U nastavku šaljem pitanja: 1. Kako biste opisali poslovanje u prvim danima nakon ukidanja vanrednog stanja? 2. Šta su najveći izazovi u periodu „vraćanja u normalu“? 3. Koje sve mere primenjujete u restoranu Homa? 4. Da li su regulacije koje su trenutno na snazi jasne i lako primenjive? 5. Kako biste opisali ponašanje gostiju u ovim prvim danima? Zamoliću vas da mi napišete i kako rpeferirate da vas potpišemo. Hvala lepo unapred!  Lana Avakumović, Talas.rs
Goran Tomin

Klinički psiholog i psihoterapeut

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Izvesnost ma kakvog scenarija je psihički podnošljivija nego neizvesnost. A mi smo jednog istog dana imali „umereni optimizam“ epidemiologa kojem ljudi najviše veruju i SMS poruku kriznog štaba da je „situacija dramatična“

Pregršt domaće stručne literature, kao i, nažalost, nemala praksa u prolaženju kroz krizu, ali i prevladavanju iste, nedvosmisleno govori o zavidnom iskustvu ovog naroda, čak, rekao bih, većem nego kod većine drugih. Odavno je poznata, već poslovična, „parola snađi se“ koja govori upravo o kapacitetima za prevladavanje krize, ali ne one koja je prirodna za ontogenetski razvoj, već jedne druge.

Psihičke krize se grubo dele na razvojne, očekivane, kroz koje prolazi svaki pojedinac i koje su vezane za tranzitorne periode prelaska iz jednog životnog razdoblja u drugo (poput adolescentne i krize srednjih godina); i akcidentne krize. Akcidentne su neočekivane i neplanirane. Vezuju se za masivne događaje koji remete ili u potpunosti prekidaju uobičajene načine adaptacije i zahtevaju pronalaženje novih. To su ratovi, seobe, prirodne katastrofe ili – pandemije. Krizu određuje i njen ishod koji u svakom slučaju znači da čovek, nakon što izađe iz krize, više nije isti kao onaj koji je bio pre krize. Da li će ishod krize biti pozitivan ili negativan, zavisi od mnogo činilaca.

 

Drastičnost mera zabrana i konfuzija odnosa sa javnošću

Postoje dve bitne okosnice za, po psihičko zdravlje ove nacije, izrazito negativan razvoj događaja. Prva je drastičnost mera zabrana. Druga je, do apsurda dovedena, konfuzija odnosa sa javnošću.

Podsetimo se da je prvo proglašeno vanredno stanje u Srbiji 15. marta 2020. godine, a tek nakon toga je proglašena epidemija zarazne bolesti, 19. marta, kada je već bilo više od 100 zaraženih. Ovo je jedna od drastičnijih nelogičnosti, a videli smo da je niti prva niti poslednja u nizu odluka, preporuka, zabrana, obraćanja, kako od strane političara, tako i od strane lekara, zapravo u celokupnosti odnosa sa javnošću. Da li nelogičnosti, konfuzija, kontradiktornosti, nejasnoće, potpuni haos informacija ikako doprinosi lakšem prolasku kroz psihičku krizu? Odgovor je jasan – ne da ne pomaže, već usložnjava, remeti, odmaže, prolongira i patologizuje prirodni tok prolaska kroz nešto što je već samo po sebi bolno.

Hronološko nabrajanje svih političkih, PR i svih drugih vrsta faulova bi zahtevalo posebnu kolumnu. Ono što je sigurno je da ih je bilo mnogo. Time je učinjena nemerljiva šteta po mentalno zdravlje nacije, tako što je prevladavanje krize otežano, što je inače ključan momenat koji presuđuje hoće li se razviti psihopatološka stanja ili ne. Iako, prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, zdravlje predstavlja stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti, oni koji se staraju o javnom zdravlju su upravo jedan njegov važan aspekt u potpunosti zanemarili i urušili.

Jasno je, a za to nije potrebno biti ekspert iz oblasti mentalnog zdravlja, da globalna pandemijska katastrofa sama po sebi ostavlja posledice i po mentalno funkcionisanje i da je u borbi protiv infekcije neophodno imati u vidu i mentalni status, da, ako se već ne može sačuvati, barem ne bude dodatno pogoršan. Međutim, u Srbiji se dešavalo nešto drugo.

Još za vreme antičkog doba poznata neraskidivost fizičkog i mentalnog zdravlja (SZO bi čak rekla – blagostanja) činila je da zabrana kretanja za, primera radi, kardiovaskularne bolesnike i dijabetičare, za koje je poznato da su u visoko rizičnim grupama, nepovoljno utiče na njihovo celokupno zdravlje, budući da je upravo kretanje preporučeno ovim pacijentima. Tako možemo zaključiti da su mere koje su uvedene pod parolom brige o fizičkom zdravlju jednim delom isto to fizičko zdravlje i zanemarile. To je samo jedan od mnogih paradoksa u koje su dovedeni građani Srbije.

 

Koje su moguće posledice psihičke krize?

Da bi se razumelo neophodno postupanje u psihičkoj krizi akcidentnog tipa, potrebno je prvo da objasnimo ovaj fenomen. Kao prvu činjenicu u opisivanju krize valja istaći da ona, sama po sebi, nije patološki fenomen, kako se možda ranije mislilo. Kriza, zapravo, predstavlja naglu i masivnu promenu u spoljašnjosti na koju je pojedinac u izazovu da se adaptira. Da bi se adaptirao, mora da načini promenu u sebi samom. Po završetku krize više ništa nije isto. Kriza sa sobom nosi klicu nove organizacije. Ukoliko je pojedinac kroz krizu prolazio neometano i bez komplikacija, iz nje će izaći kao rezilijentniji (otporniji), jači, sa novim adaptivnim obrascima i, na taj način iskustvom obogaćen, spremniji za sledeću životnu krizu. Međutim, prevladavanje krize može poći po zlu i u tom slučaju, umesto navedenih pozitivnih ishoda krize, čovek može razviti neki oblik psihopatološkog stanja.

Trajanje psihičke krize je određeno na 6 nedelja od događaja koji ju je pokrenuo. U tom roku se razrešava da li će ishod biti pozitivan ili ne. To je onih, u narodu poznatih, 40 dana žalosti porodice nakon gubitka, ili period babina po rođenju deteta. Taj period od 40 dana, odnosno 6 nedelja, služi upravo da se čovek prikupi i nastavi dalje. Dakle, iz krize ćemo ili izaći bolji ili bolesniji. U svakom slučaju, isti više biti nećemo. Tako ona sama po sebi nije patološka pojava, već samo prekretnica, ili, bolje rečeno, šansa za rast i razvoj ličnosti.

Iz krize ćemo ili izaći bolji ili bolesniji. U svakom slučaju, isti više biti nećemo

Kakve smo šanse za rast i razvoj dobili u Srbiji? Sasvim izvesno, kao u slučaju privrede, da parafraziram predsednika – imaćemo negativan rast. Kako je već rečeno da presudni značaj ima adaptacija na novonastalu situaciju (ili bolje rečeno – stanje), šta je potrebno kako bi se ona što bolje izvela? Potrebna je kakva-takva izvesnost. Čitaocima je sigurno poznato ono psihičko stanje neizvesnosti koje se teže podnosi od izvesno najgoreg mogućeg scenarija. To je tako zbog toga što kao odgovor makar i na najgoru opciju čovek može da angažuje svoje unutrašnje kapacitete i adaptivne mehanizme i nekako se navikne. Na gubitak, smrt, razvod, neizlečivu bolest, prirodnu katastrofu i slično. Tada čovek može otpočeti prirodni proces tugovanja.

Ljudima koji se bave mentalnim zdravljem je poznato bilo, tokom ratova devedesetih godina prošlog veka, da je rad s ožalošćenim porodicama bio lakši nego rad s porodicama nestalih, jer porodice nestalih nisu znale da li da otpočnu proces tugovanja ili da se nadaju. Dakle, izvesnost ma kakvog scenarija je psihički podnošljivija nego neizvesnost. Jasnoća i unisonost poruka. A mi smo jednog istog dana imali „umereni optimizam“ epidemiologa kojem ljudi najviše veruju i SMS poruku kriznog štaba da je „situacija dramatična“.

Kakve nas psihičke posledice čekaju ćemo videti u mesecima koji slede, a ovu temu ćemo nastaviti da obrađujemo u narednim kolumnama.

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *