Foto: Wikimedia Commons
Prošle nedelje sam imao priliku da učestvujem na jednom zatvorenom vebinaru na kojem je ekonomista nobelovac Vernon Smit prišao o ekonomskoj krizi usled korona virusa. Vebinar je bio zatvorenog tipa (samo po pozivu) i organizovala ga je organizacija Atlas Network, neprofitna organizacija koja okuplja veliki broj ekonomskih istraživačkih organizacija širom sveta koje imaju akcenat na tržišnoj privredi.
Vernon Smit je već u zrelim godinama (rane 90-e), što izgleda potvrđuje staru šalu da je dobro biti protržišni ekonomista, budući da oni imaju običaj da žive jako dugo, ali je i dalje veoma aktivan i lucidan. Ovaj vebinar organizovan je sa ciljem da međunarodni partneri Atlasa dobiju malo drugačiji pogled na krizu od onih koji se mogu naći u medijima. Prvi deo seminara bio je uvodno obraćanje o situaciji u SAD, nakon čega su usledila pitanja publike.
Kreće oporavak, ali će biti sporiji od nego prekid aktivnosti
Najgore je za nama – osnovna je Smitova poruka. Polako se izlazi iz prekida poslovnih aktivnosti usled mera za prevazilaženje pandemiije, a sa time počinje i ekonomski oporavak. Ovaj uvodni deo bio je posvećen vezi između politike i ekonomije, pre svega sa porukom da kratkoročni politički podsticaji imaju ključni uticaj da politički akteri uvedu previše restriktivne mere koje donose više štete nego koristi.
U situaciji kada mediji objavljuju članke sa slikama iz mrtvačnica, nijedan političar ne može da zagovara nekakve mere koje mogu da se smatraju polovičnim – strah za samoodržavanjem navodi ljude da priželjkuju jak društveni odgovor kao garanciju za spas. Zato nije ni čudo da je popularnije uvesti ovakve mere nego ih ne uvesti.
Kao primer politike koja donosi više štete nego koristi, Smit je naveo novouvedeni federalni program naknada za nezaposlene u SAD povrh već postojećih programa na nivou saveznih država. Program je pokrenut da bi se pomoglo ljudima koji su izgubili posao tokom krize, što je dovelo do toga da se velikom broju radnika ne isplati da idu na posao jer bi primali više novca da sede kuće. To delimično može da objasni veliki rast nezaposlenosti u SAD-u tokom aprila.
Smit je dalje istakao da sloboda uvek nailazi na probleme u kriznim periodima. Tu je pitanje ograničavanja građanskih sloboda, pre svega slobode kretanja usled mera socijalnog distanciranja u zemljama koje imaju jake demokratske institucije, dok je u autoritarnim zemljama ograničavanje sloboda sveobuhvatnije. Tu je i pitanje ekonomskih sloboda – donose se novi zakoni kojima se nacionalizuju preduzeća ili celi sektori, ili kojima se zabranjuje ili naređuje određeno poslovanje, a onda ova pravila nastavljaju da važe i nakon kriznog perioda.
Jedan od rizika na koje je nobelovac upozorio jeste da kratkotrajni državni programi zažive i nakon krize. Mere za prevazilaženje kratkotrajnog zatvaranja preduzeća nisu one koje mogu da daju dobre rezultate u normalnim ekonomskim prilikama.
Kako pokrenuti privredu?
Na pitanje šta uraditi da bi se pokrenula privreda, Smit je rekao da je najvažnije da se na posao prvo vrate ljudi koji su stekli imunitet, kao i zdravi u situaciji kada je to neophodno. Dodao je i da bi trebalo da se stalno radi testiranje kako bi se novozaraženi brzo uočili i izdvojili od ostalih, što bi onemogućlio dalji prenos zaraze.
Kao značajne probleme o kojima se trenutno ne priča, ukazao je na ogromno povećanje javnog duga i postojanje inflatornih rizika (što usled masivnog novčanog stimulusa, što usled smanjenja proizvodnje). U tom smislu, istakao je da bi dobra mera trebalo da bude privatizacija dela imovine federalne vlade, gde je spomenuo pre svega autoputeve i zemljište. Od ovih prihoda bi se vratio deo javnog duga, ali je moguće tim sredstvima organizovati i fond koji bi vršio isplate građanima na osnovu svog poslovanja. Nešto slično je organizovala savezna država Aljaska sa svojim fondom koji se puni prihodima od prodaje nafte.
Smit ne očekuje recesiju kao dugoročnu posledicu krize, iako je na kratak rok došlo do prekida lanaca snabdevanja i inflatornih pritisaka usled ograničenosti resursa. Očekuje da će se nestašice uskoro otkloniti kako se lanci snabdevanja budu spajali. Sa druge strane, ne očekuje da će oporavak biti toliko brz kao krah ekonomskih aktivnosti – ipak postoje troškovi uspostavljanja prekinutih lanaca proizvodnje i za to je neophodno vreme, ali očekuje da će do toga polako doći.
Da li će se SAD zatvoriti?
Pitanje koje je mnoge zanimalo jeste da li ćemo nakon krize svedočiti većem zatvaranju ekonomije SAD-a, imajući u vidu protekcionističku trgovinsku politiku Trampove administracije i predstojeće predsedničke izbore. Smit nije tog očekivanja – rekao je da je ova kriza na kratak rok dobar izgovor za zatvaranje privrede, ali je američka privreda previše vezana za svet. Postoje i domaći interesi koji bi bili povređeni tim potezom i koji će mu se suprostaviti, pa ako do toga i dođe, da će to više biti privremena mera. Umesto toga, očekuje da će se ovo više odraziti na slobodno kretanje ljudi nego proizvoda, kroz veće kontrole na ulasku u zemlju i smanjenje imigracije.
Drugo važno pitanje iz publike bilo je: na koji način se suprotstaviti ideji da država treba sve da kontroliše u slučajevima krize? Smit je odgovorio da je najvažnije ukazivati na velike državne propuste i loše odluke državnih organa. Ako država čini velike propuste upravo u oblastima gde već ima jake ingerencije, to je jak argument da ih ne treba širiti pošto će i rezultati takve politike biti loši.
Kao primer iz SAD-a naveo je loše iskustvo sa lečenjem vojnih veterana tokom krize. Na početku, oni su mogli da se leče samo u unapred odobrenim bolnicama, budući da je to određivalo njihovo državno zdravstveno osiguranje. Sada, oni mogu da se, o trošku državnog osiguranja, leče u bilo kojoj bolnici jer se pokazalo da ovakvo pravilo u praksi stvara mnogo problema i velikom broju ljudi onemogućava lečenje.
Ko je Vernon Smit?
Vernon Smit rođen je u Vičiti (Kanzas) 1927. godine, završio je osnovne studije elektrotehnike na Kalifornijskom tehnološkom institutu (Caltech), a potom diplomske studije iz ekonomije na Univerzitetu u Kanzasu. Nakon toga je u istoj oblasti doktorirao na Harvardu 1955. godine. Smit je predavao na Purdju univerzitetu (1955-1967), potom Braunu (1967-1968) i Univerzitetu u Masačusetsu (1968-1972). Upravljao je departmanom za bihejvioralne studije u Masačusetsu i na Kalifornijskom tehnološkom institutui (1972-1975), da bi se najduže zadržao na Univerzitetu u Arizoni (1976-2001). Nakon toga predavao je na Univerzitetu Džon Mejson, Univerzitetu u Enkoridžu, da bi 2008. osnovao Institut za ekonomske nauke na Univerzitetu Čepmen.
Smitov teorijski rad bavio se finansijama, ekonomijom prirodnih resursa i ekperimentalnom ekonomijom. Dobitnik je Nagrade Švedske centralne banke u oblasti ekonomskih nauka u uspomenu na Alfreda Nobela 2002. godine, uz psihologa Danijela Kanemana, i to za “uspostavljanje laboratorijskih eksperimenata kao alata za empirijsku ekonomsku analizu, naročito u proučavanju alternativnih tržišnih mehanizama”.