Foto: iStock
Kako je prva psihološka kriza nastala sa početkom epidemije u Srbiji, tako sada počinje još jedna
U prethodnoj kolumni je bilo reči o dve ključne, sa psihološkog aspekta, nepovoljne situacije modela borbe protiv epidemije u Srbiji. Naime, o drastično restriktivnim merama i o krajnje neprofesionalnom odnosu s javnošću. Kako je o drugoj pojavi bilo više reči u prethodnoj kolumni, sada ćemo se pozabaviti malo podrobnije prvom.
Kada uvedete restriktivne mere u tako drastičnom smislu koji podrazumeva ukidanje određenih sloboda, pre svega slobodu kretanja, kada, dakle, zatvorite zdrave ljude i to uradite pod prisilom, tada ste im, osim slobode, oduzeli jedan od ključnih alata u borbi celokupne nacije protiv epidemije, a to je – odgovornost. Upravo tako – oduzeta je odgovornost narodu kao skupu pojedinaca, napominjem – zdravih. Kakva je psihološka poruka poslata tom merom? Rečeno je: „Ne umete da se starate sami o sebi, ne znate šta je najbolje za vas, mi to znamo bolje i mi ćemo doneti odluku umesto vas“. Ovome bi se moglo dodati i: „Znamo bolje od vas, ali ćemo ipak na televizijskim nastupima, bez ustručavanja, otvoreno, govoriti da zapravo ni mi ne znamo ništa“.
Time je, osim oduzete slobode i odgovornosti, urušeno i poverenje. Reći da je tako u skoro celom svetu jednostavno ne bi bila istina.
Uspeh se pripisuje vlasti, neuspeh – narodu
Nakon nekoliko nedelja mera došlo je do, kako je rečeno, postepenog popuštanja istih. Međutim, stiče se utisak da je ta postepenost ostala negde na papiru, jer u svakodnevnom životu svedočimo nečem upravo suprotnom – naglo je došlo do ponašanja koje, ipak, nije u skladu sa situacijom. Logikom psihologije posmatrano, to je potpuno očekivana pojava. S druge strane, tako se uspeh u kontroli epidemije pripisuje vlasti, a neuspeh narodu.
Ako je, preko noći, odgovornost sa pojedinca delegirana na štab na period od skoro dva meseca, naivno je očekivati da će pojedinci odjednom početi da se ponašaju odgovorno. Tome ih kontinuirano treba podučavati. Zamislimo da je situacija bila potpuno drugačija. Da je ovde primenjen jedan civilizovaniji, brižniji i mudriji model. Da je od početka poruka bila jedinstvena (bez skandaloznih konferencija za medije koje idu iz jednog u drugi ekstrem iz dana u dan), a da je ta jedinstvena poruka bila jednostavna: možete da se krećete, ali morate sami biti odgovorni. Niko ni inače ne želi da se zarazi. Većina ljudi ume da se stara o sebi. Čak i kad znamo da neko ima, primera radi, grip, nećemo mu se unositi, niti prilaziti, a neretko ćemo i s druge strane čuti i: „Skloni se od mene, bolestan sam“.
Dakle, osnovne instrukcije nisu uopšte komplikovane i ima ih nekoliko: a) držanje rastojanja, b) nošenje zaštite i c) redovno korišćenje dezinficijenasa. Da je pronađena ta vrsta srednjeg puta, da se apelovalo na razumno ponašanje, građani bi sami osetili veću odgovornost u borbi protiv epidemije i, prirodno, štitili sami sebe. Tako bi bio osiguran mnogo veći stepen saradljivosti između štaba i građana. Poverenje ne bi bilo urušeno. I, što je najvažnije, danas se građani ne bi ponašali ovako kako možemo da vidimo da se ponašaju svakodnevno na ulicama, u kafićima, i slično. Dakle, umereniji pristup bi bio dugoročno održiviji.
Kriza povratka u novu staru normalnost
Neprofesionalno je čas zabranjivati, a čas davati preporuke. Moralo se opredeliti za jednu strategiju i onda nju dosledno sprovoditi, od početka, pa sve do kraja epidemije. Namesto toga, mi sada imamo ponovo psihološku krizu, povećane strahove u vezi sa povratkom u novo-normalno, na radna mesta, u vozila gradskog saobraćaja. Ljudi nisu sigurni da li je opasnost prošla ili nije prošla (da ne pominjemo i one koji razmišljaju da li je uopšte ikakve stvarne, ili je, zapravo, samo izmišljene opasnosti bilo), upravo zato što postoji nesklad između svega što vidimo i čujemo. Kako je moguće da mogu da rade kafići, a ne rade škole? Da li je to opravdano i logično?
Kako je prva psihološka kriza nastala sa početkom epidemije u Srbiji, tako sada počinje još jedna. A to je kriza povratka u nešto što nije u potpunosti staro, već je opet, na neki način novo, i niko još nije siguran kako to treba da izgleda.
U Nemačkoj se policija zahvaljivala porodicama okupljenim na pikniku na poštovanju mera i držanju distance. Briga, saosećajnost, saradljivost, kao odlike vladavine daju rezultate. Norveška premijerka je održala konferenciju za medije za decu gde su ona postavljala pitanja. Premijerka Novog Zelanda je, zbog svoje poznate strategije i odnosa sa javnošću tokom krize izazvane epidemijom, stekla najveću popularnost koju je ijedan premijer te zemlje imao.
Ono što je ovakvim primerima zajedničko čini suprotnost onome što se dešava(lo) u Srbiji. A to je činjenica da psiholozi sada ponovo, kao i na početku epidemije, imaju upadljiv porast broja kriznih intervencija ili započinjanja psihoterapijskog procesa.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Klinički psiholog i psihoterapeut