O izgradnji kulta ličnosti Josipa Broza Tita, kao i njegovom nasleđu u savremenom političkom životu Srbije, razgovarali smo sa Svetlanom Janićijević i Stefanom Radojkovićem
Pre tačno četrdeset godina spiker Miodrag Zdravković pročitao je najčuveniju rečenicu u domaćem informativnom programu – „Umro je drug Tito“. Sutradan, 5. maja, počasni krug Plavog voza od Ljubljane do Beograda simbolično je odao počast doživotnom predsedniku SFRJ.
Dok su, čitave četiri decenije kasnije, rasprave o nasleđu Josipa Broza Tita i dalje kontroverzne, ono što je nesumnjivo jeste da se naše društvo i dalje bori sa posledicama izgradnje i uzdizanja kulta ličnosti. Ideja da je Srbiji potrebna „čvrsta ruka“ neizostavan je deo našeg političkog života, uz široko rasprostranjene autoritarne obrasce ponašanja i očekivanja od političkih lidera. Uz to, personalizacija politike i prezidencijalizacija partija upućuju na sveprisutnost nasleđa kulta ličnosti koji opstaje decenijama.
Četrdeset godina kasnije, kult ličnosti možda nije na nivou na kojem je bio u drugoj polovini XX veka, ali nije nestao iz naše svakodnevice. Fotografije predsednika Srbije i političke partije na vlasti Aleksandra Vučića na zidovima državnih institucija, počeci izgradnje herojskog mita u Feketiću, skupovi podrške, transparenti, skandiranje „Aco Srbine“ i redovne „izjave ljubavi“ samo su neki od elemenata savremenog kulta ličnosti koji nastaje oko prvog čoveka države. Paralelno sa tim, brojna istraživanja sprovedena proteklih godina pokazuju da značajan broj mladih veruje da je Srbiji potreban autoritaran sistem ili čvrsta ruka u vođstvu.
Zbog svega toga, važno je razumeti kako nastaje kult ličnosti, koji su njegovi elementi i na koje se sve načine manifestuje njegovo nasleđe.
Druže Tito, ljubičice bela
„Građenje kulta ličnosti Josipa Broza Tita počelo je pred kraj Drugog svetskog rata, kada je bilo jasno da je na čelu pokreta koji je na pobedničkoj strani i da će u oslobođenoj zemlji Komunistička partija preuzeti vlast. E sad, čini mi se da nije za to kriv samo Tito (nikad nije samo do vođe), nešto je i do spleta okolnosti, a uvek je i do naroda“, kaže za Talas Svetlana Janićijević, novinarka RTS i autorka brojnih dokumentarnih filmova o periodu komunističke Jugoslavije. Ona podseća da je reč o jednom od prelomnih istorijskih perioda kada je zemlja ugrožena i potreban je neko ko je “spasilac”, i dodaje da je u našem narodu prisutna potreba „da ih predvodi neko božanstvo, mesija, prorok, neko neustrašiv ko se bori za njih i u njihovo ime“.
U negovanju i postupnoj izgradnji kulta njegove ličnosti posle rata, objašnjava dalje naša sagovornica, najveću ulogu imala je propaganda Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), ali su se postepeno u to uključili svi segmenti društva. „Bukvalno od predškolskih ustanova, gde se recitovalo „Druže Tito, ljubičice bela”, i pričalo o genijalnom malom Joži, do akademija nauka i univerziteta – bio je počasni član SANU i počasni doktor na svim Univerzitetima u glavnim gradovima republika bivše Jugoslavije. Da ne pričamo o svim umetničkim ostvarenjima njemu u čast, o svim ulicama i gradovima koji su nosili njegovo ime“, ističe Janićijević.
Kako kaže, postoje navodi da Tito nije bio fasciniran nekritičkim obožavanjem i poltronstvom, ali da takvo ponašanje nije ni sputavao. „Najveća odgovornost uvek je na najbližim saradnicima koji, po pravilu, zarad čuvanja svojih privilegija podstiču i podržavaju sve što ide u prilog vođi i samim tim utiču da se taj kult formira“, naglašava Janićijević.
„Kult ličnosti Josipa Broza Tita građen je najpre kroz narativ koji je forsiran kroz kulturu i obrazovanje. To je bio mit o herojskoj borbi protiv neuporedivo jačeg okupatora, dok je u drugom planu bila i borba protiv domaćih izdajnika“, objašnjava u razgovoru za Talas istoričar Stefan Radojković. On podseća na filmove poput Neretve i Sutjeske u kojima je ovaj mit dodatno razrađen, dok je u drugom slučaju lik Tita igrao čuveni Ričard Barton, mega zvezda filmske industrije.
„Ono što je meni interesantno jeste da postoje izvesne sličnosti sa praksom koju je primenjivao kralj Aleksandar Karađorđević, ali svakako daleko kraće, u periodu 1928-1934. Čini mi se da je Tito u nekoj meri pokušao da kopira te obrasce, ideju integralnog jugoslovenstva u kojoj je on bio fokalna tačka narativa“, navodi dalje Radojković. Kako kaže, pored umetnosti i obrazovanja, važan element izgradnje kulta ličnosti bila je nauka – „u nauci su ideološke odrednice bile obavezne, činjenice se nisu menjale, možda su one neugodne izostavljanje, ali je sve moralo da bude ideološki obojene. Karakteristično za sve naučne publikacije iz tog perioda bilo je da počinju Titovom slikom ili nekom rečenicom koju je on, navodno ili zaista, izgovorio – time se iskazivalo pravoverje“.
Kada je reč o manifestacijama ovog pristupa, Radojković navodi sletove pionira i pionirki kod kojih ponovo vidi sličnost sa praksom Aleksandra Karađorđevića i njegovih „Sokola“, kao i činjenicu da se Tito svojevremeno uselio u Beli dvor. „O njegovom nasleđu dosta govori i deviza „i posle Tita – Tito“ koja pokazuje koliko su njegovi politički naslednici bili bezidejni, ali tu je i druga strana medalje – kada neko dominira političkom scenom 35 godina, on ne stvara buduće lidere koji će biti u stanju da vode komplikovanu državu poput socijalističke Jugoslavije, to se odmah videlo“, ističe naš sagovornik.
I posle Tita – Tito
Kada je reč o nasleđu kulta ličnosti, to jest kulta vođe, Svetlana Janićijević ističe da niko nakon Tita nije uspeo da postigne tu vrstu idolopoklonstva, ali – „nije da nismo tražili“. Kako kaže, Slobodan Milošević bio je na putu da takođe postane “najveći sin naših naroda” – i on je bio “spasilac”, „borac protiv svih koji nas mrze i žele da Srbi i Srbija nestanu“, i o njemu su se pisale pesme, („…pristiže lep mlad govornik, sunce koje zalazi pali mu nakostrešenu kosu…“), ali da to ipak nije ni blizu kultu ličnosti koji je gajen prema Josipu Brozu.
„Ovo je inače plodno tle za traženje idola u vođstvu i kult ličnosti, zato što nikad nismo živeli u blagostanju, zato što smo kroz istoriju materijalno siromašni, često “ugroženi” sa strane, prečesto su nam svi drugi krivi. Zato nam uvek treba vođa koji je neupitan, koji je snažan, neprikosnoven u odbrani “naših interesa”, sa kojim možemo da se poistovetimo, da budemo i mi, i naša država veći i jači. Što je jači vođa u našim očima, i sami smo jači“, objašnjava Janićijević i dodaje da, nažalost, u svemu tome veliku ulogu ima obrazovanje nacije. Tu smo, ocenjuje, kroz istoriju u zaostatku, a sa tim je u vezi i činjenica da, kada najobrazovaniji učestvuju u građenju nečijeg kulta, što se dešavalo i dešava se, to rade iz ličnih interesa i obezbeđivanja privilegija za sebe.
„Ni Aleksandar Vučić, kao ni Milošević, nije ni blizu Titu. Bez obzira na to što se i njemu u nekim krugovima pripisuju “natčovečanske moći” u sagledavanju potreba i rešavanju problema nacije, i zato neretko prepušta da donosi odluke u ime svih institucija. Imali smo okačene njegove slike iznad autoputeva i u nekim institucijama gde to ne priliči, možda i neku pesmicu njegovih fanova na Youtube-u, ali sve je to daleko od slave i načina na kojima se za života divilo J.B.Titu“, zaključuje naša sagovornica.
Govoreći o nastavku procesa izgradnje kulta vođe, Stefan Radojković navodi da Slobodan Milošević, uprkos rasprostranjenom suprotnom mišljenju, predstavlja kontinuitet Titove Jugoslavije. To se, kako kaže, ogleda u činjenici da je Socijalistička partija Srbije (SPS) samo preimenovani Savez komunista Jugoslavije, da su u njoj dominantno ostali isti kadrovi, ali i da je način na koji je ta stranka vođena zapravo nasleđe komunizma – s tim što je novo rukovodstvo moralo da se prilagodi vremenu, te je novina bilo koketiranje sa nacionalnim pitanjem i nacionalizmom.
„Kratak prekid sa tom praksom usledio je između 2000. i 2008. godine, da bi Boris Tadić pokušao da radi nešto slično, ali njegovo biračko telo nije bilo prijemčivo za te ideje. Danas ponovo imamo povratak na staru matricu i oličenje autoritarnog vođe u Aleksandru Vučiću“, ističe naš sagovornik i dodaje da su elementi ovog nasleđa, poput nesvesnog prihvatanja neupitnog liderstva, prisutni i u manjim strankama koje su danas u opoziciji.
Radojković danas, na širem planu, vidi elemente ovog nasleđu i na nivou društva – kako ocenjuje, ljudi su navikli da nemaju odgovornost za svoje odluke, već da je u određenom smislu prenose na politički vrh države. Kako kaže, taj obrazac najprisutniji je u javnom sektoru u vidu delegiranja zadataka i odgovornosti institucijama koje su, ponovo, postavljene po političkoj ili stranačkoj liniji. „S druge strane, političke kampanje u prvi plan stavljaju ime i prezime osobe koja je na čelu stranke, a kod nas se često lokalni izbori pokrivaju parlamentarnim pa na svim nivoima vidimo iste ljude – u poslednjih par izbornih ciklusa, to je bio Aleksandar Vučić“, podseća on.
Autorka