Kako će javni dug uticati na krizu u evropskim zemljama?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

Zemlje sa nestabilnim javnim finansijama i visokim javnim dugom će mnogo teže prebroditi ovu krizu od onih čije su javne finansije sređene, a javni dug pod kontrolom

 

Po izbijanju pandemije korona virusa, veliki broj zemalja preduzeo je određene ekonomske mere za pomoć privredi. Neki od problema koje pandemija postavlja jesu prekid lanaca proizvodnje ili veliko smanjenje potrošnje, što voljno, što nevoljno – preduzeća su morala da prestanu sa radom usled državnih zabrana ili im je smanjen promet jer su ljudi odlučili da se ne izlažu virusu koristeći njihove usluge.

Ove ekonomske mere prvenstveno su usmerene na sprečavanje duboke recesiju koju bi izazvala pandemija, omogućavajući preduzećima da prežive tokom trajanja ovog vanrednog stanja sa zatvorenom privredom. Time bi ona lakše mogla da se vrate u život po okončanju mera vezanih za sprečavanje širenja virusa, što bi ovu recesiju trebalo da učini blažom i kraćom.

Ove mere se razlikuju od zemlje do zemlje, ali je većina njih usmerena na održanje postojećeg broja radnih mesta. Države opraštaju ili barem odlažu plaćanje poreza i doprinosa na zarade, isplaćuju deo zarada radnicima koji se suočavaju sa privremenim smanjenjem obima posla i daju preduzećima garancije za kredite za likvidnost. 

Međutim, sve ovo puno košta – ovakvi paketi pomoći privredi mogu da dostižu i vrednost višu od 15% BDP-a, što će znatno povećati nivo javnog duga. Da li je to održivo? Da li evropske zemlje mogu ovo da priušte?

 

Veliki rast javnog duga nakon krize 2008.

Recesija sa kojom se Evropa suočila nakon finansijske krize 2008. godine dovela je do velikog nagomilavanja javnog duga: sa jedne strane, jer je došlo do osetnog pada poreskih prihoda, a sa druge strane povećanjem državne potrošnje da bi se fiskalnom politikom prevazišla kriza. Države su beležile visoke deficite koje su finansirale zaduživanjem na finansijskom tržištu, što je dovelo do eksplozije rasta javnog duga. Grčka je faktički, i pored uslovljene finansijske pomoći EU i MMF-a (čime je otpisan deo glavnice, i dati su novi krediti za isplatu starih po nižim kamatnim stopama), bankrotirala nekoliko puta tokom prethodne decenije.

Tada su i druge države sa Mediterana zapale u velike fiskalne probleme, pa je ova grupa zemalja (donekle derogativno) nazvana akronimom PIGS (Portugal, Italija, Irska, Grčka, Španija). U međuvremenu su neke od njih sredile svoje javne finansije, kao na primer Irska, ali se tom klubu pridružio Kipar.

Ali slika nije svugde ista. Iako je javni dug zemalja EU značajno povećan tokom prethodne decenije, sa 8.000 milijardi evra 2008. na 12.650 milijardi 2019. godine, postoje i značajne razlike među zemljama – neke su uspele da u prethodnoj deceniji barem delimično oporave svoje finansije vodeći odgovornu fiskalnu politiku – kod njih je nivo javnog duga prestao da raste i počeo je da se smanjuje. 

Na grafikonu vidimo da se zemlje EU mogu ugrubo podeliti u 4 grupe. U prvom kvadrantu su zemlje koje imaju i visok javni dug i visok prirast javnog duga u odnosu na 2008. godinu, u poređenju sa prosekom EU. Ovo su zemlje koje mogu da se suoče sa potencijalno značajnim problemima u finansiranju svojih obaveza u budućnosti. To su pre svega Grčka, potom Španija i Kipar, dok se Velika Britanija, Portugal i Francuska nalaze blizu granice. Ove zemlje možemo da okarakterišemo kao zemlje sa ranjivim javnim finansijama.

U drugom kvadrantu nalaze se zemlje koje imaju visok nivo javnog duga, ali je on prilično stabilan tj. njegov prirast bio je sporiji nego prosek EU. U toj grupi nalaze se Italija i Belgija, dok prema njima konvergiraju i Francuska, Velika Britanija i Portugal. 

U trećem kvadrantu su zemlje koje imaju niži javni dug i čiji je prirast bio niži od prosečnog. Ove zemlje možemo da okarakterišemo kao zemlje sa zdravim javnim finansijama. To su skandinavske zemlje, Nemačka, Austrija, Holandija, te Češka, Poljska, Mađarska, Malta, Irska i Luksemburg.

U četvrtom kvadrantu nalaze se zemlje sa niskim nivoom javnog duga, ali sa visokim prirastom. Osim Finske, ovo su sve bivše zemlje u tranziciji: baltičke zemlje, Bugarska, Hrvatska, Slovačka, Rumunija i Slovenija.

Javni dug u zemljama EU. Izvor: Eurostat

Javni dug u zemljama EU. Izvor: Eurostat

 

Zašto je ovo bitno?

Duboka recesija koja se predviđa usled smanjenja ekonomskih aktivnosti izvršiće veliki pritisak na javne finansije pogođenih zemalja. Smanjiće se javni prihodi, ali će državni rashodi porasti – pre svega na zdravstvo, ali i usled paketa ekonomskih mera. U najboljem scenariju, privreda će se uspešno vratiti na staru putanju i otpočeće tamo gde je bukvalno prethodno stala, ali postoje naznake da će ovaj potres imati i dugoročne posledice, npr. preko promena u obracima potrošnje. Zemlje sa nestabilnim javnim finansijama i visokim javnim dugom će mnogo teže prebroditi ovu krizu od onih čije su javne finansije sređene, a javni dug pod kontrolom. 

I nivo razvijenosti neke privrede igra značajnu ulogu: razvijenim privredama je mnogo lakše da pronađu investitore i po nižim kamatnim stopama, čak i kada im je javni dug visok, nego što je slučaj sa nerazvijenim privredama. Stoga će Francuskoj ili Velikoj Britaniji biti lakše nego Hrvatskoj ili Slovačkoj, iako su one manje zadužene. Ukoliko naredne godine ne dođe do visokih stopa rasta tj. ukoliko se kriza produži, samo je pitanje vremena kada će neke evropske privrede doći u ozbiljne probleme usled lošeg stanja javnih finansija. 

Treba spomenuti i druge tendencije koje mogu da imaju uticaj na smanjenje prihoda i povećanje rashoda na srednji i dugi rok: demografske promene (viši rashodi za penzije i zdravstvo usled starenja stanovnštva) i tehnološke promene (uticaj na nezaposlenost usled zamene radnika veštačkom inteligencijom). 

 

Šta treba da se radi?

Neophodno je obezbediti vođenje odgovorne fiskalne politike na dugi rok. Ovo svakako deluje banalno, kao savet da treba nositi kišobran kada pada kiša, i već je predviđeno kejnzijanskom teorijom aktivne fiskalne politike: da novac treba štedeti u dobrim, a trošiti u lošim vremenima. Ali u praksi ovo deluje potpuno drugačije: demokratske zemlje troše novac u lošim godinama, ali ga ne štede tokom dobrih.

Izazov za političare koji upravljaju zajedničkim budžetom je previše veliki, usled jakih interesnih grupa (penzioneri, zaposleni u javnom sektoru, poljoprivrednici) i stalnom mogućnošću izbora. Zbog toga su mnoge zemlje uvele različite restrikcije na javnu potrošnju, koje se nazivaju fiskalna pravila, a veliki broj njih ih je čak upisao i u svoj ustav. I Srbija ima fiskalna pravila od 2011, upisana u Zakon o budžetskom sistemu, ali ne postoji efektivna kontrola njihovog sprovođenja pa su ona kršena svake godine sve do izvedene fiskalne konsolidacije.

Evropska unija takođe ima zajednička pravila po ovom pitanju koja treba da osiguraju održivost javnih finansija država članica, pre svega u vezi sa nivoom  javnog duga i deficita. Iako su ova pravila prvobitno bila uvedena kao kriterijumi za ulazak u evrozonu, kasnije su nadograđivana nekoliko puta da bi se izvršio uticaj na one zemlje koje su već koristile evro. Ova pravila su, međutim, veoma kompleksna, što otežava kontrolu njihovog sprovođenja u prkasi. Pored toga, ona obiluju nedorečenostima, mogućim preklapanjem i imaju izuzetke od pravila na čiju primenu pre svega utiče politička volja. Ostaje da vidimo da li će ova kriza i njen uticaj na javne finansije zemalja članica EU dovesti do revizije postojećih pravila.

 

Pročitajte i:

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *