Foto: iStock
Šta predstavlja izlazak na izbore i zaokruživanje kandidata ili liste? Kolika je šansa da vaš glas bude presudan? Da li će vaša opcija pobediti i bez vas? Šta vi dobijate od nečije pobede? Da li na izbore izlazite iz navike, osećaja obaveze ili želje? Kako uopšte birač donosi odluku da na izbore izađe? Ovo su sve pitanja na koja ne postoji jednoznačan, jasan i precizan odgovor koji bi objasnio izborno ponašanje birača.
Ukratko, teorija racionalnog izbora (TRI) kaže da pojedinci odluke donose na osnovu kalkulacije dobiti i troškova (cost-benefit analiza), odnosno TRI kaže da će pojedinac učiniti određenu stvar ukoliko mu je korist veća od troška. Tako bi i izlazak na izbore bio racionalan ukoliko je korist od izlaska veća od troška samog odlaska na izbore. Iako je trošak samog izlaska na izbore mali (posebno u sistemima gde nema registracije i gde je biračko mesto uglavnom u neposrednoj blizini stana), javlja se trošak informisanja, praćenja kampanja, pregled tema, kandidata i sl.
Na nacionalnim izborima, gde glasa nekoliko miliona ljudi – postavlja se pitanje zašto ljudi uopšte i glasaju kada je jako teško očekivati da njihov glas može na bilo šta da utiče? Teorija o (ne)racionalnom izlasku na glasanje (paradoks glasanja) je razvijena od strane Downsa, a kasnije unapređena od strane Rikera i Ordeshooka, a možete videti i zanimljiv tekst u kojem Kanazawa kaže da će pojedinac izaći na glasanje (V) ukoliko:
V = pB + D > C
gde je p verovatnoća da će baš vaš glas biti odlučujući, B je benefit koji lično birač ostvaruje ukoliko njegov kandidat/stranka pobedi, D je vrednost osećaja da ste ispunili svoju građansku dužnost i dali vaš doprinos demokratiji (Downs – D znači demokratija (Democracy), Riker i Ordeshook – D znači građanska dužnost (citizen Duty)), a C predstavlja trošak izlaska na izbore (vreme i energija odlaska na samo glasačko mesto, ali i informisanje o kandidatima, njihovim programima, temama, praćenje kampanje i sl).
S obzirom na to da je realna mogućnost da baš vaš glas bilo šta odluči (na višemilionskim izborima) nikakva, smatra se da verovatnoća iznosi 0, pa ova formula može da se svede na V = D > C (osećaj građanske dužnosti i doprinosa demokratiji treba da bude veći od troška), čime se često i argumentuje niska izlaznost na izbore.
Za potrebe ovog teksta pokušaću da pokažem šta svaki od delova formule može da znači za izbore u Srbiji 21. juna.
p (verovatnoća da vaš glas odluči izbore) puta B (benefit koji lično birač ostvaruje ukoliko njegov kandidat pobedi)
Često su se vodile kampanje političkih aktera kojima je cilj bio da kod birača izazovu osećaj da je njihov glas mnogo važniji (na primer, kampanja radikala tokom dvehiljaditih „Imamo 50%, potreban nam je još samo tvoj glas“). Međutim, na nacionalnim izborima, nemoguće je očekivati da vaš glas može zaista da utiče na rezultate jer se razlike mere desetinama ili stotinama hiljada glasova. Ukoliko pogledamo izbore u prethodnih 20 godina, najveća izlaznost je generisana upravo onda kada su postojale najmanje razlike među izbornim takmacima i kada se pretpostavljalo da će izborni rezultati biti na samoj klackalici – predsednički izbori 2008. godine, posebno drugi krug kada je izašlo 4,58 miliona birača, parlamentarni izbori 2007. i 2008. godine, a nešto manje parlamentarni izbori i prvi krug predsedničkih izbora 2012. godine.
Što više postoji neizvesnost, to je očigledno veća i percepcija birača da njihov glas može odneti prevagu, pa je i izlaznost veća. Setite se i poslednjih predsedničkih izbora na kojima je Vučić pokušavao da napravi tenziju kako je važna pobeda u prvom krugu, upravo kako bi kod svojih birača proizveo osećaj važnosti svakog glasa.
Uz to, nadovezuje se i drugi činilac u ovom delu formule – benefit koji birač lično ima. Za članove partija, posebno u partokratskim državama poput Srbije, benefit može imati visoko značenje. Za birače koji nisu članovi, osećaj pobede i vlasti određene partije može značiti visok nivo zadovoljstva, međutim oni uživaju to zadovoljstvo i ako oni lično ne izađu na izbore.
Predstojeći izbori u Srbiji, rešeni (u smislu pobednika) su mnogo pre nego što su i raspisani. Siguran sam da niko ne misli da se na ovim izborima vlast može promeniti (nevezano za određene odluke dela opozicije da na izborima ne učestvuje). Dodatno, svima je jasno da izborna neizvesnost ne postoji, pa samim tim i njihov glas nema značaj. Za nekoga vrednost može biti ta da određeni politički akter osvoji mesta u parlamentu, ali iskustvo pokazuje da je to irelevantna činjenica jer parlamentarna debata ne postoji.
Za opozicione birače – pB je jednak 0, dok je i za birače vlasti on gotovo na nuli (ako izostavimo da se ovaj sabirak u formuli može uvek tumačiti kao 0). Izostanak protivnika, te nemogućnost da se izbori predstave kao neizvesni, može uticati na to da i mnogi birači vlasti ostanu kod kuće i da se u ovim okolnostima smanji broj birača vlasti (pre svega SNS-a) u apsolutnom broju.
pB plus D (vrednost osećaja da ste ispunili svoju građansku dužnost i dali vaš doprinos demokratiji) da je veće od C (trošak izlaska na izbore)
Ako je pB nula, sabirak u redukovanoj formuli (D > C) je praktično jedini koji na izbore izvodi više od polovine stanovništa u gotovo svim državama sveta. Iako bi možda neko rekao da je suštinski neracionalno, osećaj izlaska na izbore koji imate predstavlja vrednost koja je za vas veća od troškova – osećaj da ste ispunili građansku dužnost i da ste učesnik u demokratskim procesima suštinski je ono što birače izvlači na biračka mesta. Iako su troškovi birača relativno niski za izlazak na izbore, za veliki broj birača širom sveta je taj trošak veći od osećaja učešća u demokratiji i ispunjenja građanske dužnosti.
Ako pogledamo kontekst izbora iz oka opozicionog birača – izbori su sve samo ne praznik demokratije. I to nije stav samo opozicije koja na izbore ne izlazi, potpuno su u tome saglasni i opozicioni akteri koji na izbore izlaze. Srbija nije demokratija (što sada već potvrđuju svi međunarodni izveštaji), uslovi za slobodne i poštene izbore ne postoje, pa tako ni čin glasanja nije veliki doprinos demokratiji i osećaj ispunjenja građanske dužnosti. Štaviše, u ovakvim okolnostima za veliki broj birača – izlazak na izbore mogao bi se tumačiti i kao kontra-doprinos urušavanju demokratije i izborima koji to nisu.
Izbori nisu neizvesni (odavno su „osigurani“ od strane vlasti), do promene vlasti ne može nikako da dođe, ako eventualno želite da vidite nekog političkog aktera u parlamentu – znate da on tamo ništa neće moći da uradi i da je njegovo prisustvo irelevantno, a osećaj jačanja demokratije i učešća u demokratskim procedurama ne postoji. Tako da, pokušajte sami sebi da obrazložite odgovor na pitanje – da li ima smisla izaći na ove izbore?
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.