Foto: Talas
O korenima podela i polarizacije u Srbiji, kao i o prostoru za njihovo umanjivanje razgovarali smo sa docentom Fakulteta političkih nauka Dušanom Spasojevićem i socijalnim psihologom prof. dr Zoranom Pavlovićem
Vlast i opozicija, Kosovo i Evropa, Istok i Zapad, šerpe i baklje, Utisak nedelje i Hit tvit, protesti i mitinzi, paralelni štrajkovi glađu i, najnovije, žandarmerija koja ispred Narodne skupštine fizički razdvaja pristalice SNS i Dveri – svuda oko nas imamo pokazatelje podela u društvu od kojih se, deluje, većina svodi na pitanje da li ste za režim ili ne. Utisak je i da neke druge podele ostaju u senci ili se, u zavisnosti od aktuelnog političkog trenutka, u većoj ili manjoj meri manifestuju.
U periodima krize, kao što je slučaj sa trenutnom – izazvanom pandemijom korona virusa, češće govorimo o polarizaciji ili zaoštravanju sukoba i pitamo se da li je, i kako, moguće prevazići ili bar umanjiti podele. One, naravno, čine deo društvenog života i imaju dublje korene – kako u političkim procesima, tako i u vrednosnim osnovama i psihologiji pojedinca i grupa.
Koje su dominantne linije podele u Srbiji, ko ih i kako artikuliše i da li postoji prostor za njihovo ublažavanje?
Istok ili Zapad? Vlast ili opozicija?
„Osnovna linija podela u Srbiji ne razlikuje se od podela u dugim istočnoevropskim društvima – najjednostavnije je definišemo kao podelu između tradicionalističke i modernističke Srbije. To su podele koje su, u spoljnopolitičkom smislu, artikulisane kao dilema između pripadnosti Istoku ili Zapadu ili, na drugi način, kroz proevropske, odnosno kosovocentrične politike“, objašnjava u razgovoru za Talas Dušan Spasojević, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Kako kaže, to je najtemeljnija podela u Srbiji koja će uvek postojati, dok će se načini na koje se ona ispoljava menjati.
Ova linija podele je u nedavnoj prošlosti izmenjena, navodi dalje Spasojević, formiranjem Srpske napredne stranke 2008. godine kada su nekadašnji radikali prihvatili da budu proevropska stranka, ušli u politički centar, a zatim svoju opoziciju „rasterali na različite strane – i na tradicionalnističku i na modernističku“.
„Taj suštinski rascep u odnosu na režim (regime cleavage) nije ideološki zato što je SNS u centru i ima opoziciju sa svih mogućih ideoloških strana – proevropski deo opozicije, recimo Savez za Srbiju, u najvećoj meri pokušava da artikuliše tu podelu kao prodemokratske-nedemokratske strane jer je to način na koji smo razumeli podelu između Miloševića i njegove opozicije 2000. godine, kada se ta prodemokratska strana poklapala sa proevropskom stranom. Zbog toga je Vučiću jako važno da ne izgubi taj formalni proevropski element jer bi onda bio pomeren u jednu stranu političkog spektra. Polarizacija koju sada vidimo jeste striktno vezana za liniju vlast-opozicija, ali se ona odigrava i po nekoliko ideoloških linija sukoba. Dveri napadaju vlast sa jedne strane, UDS ih napada sa druge, radikali ih kritikuju sa treće strane, ali na određeni način i tako dalje“, dodaje naš sagovornik.
Pored podele koja je vezana za identitet našeg društva i pitanje kome pripadamo, objašnjava Spasojević, postoje i druge podele koje su manje-više periferne. „Tu najveći problem vidimo sa ekonomskim podelama koje su skoro u potpunosti politički neartikulisane. Recimo, kratko poređenje za Hrvatskom nam pokazuje koliko su partije kod nas nedefinisane i ne znamo ko je ekonomska levica a ko ekonomska desnica“, navodi on.
Kada je reč o civilnom društvu, Spasojević podseća da je italijanski autor Antonio Gramši smatrao da se u polju civilnog društva vodi rovovska borba za dominantne društvene vrednosti, te je u stabilnim demokratijama potpuno normalno da se te podele preslikavaju i na civilno društvo. „Neki bi čak rekli da nastaju u civilnom društvu, a da ih partije kasnije preuzimaju. Nažalost, kod nas, nakon godina potisnutog civilnog društva, ono je u Srbiji asimetrično, odnosno mnogo jače na građanskom, modernističkom ili liberalnom polu, i najuočljivije u vezi sa pitanjima ljudskih prava i stanja demokraitje. Organizacije civilnog društva koje se bave socioekonomskim temama tek postaju vidljive, dok su one konzervativne tek u fazi nastanka. Tu asimetriju Srpska napredna stranka rešava kreirajući svoje organizacije civilnog društva čime na neki način zloupotrebljava sam koncept, pa dobijamo jednu vrstu paralelnog civilnog društva“, ističe Spasojević.
Total(itar)na politika
Dr Zoran Pavlović, socijalni psiholog i vanredni profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, u razgovoru za Talas ističe da ne postoji objektivna mera polarizacije društva, te da ne možemo sa sigurnošću reći da li je ona u porastu ili ne, iako je njegov lični utisak da jeste. Ipak, da je srpsko društvo polarizovano i esktremizovano – tu, dodaje, nema nikakvog spora.
„Ovih dana je dovoljno da budemo na terasi u periodu od 20 do 21h, pa da lako zaključimo kakav nepremostivi jaz unutar društva postoji. Spisak kriterijuma srpskih podela je zavidan i reklo bi se da se samo produžava i to je potpuno u neskladu sa pomalo romantičarskim predstavama o našem društvu kao društvu dobronamernih, srdačnih i solidarnih ljudi. Srbija se tipično opisuje u terminima kolektivističkog društva; kolektivizam ima svoje dobre (solidarnost) ili manje dobre strane (gušenje inicijative i samostalnosti), ali je taj kolektivizam zapravo, istorijski posmatrano, uglavnom bivao prisilno nametan, dok se društvo sve više cepalo po raznim šavovima, da bi zadobilo današnji oblik koji je zapravo pocepana zajednica, društvo atomizovanih pojedinaca“, navodi Pavlović.
Kolektivizam je, istorijski posmatrano, uglavnom bivao prisilno nametan, dok se društvo sve više cepalo po raznim šavovima
On je saglasan da je podela koja nosi najviše tenzije, neprijateljstava, pa i nasilja, zasnovana na političkoj liniji – za ili protiv aktuelne vlasti, „šerpa vs baklja“. „Političke podele unutar društva nisu ništa neobično i postoje od kada je sveta i veka; politika i jeste mehanizam kanalisanja konflikata unutar društva. Međutim, kod nas je to, posebno u poslednjih nekoliko godina, zadobilo farsične i groteskne razmere. Politika je prožela sve pore društva, bilo da hoćete da postanete čistač ulica ili ministar, formula uspeha je ista; politika je u tom smislu total(itar)na“, ističe naš sagovornik.
Pavlović naglašava da svakako postoje i druge podele, ali da je politička naklonost u dobroj meri postala „sažetak“ tih drugih jazova, te da je samo „vrh ledenog brega čiji najveći deo pod vodom čine neke temeljnije podele unutar srpskog društva koje su u svojoj biti vrednosne, a koje su, opet, povezane sa različitim položajem u socijalnoj strukturi unutar našeg društva“ – te razlike odnose se na vrednosti, ocenu situacije u društvu, nivo obrazovanja i slično. „Uz to nikako ne možemo izgubiti iz vida da je ovaj sukob veoma intenzivan, ali da se u najboljem slučaju tiče približno polovine našeg društva i da bismo po ovom kriterijumu mogli razlikovati tri skupine građana: “šerpare”, “bakljaše” i “posmatrače” (da ne kažem “nojeve”, u političkom smislu), one koje politika jednostavno ne zanima i smatraju svoj prezir prema politici i političarima gotovo pitanjem dobrog ukusa i pokazateljem moralnog čistunstva, a zapravo nemo posmatraju kako brod kojim putuju nezadrživo tone i ne bi da kvase rukave u pokušaju da nešto pripomognu“, ocenjuje Pavlović.
Socijalna psihologija i podele u Srbiji
Uzroci opisanog stanja se, rečima dr Zorana Pavlovića, iz ugla psihologa svode na fundamentalne obrasce ljudske psihologije. „Striktno govoreći, polarizacija u socijalnoj psihologiji odnosi se na činjenicu da se stavovi, nakon izlaganja informacijama koje nekome ne idu u prilog, ne menjaju, nego, u stvari, postaju još ekstremniji. Taj fenomen je samo jednim delom relevantan i u našem društvu. Socijalna kategorizacija, podela na “nas” i “njih”, koja je gotovo neizbežna zakonitost ljudskog rezonovanja o socijalnom svetu, daleko je relevantnija“, objašnjava on. Kako kaže, tipična posledica ovog razvrstavanja je činjenica da se o pripadnicima sopstvene grupe misli u pozitivnim terminima, a o pripadnicima one druge u negativnim terminima – ukratko, da bi došlo do antagonizacije, dovoljno je podeliti ljude u grupe i te grupe staviti u neravnopravan položaj.
„A ulje na tu vatru se u našem društvu neprestano doliva i to je jedan sasvim „uspeo“ poduhvat. Na antagonizovanju građana i građanki, cepanju društva i “betoniranju” zidova među njima se aktivno, sistematski i neskriveno radi“, objašnjava Pavlović i dodaje da odgovornost za to pada na one koji imaju poluge vlasti.
„To je potpuno u skladu sa, u biti, autoritarnom filozofijom u kojoj ideja jednakosti ne postoji i čija vladavina počiva na strahu od stvarnih ili (češće) izmišljenih neprijatelja. Ovaj kriterijum vrednovanja sebe i drugih na taj način postaje najistaknutiji u svesti građana, a stajanje na jednu ili drugu stranu način da svako profitira, bilo u metaforičko-psihološkom smislu (da o sebi pozitivno misli – ko bi želeo da bude u društvu lopova i kriminalaca?) bilo u onom klasičnom, interesnom smislu (posao, materijalna dobit i sl). Ako neprestano šaljete poruku da su predstavnici suprotstavljenih partija lopovi i tajkuni, “na strani korone” itd, time jasno šaljete poruku svojim pristalicama da su praktično bilo kakve akcije prema njima zapravo dozvoljene (ili makar da neće biti sankcionisane). Tako se nasiljem proizvodi novo nasilje, čime se društvo uvodi u stanje hroničnog konflikta, što dodatno vodi eskalaciji čitave situacije“, ističe naš sagovornik. Posledično, dodaje, nasilje prema pripadnicima druge grupe „počinje da biva viđeno kao izraz lojalnosti prema sopstvenoj grupi (ili se na taj način može opravdati) ili kao način da se zadobije naklonost grupe, njenog “vođe“ itd. Istovremeno rastu i pritisci ka solidarnosti i uniformnosti „svojih“ članova, a stavovi oko kojih se pripadnici grupe okupljaju postaju sve ekstremniji“.
Zbog svega toga, zaključuje, danas živimo u “kulturi nasilja na koje smo potpuno oguglali”.
Prostor i mehanizmi za umanjivanje podela
„Ove podele nikada neće prestati da postoje, ali se mogu menjati po načinu na koji su artikulisane, odnosno da li ih vidimo kao zero sum game – da pobeda jedne strane nužno znači poraz druge strane. Što je scena više polarizovana, što su partije međusobno udaljenije, to je manja šansa za kompromis i dogovor, i to podstiče oštrije političko takmičenje“, ističe Dušan Spasojević. Budući da su rascepi prorežimskog i ideološkog tipa u Srbiji ukršteni, dodaje, naše društvo nije polarizovano na jasan način. Postoji, ipak, razlika između tipa podela – naš sagovornik objašnjava da društvo lakše podnosi podele koje se bave pitanjima ekonomije i „stvarima oko kojih možemo da pregovaramo“, dok je to teže u slučaju podela koje su zasnovane na pitanjima identiteta. Sve to, naravno, važi u „iole normalnom demokratskom društvu“.
„Naša današnja osnovna linija podele proizilazi iz krize demokratije, iz toga što su naprednjaci autokrate, što su pogušili institucije i što ne žele da prihvate bilo kakav oblik političkog takmičenja ili političkog otpora ka njima. U tom smislu, to jeste ta linija vlast-opozicija i ona nadilazi sve ostale podele. Sve dok se društvo ne demokratizuje, mi nećemo moći da razgovaramo o prevazilaženju ili umanjivanju podela o kojima je ovde reč“, zaključuje Spasojević.
Naša osnovna linija podele proizilazi iz krize demokratije, iz toga što su naprednjaci autokrate, što su pogušili institucije i što ne žele da prihvate bilo kakav oblik političkog takmičenja
Posmatrajući iz ugla socijalne psihologije, Zoran Pavlović ističe da je ponašanje ljudi determinisano pravilima igre koja u jednom društvu važe, te da se, promenom pravila igre, menja i ponašanje ljudi. „Klasična istraživanja u socijalnoj psihologiji pokazuju da način na koji se nekom grupom ljudi rukovodi pravi drastične razlike u pogledu toga kako se ljudu ponašaju, koliko su zadovoljni, u kakvim su odnosima sa drugim ljudima itd. Iz toga jasno slede dve važne implikacije: konflikte unutar društva je moguće razrešiti, ali to nije moguće dok oni koji pravila društvenog života određuju i koji snose najveću odgovornost za kreiranje atmosfere u društvu nešto ne promene. Odupreti se medijskim pristicima i pristrasnoj, ružičastoj medijskoj reprezentaciji društvene realnosti zahteva kapacitete kojima naše društvo trenutno jednostavno ne raspolaže – takvu vrstu torture i trovanja ne bi izdržala ni mnogo razvijenija društva“, smatra Pavlović.
S druge strane, on dodaje da je neophodna posebna vrsta moralne snage i integriteta da se ne zloupotrebi pozicija apsolutne moći na kojoj se glavne političke figure u našem društvu po pravilu nalaze – na toj liniji, on ocenjuje da je kod nas razvijena „infrastruktura nekažnjivosti za sve one koji su na pravoj strani“.
„Ali, makar hipotetički govoreći, ukoliko se uzroci međusobnih animoziteta mogu pronaći u procesima socijalne kategorizacije i grupne identifikacije, to može biti i put da oni koji su podeljeni na “nas” i “njih” počnu sebe da opažaju kao pripadnike jednog opštijeg “mi”. Jedna strategija rešavanja međugrupnih konflikata jeste tzv. rekategorizacija i izgradnja zajedničkog grupnog identiteta. Na primer, nismo više primarno Srbi nasuprot Albancima, SNS-ovci nasuprot SZS-ovcima, već smo svi, recimo, građani i građanke ovog društva koji bi trebalo da imaju neke zajedničke ciljeve, dobrobit i dostojanstvo najvećeg mogućeg broja građana, koje samo u saradnji možemo dostići“, objašnjava Pavlović. Uvođenjem zajedničkog, nadređenog identiteta, navodi on, procesi koji se odnose na unutargrupno favorizovanje redukovaće animozitete prema onima koji su iz statusa “drugi” prešli u status “mi”.
Do toga je teško doći, imajući u vidu da ni globalna i opasna pretnja poput pandemije korona virusa nije bila dovoljna da ovo društvo ujedini, ocenjuje on. „Smirivanje strasti i uspostavljanje minimuma poverenja neophodan je preduslov za početak procesa rešavanja konflikata. Taj zadatak čeka, čini mi se, neku drugu garnituru političara jer ove trenutne taj test nisu položile. Ko preživi, pričaće“, poručuje naš sagovornik.
——————————————————————————————————————————
Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 
Autorka