Trka do nove vakcine - ko i koliko brzo radi na otkriću?
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

U Srbiji je ove nedelje ukinuto vanredno stanje uvedeno usled pandemije COVID-19, polako se otvaraju i ekonomije zemalja širom sveta, ali kritičari upozoravaju na to da nećemo moći da se vratimo “normalnom životu” sve dok ne postoji efikasno lečenje  za korona virus. Velike nade polažu se u mogućnost pronalaženja vakcine protiv COVID-19, a na njoj trenutno radi preko 115 istraživačkih timova širom sveta.

Sudeći prema optimističnim prognozama, prve vakcine biće dostupne na jesen ove godine, ali brojni lekari i istraživači navode da je za razvoj ovakvih vakcina često potrebno više od godinu dana. Pored nejasnog datuma kada će vakcine biti dostupne, pojavila su se i brojna pitanja o etičnosti testiranja vakcina i poverenja javnosti u njihovu efikasnost.

 

Koja istraživanja za sada najviše obećavaju?

Naučnici sa Univerziteta Oksford i američka farmaceutska kompanija Inovio Pharmaceutical razvili su vakcinu koja se trenutno testira u Australiji, dok farmaceutska kompanija Pfizer istovremeno testira čak 4 različite verzije vakcine na mladim i zdravim volonterima u Sjedinjenim Američkim Državama. Poznata kompanija Johnson & Johnson najavila da će započeti testiranje svoje verzije vakcine na ljudima u septembru, kao i da bi već početkom aprila 2021. godine ova kompanija mogla da proizvede i do 900 miliona vakcina. CanSino Biological, kineska kompanija koja se takođe sve češće spominje kao kandidat za pronalazak vakcine, polovinom aprila započela je testiranje na ljudima. Američka kompanija Moderna dobila je od američkih vlasti 483 miliona dolara za ubrzavanje postupka razvoja vakcine, a kompanija ističe da ima prednost nad konkurentima zbog prethodnog rada na dizajniranju vakcine za bliskoistočni akutni respiratorni sindrom (MERS), bolest koju izaziva virus iz familije korona virusa.

Ovo su samo neki primeri vakcina koje su u fazi testiranja, a neke od njih su i značajno različitog dizajna. Dr Srđa Janković, imunolog Univerzitetske dečje klinike Tiršova, u intervjuu za Talas krajem marta naglasio je da je svim vakcinama ipak zajedničko to da sadrže “karakteristične molekule (antigene) patogenog organizma, u ovom slučaju novog koronavirusa, na osnovu kojih će ih imunski sistem domaćina prepoznati i pokrenuti znatno snažniji i efikasniji odgovor u slučaju infekcije”. On je dodao da je rad na vakcini ubrzan time što je veoma brzo iščitan genski zapis novootkrivenog virusa.

Koliko je pažnje trenutno usmereno na pronalazak vakcine protiv korona virusa pokazuje i to da je administracija američkog predsednika Donalda Trampa ove napore nazvala “Operacija najveća brzina” (Operation Warp Speed). Ideja iza programa jeste da se smanji vreme potrebno za razvoj vakcine tako što će udruženo sarađivati privatne farmaceutske kompanije, državne agencije i vojska. Država bi trebalo da finansira deo troškova za istraživanje i testiranje, a cilj projekta je da do januara sledeće godine američkim građanima bude dostupno 300 miliona doza vakcina, navodi Bloomberg. Zanimljivo je i da se spominje ideja o drugačijem načinu testiranja vakcina – umesto da svaka privatna kompanija sprovodi svoje testove, državni organi bi organizovali jedno veliko testiranje gde bi istovremeno ispitali efikasnost nekoliko različitih verzija vakcine.

Ipak, američki zvaničnici, uključujući i Entonija Faučija, glavnog američkog eksperta za zarazne bolesti, više puta su navodili da će vakcina biti spremna tek za 12 do 18 meseci, a upitno je i da li su ovo neosnovano optimistične najave. Ukoliko pogledamo tok razvoja pređašnjih vakcina, postaje očigledno da je često mnogo više od godinu dana potrebno za takav poduhvat. Rad na razvoju vakcine protiv poliomijelitisa (dečije paralize) započet je 1951. godine, dok je konačan proizvod postao dostupan javnosti tek 1955. godine.

 

Šta su sve prepreke za pronalazak vakcine?

Iako živimo u dobu izuzetnog napretka medicine, ovo i dalje ne znači da je određene procese i inovacije moguće drastično ubrzati. Mnogi istraživači navode da je dizajniranje vakcine često “lakši deo posla”, zato što nakon toga treba dokazati da je vakcina efikasna i bezbedna za upotrebu. Testiranje vakcine na ljudima se obično događa tek nakon obimnog testiranja na životinjama, nakon čega mala grupa volontera primi vakcinu. Kada kompanija uspešno izvrši testiranje na maloj grupi ljudi, započinje se sa narednom fazom u kojoj veći broj ljudi prima vakcinu. Naredni korak je ispitivanje efikasnosti vakcine kroz upoređivanje sa kontrolnom grupom ispitanika koji primaju placebo. Placebo je tretman koji „izgleda“ isto kao i vakcina koja se testira, ali ne sadrži aktivnu supstancu.

Pošto fazno testiranje oduzima dosta vremena, pojedini istraživači trenutno ubrzavaju određene faze kako bi što pre započeli testiranje na ljudima, a takođe je smanjen i broj ljudi na kojima se testiraju vakcine. Pojedini eksperti upozoravaju da bi ovo potencijalno moglo da dođe na uštrb bezbednosti, s obzirom na to da u studijama manjeg obima često nije moguće uvideti retke probleme koji se mogu javiti kod pacijenata. Tokom razvoja vakcine za teški akutni respiratorni sindrom (SARS), pojedine verzije vakcine su zapravo pogoršale stanje kod životinja koje su bile testirane, a stručnjaci upozoravaju da stoga moramo biti pažljivi sa pokušajem da ubrzamo dolazak do vakcine za COVID-19.

Zanimljiv i etički kontroverzan predlog koji je nedavno zadobio pažnju medija jeste ideja da volonteri budu namerno zaraženi kako bi se brže i efikasnije na njima testirao uticaj vakcine. Jedna takva inicijativa ima za sada preko 3.000 potpisa, a testiranje vakcine na ovim volonterima bi navodno ubrzalo proces dolaska do konačne verzije vakcine. Poznati američki etičar Piter Singer i profesor filozofije Ričard Jeter Čapel autori su provokativnog člnaka u kojem navode da je etički opravdano ukoliko zdravi ljudi koji imaju sve informacije o mogućim rizicima budu zaraženi kako bi se brže došlo do vakcine. Oni ističu i da ovo ne bi bilo bez presedana – pacijenti oboleli od virusa HIV-a 1986. godine zahtevali su da im se dopusti da koriste lek azidotimidin koji tada još nije bio testiran ni na životinjama. Lek je dobio odobrenje za širu upotrebu samo godinu dana kasnije, što je spasilo mnogobrojne živote, navode autori.

Još jedan od izazova jeste i spremnost farmaceutskih kompanija da ulažu značajna sredstva u vakcinu za koju nisu sigurni da li će biti efikasna i profitabilna.Testiranja vakcina često traju duže nego testiranje običnih lekova, uglavnom je teško staviti visoku cenu (u poređenju sa drugim lekovima), a vakcine čine samo 3% svetskog farmaceutskog tržišta. Razvoj vakcina je uglavnom strogo kontrolisan od strane regulatornih tela, što u kombinaciji sa visokim troškovima istraživanja, testiranja i proizvodnje utiče na to da kompanije često biraju da sredstva usmere na druge proizvode.

Nakon što se utvrdi da je vakcina efikasna i spremna za široku upotrebu, pojavljuju se izazovi sa proizvodnjom velikih količina, a sve ovo može da potraje i po nekoliko godina. Ukoliko u obzir uzmemo i to da su, zbog pandemije, laboratorije širom sveta morale da promene način na koji rade (manji broj zaposlenih u laboratorijama i rad od kuće), jasne su prepreke za vakcinisanje šire populacije. Upitno je i kako će funkcionisati distribucija, ali i cena vakcina, u zemljama u razvoju.

Poslednja prepreka, ako pretpostavimo da je moguće brzo proizvesti i distribuirati vakcine, jeste sve veća grupa antivaksera širom sveta. Skepsa u vakcine je dodatno pojačana različitim teorijama zavere koje pokušavaju da prikazu pandemiju COVID-19 kao smišljen plan farmaceutskih kompanija i pojedinaca kao što je Bil Gejts, jedan od osnivača kompanije Microsoft, koji žele da se obogate upravo putem prozvodnje vakcine. Napori da se stvori vakcina potencijalno će biti uzaludni ukoliko najveći deo javnosti ne bude bio spreman da se zapravo vakciniše.

 

Šta dok čekamo vakcinu?

Iako se širom sveta očigledno naporno radi na razvitku vakcine koja bi označila naziranje kraja pandemije COVID-19, ne bi trebalo imati ogromne nade da će vakcina uskoro biti široko dostupna. Potencijalno rešenje su možda i druge već poznate vakcine, poput MMR i BCG vakcine, a njihova efikasnost u borbi protiv korona virusa se takođe trenutno ispituje. Za sada više obećavaju različita istraživanja postojećih lekova koji mogu da se koriste protiv COVID-19. Američka Agencija za hranu i lekove (FDA) nedavno je odobrila upotrebu antivirusnog leka remdesivir kompanije Gilead, što znači da će se koristiti u bolnicama širom SAD. Istraživanja su pokazala da remdesivir smanjuje dužinu hospitalizacije za oko 31% pacijenata.

Bil Gejts je u autorskom tekstu nedavno je istakao da je neophodno investirati više u testiranje vakcina, kao i da je potrebno postići konsenzus na globalnom nivou oko toga kako vakcine treba da budu distribuirane zemljama u razvoju. Ipak, pogrešno bi bilo misliti da će vakcina predstavljati poslednji korak u borbi protiv virusa. Nejasno je kada će ona stići, kao ni koliko dugo će ona moći da zaštiti ljudi koji je prime. Stoga je važno da, dok čekamo vakcinu, nastavimo da budemo proaktivni, poštujemo različite mere i nove standarde ponašanja, poput distanciranja, jer je po svemu sudeći velika šansa za pojavu drugog talasa virusa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *