Foto: iStock
Pandemija COVID-19 drastično je izmenila svakodnevicu velikog broja ljudi, ali smo u prethodnom periodu videli da su određene ranjive grupe naročito pogođene efektima pandemije i policijskog časa koji u Srbiji traje od polovine marta. Pored migranata i romske populacije, naročito su ugroženi zavisnici od narkotika, a značajno je otežan i rad organizacija civilnog društva koje im pružaju pomoć.
Ukoliko u obzir uzmemo to da se politika nadležnih prema narkoticima do sada uglavnom svodila na pokušaj zastrašivanja mladih i oštro kažnjavanje ljudi koji poseduju i distribuiraju narkotike, ne čudi ni to što je tokom pandemije korona virusa po strani ostavljena briga o zavisnicima. Milutin Milošević, izvršni direktor Mreže za politike prema drogama u Jugoistočnoj Evropi (DPNSEE), za Talas ističe da su, uprkos trudu institucija, izostale neophodne mere.
“U Srbiji su državni organi i institucije kojima je poverena briga o osobama koje koriste drogu ozbiljno shvatili opasnost i probleme ove populacije i potrudili se da im pruže neopodnu pomoć. Tu pre svega mislim na zdravstvene ustanove i Kancelariju za borbu protiv droga Vlade Republike Srbije koja je još u prvoj polovini marta održala sastanak sa svim akterima u ovoj oblasti i gde smo dogovorili konkretne akcije. Nažalost, nije bilo potrebnog odgovora drugih organa, pa su izostale neophodne mere. Zajednička akcija da se obezbede zaštitna sredstva kako korisnicima, tako i našem osoblju koje radi sa njima, nije podržana, pa se snalazimo kako ko zna i ume”, naglašava Milošević.
On za Talas kaže da su osobe koje koriste drogu na rizičan način u problemu jer im je potrebno svakodnevno konzumiranje, a u vanrednim uslovima do nje je teško doći. “Što je zanimljivo, droge ima dovoljno na tržištu i nije poskupela. Međutim, rizični korisnici droga su osobe sa donjeg dela ekonomske lestvice koje često prihode stiču povremenim poslovima ili sakupljanjem sekundarnih sirovina, prosjačenjem ili seksualnim radom – izvorima koji su u vreme epidemije presušili – te više sebi ne mogu da priušte kupovinu droge. Oni su sada u situaciji da uzimaju bilo šta, što lako može dovesti do predoziranja i smrtnog ishoda. Stoga, mnogi bi krenuli na zamensku terapiju metadonom ili buprenorfinom. To je odlična prilika da se kasnije opredele da nastave tim putem i tako prestanu sa korišćenjem droga. Nažalost, naš okoštali zdravstveni sistem to ne dozvoljava i instistira da dugom procesu apstinencije pre otpočinjanja terapije. Jedan broj zemalja u svetu je po hitnom postupku promenio protokole i omogućio neposredan pristup tretmanu”, navodi Milošević.
On dodaje i da nedostatak prihoda dovodi ove ljude u poziciju da ne mogu da priušte hranu i osnovne životne potrepštine. “Stoga naše organizacije pored redovnih servisa korisnicima droga organizuju nabavku i disrtibuciju hrane, zaštitnih i higijenskih sredstava”, kaže Milošević.
Problem zaštite i pomoći zavisnicima od narkotika tokom pandemije nije prisutan samo u Srbiji. Zatvaranje granica širom sveta povlači sa sobom i manju ponudu narkotika, što je naročito poblematično u Sjedinjenim Američkim Državama, gde, između ostalog, preko pola miliona stanovnika redovno koristi metamfetamin. Danijel Ćikarone, američki profesor i istraživač u oblasti korišćenja ilegalnih supstanci, ne isključuje učestala predoziranja u SAD-a usled smanjene ponude na tržištu narkotika koja movitiše korisnike da uzimaju neproverene i opasnije supstance, navodi Nacionalna geografija. Upravo zbog velike opasnosti od predoziranja koja se javlja usled pandemije, američki zvaničnici olakšali su korisnicima terapije buprenorfinom i metadonom, lekovima koji pomažu tokom apstinencione krize, da preuzmu doze za čak 28 dana terapije, kako ne bi morali da posećuju bolnice.
Kancelarija Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal nedavno je objavila dokument sa preporukama i predlozima u vezi sa lečenjem, negom i rehabilitacijom korisnika droga u kontekstu pandemije COVID-19. “Podelite nalokson ljudima kod kojih postoji verovatnoća da se nađu u prisustvu osobe koja se predozirala opioidima, uključujući same korisnike opioida, radnike na terenu i osobe koje su zadužene za primarno i hitno reagovanje pri predoziranju opioidima”, navodi se u ovom dokumentu. Naročitu pažnju treba obratiti i na obezbeđivanje kontinuiteta farmakološke terapije – obnavljanje zaliha, dostave na kućnu adresu, korišćenje određenih lekova u kućnim uslovima, izdavanje recepata sa dužim rokom važenja i propisivanje lekova za duži vremenski period.
Da li su zavisnici u riziku da budu zaraženi korona virusom?
Pored rizika od teže rehabiitacije zavisnika i učestalijih slučajeva predoziranja, postavlja se pitanje i na koji način su korisnici narkotika zaštićeni od korona virusa. Irena Molnar, izvršna direktorka organizacije civilnog društva Re Generacija, za Talas kaže da su korisnici psihoaktivnih supstanci, kao i osobe sa problemom bolesti zavisnosti od psihoaktivnih supstanci, definitivno u povećanom riziku od izlaganja korona virusu. “Osobe koje su na nekoj vrsti lečenja po svoju terapiju moraju da odlaze u svoje domove zdravlja ili druge institucije gde istu mogu pokupiti, to dakle znači da ukoliko moraju da odlaze po nju izlaze napolje i izlažu se rizicima da se zaraze. U vreme kada u apotekama nema dovoljno rukavica i maski, taj rizik je znatno veći. Takođe, u vreme vanrednog stanja gradski prevoz ne radi, te im je otežano i samo odlaženje po terapiju”, navodi Molnar.
Dodatan problem je, podseća Molnar, to što usluge socijalne podrške za osobe koje koriste drogu često podrazumevaju i čekaonice, gde je socijalno distanciranje teško. “Oni korisnici koji su i beskućnici često nemaju druge mogućnosti osim da provode vreme u javnim prostorima i nemaju pristup resursima za ličnu higijenu. Samoizolacija je veoma izazovna za beskućnike i pristup zdravstvenoj zaštiti je često vrlo ograničen”, naglašava ona.
Ideja koja je gotovo uvek prisutna kada se razgovara o efikasnim pristupima problemu narkomanije jeste princip smanjenja štete (harm reduction). Ovakav pristup prihvata kao datost to da će pojedinci konzumirati narkotike bez obzira na sve rizike i da je stoga važno pružiti im prave informacije. Nažalost, u Srbiji ovaj pristup najviše primenjuju organizacije civilnog društva, a zbog vanrednog stanja neke od njih su prestale sa radom ili su smanjile obim rada, što znači da je smanjena i dostupnost čiste opreme za upotrebu droga i vitalnih lekova, pojašnjava Molnar. “Kontinuitet brige o osobama koje koriste droge je svakako izazov zbog nedostatka osoblja, zatvaranja usluga, samoizolacije i ograničenja slobodnog kretanja”, zaključuje ona.
Kome su tokom pandemije COVID-19 prepušteni zavisnici?
Organizacije civilnog društva širom sveta suočavaju se sa brojnim problemima od nastanka pandemije, iako je izvesno da će upravo civilno društvo imati veliku ulogu u očuvanju demokratije i institucija u narednom periodu. Rad organizacija koje su usmerene na najranijvije grupe u društvu, kao što su zavisnici od narkotika, naročito je važan jer su one često jedini izvor podrške i pomoći koji dobijaju.
“Re Generacija je organizacija koja pruža servise u rekreativnom setingu na žurkama i festivalima, i kao takva, usled prestanka rada noćnih klubova i restrikciji održavanja festivala, trenutno ne pruža usluge. Mi trenutno imamo tri istraživačka projekta koji se za sada nesmetano odvijaju, a dodatno zagovaramo za bolji pristup servisima za injektirajuće korisnike droga kojima su programi zamene igala esencijalni”, ističe Irena Molnar.
Molnar podseća da je Re Generacija u saradnji sa Mrežom za politike prema drogama u Jugoistočnoj Evropi (DPNSEE) i udruženjem Prevent iz Novog Sada izdala Uputstvo za zaštitu od COVID-19 za korisnike droga, u cilju prevencije širenja COVID-19 među rizičnim populacijama za koje i sa kojima rade. Neki od saveta uključuju to da korisnici ne bi trebalo međusobno da dele različita sredstva za ubrizgavanje i korišćenje narkotika, da zamole svog izabranog lekara da im omogući podizanje terapije u apoteci na duži period (ukoliko koriste supstitucionu terapiju), kao i da budu oprezniji prilikom preuzimanja supstanci od dobavljača.
DPNSEE je regionalna mreža koja okuplja 27 organizacija iz 11 zemalja regiona, a Milutin Milošević, izvršni direktor ove organizacije, smatra da je mreža odradila dobar posao.
“Mi smo pre svega vrlo rano reagovali upozoravajući naše članice na nadolazeću opasnost, posavetovali ih da se pripreme za rad u promenjenim uslovima, dali im uputstva da što je moguće više informišu korisnike o opasnosti sa kojom se svi suočavamo, pozvali ih da se uključe u aktivnosti zajednice i uspostavili komunikaciju u okviru koje smo razmenjivali informacije i ideje kako bi jedni drugima pomogli da što bolje reagujemo na epidemiju. Uputili smo javni apel državnim institucijama da ne ispuste iz vida ranjive populacije. Mislim da smo odradili sasvim dobar posao. Dokaz za to je podatak da nijedan korisnik droga koje podržavaju naše organizacije nije zaražen i umro od COVID-19”, navodi Milošević.
On dodaje da je DPNSEE započela kampanju zagovaranja u koju uključuju nacionalne institucije, međunarodne organizacije i agencije i donatore kako bi obezbedili održivost servisa namenjenih ranjivim populacijama za vreme, ali i posle prestanka epidemije. “Imamo gorko iskustvo sa katastrofalnim poplavama koje su 2014. godine pogodile region, nakon kojih su sredstva, bilo iz nacionalnih budžeta bilo od međunarodnih donatora, namenjena važnim projektima jednostavno preusmerena za otklanjanje posledica poplava, te su mnoge važne potrebe pojedinih populacija jednostavno zaboravljene. Nadamo se da ćemo uspeti da se to ovoga puta ne ponovi”, poručuje Milošević.