Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: N1

Nije uobičajeno da u jednoj zemlji na istom mestu štrajkuju glađu predstavnici opozicije i vladajuće partije, ali se upravo to nedavno dogadilo ispred Narodne Skupštine. Samostalni poslanik Miladin Ševarlić prvi je započeo štrajk glađu zbog “neprimenjivanja Rezolucije 1244 na Kosovu i Metohiji”, a njemu se u štrajku pridružio i Boško Obradović, lider pokreta Dveri. Ubrzo su svoj štrajk glađu objavili i Aleksandar Martinović i Sandra Božić, poslanici Srpske napredne stranke, tražeći da tužilaštvo pokrene postupak protiv osoba koje su učestvovale u neredima tokom okupljanja koje su prošle nedelje ispred Skupštine organizovale Dveri.

Od štrajka su prvo odustali Ševarlić i Božić, a zatim i Aleksandar Martinović. Boško Obradović se i dalje nalazi na stepeništu Narodne Skupštine, a u međuvremenu mu se pridružio i Ivan Kostić, narodni poslanik i član Dveri. Njegovi zahtevi, pored poštovanja Rezolucije 1244 i odlaganja parlamentarnih i lokalnih izbora, uključuju i “neselektivan rad tužilaštva i sudova, zaštitu eparhija Srpske pravoslavne crkve (SPC) i vernika u Crnoj Gori i oslobođenje medija”.

Uprkos ishodu i motivacijama učesnika pomenutog štrajka glađu, ovaj vid protesta se već dugo koristi u borbi za najrazličitije političke ciljeve, a teorija igara i istorijski pregled štrajkova glađu ukazuje na motivacije, simboliku i njihovu (ne)uspešnost.

 

Irska – duga istorija štrajkova glađu

Među najpoznatijim primerima  štrajkova glađu izdvajaju se štrajkovi, zatvorenika u Irskoj, tačnije irskih republikanaca. Oni su tokom više decenija 20. veka koristili štrajk glađu kao sredstvo protesta, iako postoje dokazi da je izgladnjivanje u javnoj sferi dosta ranije korišćeno u Irskoj.

Od 1916. do 1923. godine, štrajkovalo je preko 10.000 irskih republikanaca koji su bili zatvorenici (računajući i zatvorenike koji su više puta štrajkovali). Neki od njih su prisilno hranjeni, što je dovelo do smrti pojedinaca kao što je Tomas Eš, jedan od prvih članova Irskih volontera, militantne organizacije irskih nacionalista. Štrajkači su najčešće zahtevali da im se povrati status političkih zatvorenika, kao i da budu oslobođeni.

Štrajkovanje glađu se kao tehnika u Irskoj ponovo koristilo 1970-ih, kada je nekoliko republikanaca pokušalo da na ovaj način bude pušteno iz zatvora bez daljih optužbi, a neki od njih su i preminuli tokom boravka u britanskim zatvorima.

Najpoznatiji štrajk glađu u Irskoj je štrajk zatvorenika iz 1981. godine, a njemu je prethodio štrajk iz 1980. godine u kojem je učestvovalo sedam članova Privremene Irske republikanske armije u zatvoru Mejz u Severnoj Irskoj. Oni su zahtevali da im se sudi kao političkim zatvorenicima, a Bobi Sands, koji je tada imao titulu komandnog oficira republikanskih zatvorenika u ovom zatvoru, počeo je da odbija hranu 1. marta 1981. godine. Sands je zbog nedozvoljenog posedovanja oružja bio osuđen na čak 14 godina zatvora, a to nije bio njegov prvi boravak u ovoj ustanovi. Zahtevi su, između ostalog, uključivali i pravo da se ne učestvuje u zatvorskom radu i pravo na slobodno druženje sa drugim zatvorenicima, sve sa ciljem da im se prizna status političkih zatvorenika. Sands je izabran kao poslanik u britanskom Parlamentu tokom štrajka, ali nikada nije stupio na funkciju zato što je preminuo nakon 66 dana izgladnjivanja, dok su dvojica drugih štrajkača dobili poslaničke mandate u Irskoj. Deset štrajkača je preminulo usled izgladnjivanja, a Sandsovoj sahrani prisustvovalo je preko 100.000 ljudi.

Margaret Tačer, tadašnja premijerka Velike Britanije, ipak nije popustila pred štrajkačima. Tačer je izjavila da je Sands osuđeni kriminalac, kao i da je odabrao da oduzme sebi život, što nije “izbor koji je njegova organizacija dopustila svojim žrtvama”. Iako zahtevi štrajkača nisu bili ispunjeni u potpunosti (nisu dobili status političkih zatvorenika), štrajk nije bio potpuni promašaj zato što su zatvorenici kasnije dobili određene koncesije – mogućnost da nose sopstvenu odeću i imaju privilegiju pri posetama i dostavljanju pošte.

 

Simbolički značaj štrajkovanja glađu

U političkoj areni moguće je koristiti različita sredstva za postizanje političkih ciljeva i slanje poruka, a neka od njih uključuju i nanošenje štete sopstvenom telu. Ovo uključuje samoubilačke napade i samospaljivanje, ali se štrajkovanje glađu ipak izdvaja simboličkom porukom koju šalje. Štrajkovanje glađu je najčešće bazirano na principu nenasilja i “mučeništva” koje bi trebalo da usmeri pažnju na one koji navodno čine nepravdu.

Izgladnjivanje stvara simbolički prikaz suđenja, u kojem onaj koji štrajkuje preuzima ulogu tužioca, javnost je sudija, dok je optužen onaj od kojeg se očekuje ispunjenje zahteva. Na ovaj način se prestanak unošenje hrane u organizam koristi kao vid optužnice.

Uloga hrane kao nosioca različitih značenja je takođe važna – obedovanje je često čin u kom učestvuje čitava zajednica, a odbijanje hrane znači i odbacivanje zajednice. Štrajk glađu na taj način postaje vrsta nametnutog egzila i bega od “nepravde” protiv koje se borimo. Politički problemi postaju egzistencijalni (za onog koji štrajkuje), a izgladnjivanje je simbolika za nasilje koje čine onih protiv kojih se štrajkuje. Razlog zašto štrajkovi glađu uspevaju da često privuku veliku pažnju medija i javnosti nije isključivo politički značaj njihovih aktera, već je to i duboka simbolika koja šalje poruku spremnosti na patnju u borbi za viši cilj.

 

Kroz glad do ženskih prava

Štrajk glađu se u modernoj istoriji prvenstveno povezuje sa sifražetkinjama i borkinjama za ženska prava početkom 20. veka. Marion Volas Danlop je bila prva žena koja je u britanskom zatvoru započela štrajk glađu 1909. godine, a ovo su zatim uradile i druge sifražetkinje koje su takođe bile uhapšene zbog borbe za davanje biračkog prava ženama. Danlop je puštena iz zatvora nakon 91 sata štrajka glađu, a njen zahtev je bio da joj se obezbedi status političkog zatvorenika. Status političkog zatvorenika često je značio i bolje uslove u zatočeništvu, a on je takođe i simbolički označavao da su ženska prava legitmno političko pitanje.

Politički zatvorenici su štrajkovali u Rusiji već 1870-ih godina, ali je Danlop stvorila specifičnu vrstu političkog teatra i odbijanja da se pokori tradicionalnoj ideji “poslušne domaćice”. Britanske vlasti su ubrzo nakon toga donele odluku o prisilnom hranjenju zatvorenika koji započnu štrajk glađu, usled čega je nekoliko sifražetkinja i umrlo. Štrajk Marion Volas Danlop je u to vreme privukao ogromnu pažnju međunarodne javnosti, a njen protest je predstavljao inspiraciju i Mahatmi Gandiju, čuvenom borcu za nezavisnost Indije.

Američke sifražetkinje su takođe koristile štrajk glađu kao sredstvo za veća prava u javnoj sferi. Alis Pol, čuvena američka borkinja za ženska prava, 1917. godine je osuđena na 7 meseci zatvora zbog protestovanja za pravo glasa, a ona je zbog loših usloga u zatvoru započela štrajk glađu. Čuvari u zatvoru su je prisilno hranili, nakon čega je ona izjavila kako je šokirana da su vlasti spremne na tako ekstremne korake u borbi protiv pokreta “koji ne traži ništa više osim male i jednostavne stvari kao što je pravo glasa”.

 

Štrajk glađu protiv kolonijalizma i britanske vladavine

Mahatma Gandi je verovatno jedan od najpoznatijih istorijskih zagovornika nenasilnih vidova protesta. Gandi je svoju karijeru započeo kao advokat u Indiji koja je tada bila pod kolonijalnom vlašću Velike Britanije, nakon čega se borio za okončanje britanske vladavine mirnim marševima i štrajkovima glađu. Nakon što je Indija postala nezavisna 1947. godine, Gandi je i dalje nastavio da koristi štrajk glađu kao poziv na prekid religijskih i etničkih tenzija između Hindusa i Muslimana, kao i za bolji tretman nižih kasti u Indiji.

Gandijev primer su sledili i brojni drugi Indijci u borbi za nezavisnost, dok su neki štrajkovali glađi i nakon dobijanja nezavisnosti od Britanaca. Jedan od njih je Poti Sriramulu, koji je 1952. godine štrajkovao glađu 57 dana kako bi oblast Andra Pradeš dobila status zasebne savezne države u Indiji.

 

Kako teorija igara posmatra štrajk glađu?

Teorija igara je koncept prvobitno korišćen u matematici, ali se danas primenjuje u analizi i rešavanju različitih situacija u kojima postoje konflikti i suprotstavljeni interesi. Teorija igara pretpostavlja da rezultati “igre” ne zavisi samo od odluke jednog, već i od ponašanja drugih učesnika.  Dominantna strategija je takođe važan pojam – u pitanju je strategija koja je najbolja za nekog igrača, bez obzira na to šta drugi igrači učine.

Ukoliko bismo želeli da analiziramo štrajk glađu kao teoriju igara, ona bi imala dva igrača (štrajkača i vladu) i sastojala bi se iz više poteza. Prvi potez u igri ima osoba koja je započela štrajk glađu i postavila određene uslove, nakon čega vlada može da zadovolji zahteve ili da ih odbije.

Ovaj model je naravno pojednostavljen prikaz motivacija učesnika, ali je zahvalan za načelnu analizu. Majkl Bigs, profesor na američkom Univerzitetu u Ilinoisu, ističe da je za predviđanje ishoda štrajkovanja glađu potrebno razlikovati tipove štrajkača i vlasti. Postoje štrajkači koji blefiraju (nisu spremni da izdrže dugotrajno izgladnjivanje zbog svog političkog cilja), zatim požrtvovani štrajkač ne pristaje na predaju bez postignutog cilja, dok se odlučni štrajkači nalaze u sredini, navodi Bigs. Vlade se takođe mogu razlikovati po svojim preferencijama – pomirljive vlade smatraju da je smrt najgori ishod (nakon čega dolazi ispunjenje uslova), dok beskompromisne vlade vide ispunjenje uslova i predaju kao gori ishod od smrti štrajkača. Ipak, pre početka i tokom trajanja štrajka, igračima često nije jasan karakter drugih aktera – na primer, vlade često nemaju sve informacije o nivou odlučnosti štrajkača, što znači da je u pitanju igra sa nepotpunim informacijama.

Bigs u svom radu ističe da požrtvovan štrajkač ima dominantnu strategiju (nastavak štrajka sve do smrti ili ispunjenja uslova), kao i beskompromisna vlada (odbijanje svih zahteva), ali da za ostale tipove štrajkača i pomirljivu vladu ne postoji dominantna strategija. Ova igra će se često i ponavljati jer će potencijalno zbog istog cilja isti štrajkači, ili ista grupa štrajkača, iznova započinjati štrajk glađu. U tom slučaju postaje važna reputacija učesnika. Ishod prve igre govori nešto o tipu igrača – ukoliko štrajkač odustane bez ispunjenja zahteva, jasno je da blefira, što smanjuje šanse za popuštanje vlade u budućnosti. S druge strane, ukoliko vlast popusti i udovolji zahtevima štrajkača, ona je time pokazala svoju pomirljivost, što utiče na povećanje blefiranja i većeg broja štrajkova u budućnosti.

Na primeri štrajka u Irskoj 1981. godine, možemo videti da je britanska vlada u ovoj igri bila beskompromisna, pa je za nju smrt štrajkača bila manje loša opcija u odnosu na ispunjenje uslova. S druge strane, desetorica štrajkača su smrt videli kao poželjniji ishod od predaje.

 

Šta će biti ishod štrajka Boška Obradovića?

Štrajk glađu lidera Dveri nikako nije usamljen primer na srpskoj političkoj sceni. Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke i Tomislav Nikolić, tada predsednik Srpske napredne stranke, neki su od primera srpskih političara koji su se odlučili na štrajk glađu. Mnogo češće od štrajka političara mogli smo da vidimo štrajk glađu zaposlenih u različitim preduzećima zbog neisplaćenih zarada, dok je Maja Pavlović, direktorka televizije Kanal 9, prošle godine protestovala više puta, zbog problema u radu ove televizije.

S obzirom na to da su razlozi i konteksti u kojima se odvijaju štrajkovi glađu znatno drugačiji, teško je govoriti o njihovoj univerzalnoj uspešnosti ili neuspešnosti i izvući neka predviđanja za aktuelni štrajk lidera Dveri. Boško Obradović štrajkuje već peti dan ispred Narodne skupštine, ali deluje da za sada nema jasne namere vlasti da ispuni uslove. Razlozi za to su verovatno ambiciznost i širina zahteva, ali i to što vladajuća koalicija ne vidi Obradovića kao nekoga ko je spreman da u štrajku istraje nekoliko nedelja, čak i po cenu nanošenja ozbiljne štete svom zdravlju.

Ukoliko je najverovatniji ishod to da će štrajk glađu biti prekinut, postavlja se pitanje njegove efikasnosti na prvom mestu. Po svemu sudeći, štrajk je sredstvo da Obradović zadobije pažnju medija i pruži dokaz svoje posvećenosti borbi za demokratiju, kao i da izvrši pritisak na opozicione partije koje planiraju da učestvuju na izborima. Upitno je ipak da li će štrajk glađu uspeti da napravi promenu ili je u pitanju samo još jedan od performansa koji biva zaboravljen kada se otpočne drugi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *