Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: Zoran Cvetković

Tokom mera uvedenih usled pandemije COVID-19, dosta se pričalo o uticaju ovih događaja na privredu, naročito nakon objavljivanja predikcija međunarodnih finansijskih institucija o privrednim kretanjima. Takođe se pričalo i o državnim merama koje su uvedene da bi se pomoglo privredi da na kratak rok preživi ove potrese – od isplate sredstava za plate, preko odlaganja plaćanja poreza i doprinosa do garancija za kredite privredi. Najmanje se, ipak, pričalo o uticaju na državne prihode i rashode. I u ovim retkim slučajevima, fokus je bio na budžetskom deficitu i javnom dugu tj. na centralnom nivou države, dok je lokal do sada uglavnom bio marginalizovan.

 

Kako će kriza uticati na gradove i opštine?

Lokalni nivo vlasti biće pogođen pre svega smanjenjem prihoda usled krize. Podsetimo se da važan deo prihoda gradova i opština, pored raznih taksi i naknada, dolazi iz udela poreza na zarade i prihod od samostalnih delatnosti. Razvojem krize, doći će do zatvaranja malih radnji koje svoje poreze uplaćuju u lokalni budžet, a smanjenjem broja zaposlenih u većim preduzećima doći će i do smanjenja prihoda od poreza na zarade. Pojedinačno najveći uticaj na smanjenje prihoda lokalnih samouprava biće ipak mera Vlade kojom je naplata poreza i doprinosa, kao i poreza na imovinu, prebačena na narednu godinu.

Prema Zakonu o finansiranju lokalne samouprave, opštinama pripada 74% poreza na zarade ostvarene na njihovoj teritoriji, dok je u slučaju gradova to 77%, a za Grad Beograd 66%. Odlaganjem plaćanja ovog poreza tokom perioda od 3 meseca, lokalnim samoupravama ostaje velika rupa u budžetu. Na primer, prema podacima Ministarstva finansija, prihod gradova i opština tokom prva tri meseca ove godine iznosio je 58,9 milijardi dinara, od čega je 26,9 milijardi dolazilo od poreza na zarade, tj. čak 45%.

Odlaganje plaćanja poreza na zarade za narednu godinu lišava gradove i opštine četvrtine njihovog najvećeg pojedinačnog izvora poreskih prihoda, što može da ima velike posledice po pružanje javnih usluga na lokalu. Imajući u vidu da je veliki deo rashoda na lokalu “vezan” time što je namenjen za isplate zarada zaposlenih u lokalnoj administraciji, ali i za subvencije lokalnim javnim komunalnim preduzećima koja loše posluju. Usled toga, lokalne samouprave će na kratak rok najverovatnije da pribegnu smanjenju drugih rashoda kao što su investicije ili plaćanje dobavljačima (npr. za lekove u slučaju apotekarskih ustanova). Ovo će imati loš uticaj na ostatak privrede jer će pojačati već postojeći problem nelikvidnosti – pogođena preduzeća neće dalje moći da plaćaju svoje obaveze, i tako u krug.

 

Transferi iz budžeta

Drugi značajan prihod lokalnih samouprava su namenski i nenamenski transferi iz republičkog budžeta. Namenski transferi moraju da se potroše za unapred određene stvari (npr. finansiranje rada škola, pošto troškovi komunalnih usluga padaju na teret lokalne samouprave) dok nenamenskim transferima lokalne samouprave samostalno upravljaju. Iznos ovih transfera uglavnom zavisi od unapred poznatih formula, pa gradovi i opštine otprilike znaju unapred koliko novca mogu da očekuju.

U ovom mehanizmu finansiranja krije se mera kojom je država mogla da prevaziđe problem smanjenja prihoda lokalnih samouprava: ovi transferi trebalo je da budu povećani da bi se gradovima i opštinama pomoglo da prevaziđu krizu. Imajući u vidu da se očekuje kasnija naplata dela odloženog poreza (od januara naredne godine), povećanje transfera u ovoj godini moglo je da bude organizovano tako da se oni u narednoj godini umanje za taj iznos. Time bi ukupni prihodi lokalne samouprave tokom dvogodišnjeg perioda bili isti kao što je i bilo planirano, ali bi se izbegla situacija da u jednoj godini budu značajno niži, a u drugoj značajno viši.

Međutim, u rebalansu budžeta koji je bio usvojen Uredbom Vlade tokom trajanja vanrednog stanja, jasno se vidi da se o problemima koji će se pojaviti pred funkcionisanjem lokalnih samouprava nije ni razmišljalo. Prvobitni budžet predviđao je transfere gradovima i opštinama u iznosu od 33,3 milijarde dinara, dok su oni u rebalansu povećani tek na 33,8 milijardi, tj. za ne baš značajnih 500 miliona dinara.

 

Nisu svi u istom problemu 

Ovaj problem nije podjednak u svim gradovima i opštinama. Logično, najviše su pogođene one lokalne samouprave koje imaju veće učešće prihoda od zaposlenih na svojoj teritoriji – sa više zaposlenih, viši su i prihodi od poreza na zarade i samostalne delatnosti, ali su niži i transferi iz budžeta. Na primer, u Novom Sadu su prihodi od poreza na zarade predviđeni na nivou od 10,7 milijardi dinara, dok je bilo predviđeno da ukupni rashodi iznose 28,6 milijardi. Prebacivanje četvrtine ovih prihoda na narednu godinu značilo bi manjak u gradskoj kasi od preko 2,5 milijarde dinara ili gotovo 10% ukupnih predviđenih rashoda.

Sa druge strane, u Užicu su ovi prihodi procenjeni na 1,64 milijardi dinara, a ukupni rashodi na 3,07 milijardi dinara, što bi značilo rupu od 13% planiranih rashoda. Istovremeno, u opštini Kuršumlija, ovi prihodi su procenjeni na 240 miliona dinara, a ukupni rashodi na 880 miliona, što bi značilo rupu od 7% ukupnih rashoda.

Usled toga, trebalo bi pažljivo proceniti kojom merom bi trebalo pomoći gradove i opštine, umesto isključivo sipanjem para iz budžeta ili ignorisanjem ovih problema. Predložena mera uslovnih kratkotrajnih transfera bi dovela do najmanje distorzija jer bi ukupni prihodi i rashodi ostali na istom nivou, ali bi pomogli lokalnim samoupravama da izbegnu probleme sa likvidnošću koji nisu nastali njihovim delovanjem.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *