni Joca ni Nidža ne vode države, pa je svejedno šta će svojoj publici da ponude.

Sa politikološkog stanovišta, treba reći da je NNB pristup zastupljen mahom u komunikaciji NNB lidera. Ona razoružava njihove protivnike koji su zaglavljeni u pristupu koji ispred politike stavlja političku korektnost.

U oba slučaja, politički procesi se dešavaju u pozadini NNB ludila ili politički korektnog foliranja. Njihovi mehanizmi su u velikoj meri postojani i ne menjaju se stvarno svaki put kada Tramp tvitne da će da gađa nuklearnom bombom ili poljubi Kim Džong Una (ako je taj čovek još živ).

Na sreću po sve nas, a posebno državljana VB i SAD, Boris Džonson i Donald Tramp su daleko ozbiljniji političari od onoga kakva im je pojava. A javnost ponekad i nije loše zaljuljati suludom komunikacijom, jer ona pokaže ko kako na nju reaguje i koliko je razume.

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *