Zašto verujemo u teorije zavere? Psihologija iza zabluda
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 10 minuta

Foto: iStock

O razlozima iza širenja teorija zavere o pandemiji COVID-19 za Talas govorili su Jasna Milošević Đorđević, profesorka socijalne psihologije na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, Goran Tomin, klinički psiholog i psihoterapeut, i novinarka Vesna Radojević.

 

Ukoliko ste nedavno proveli malo više vremena na društvenim mrežama, verovatno ste naišli na neku od brojnih teorija zavere o pandemiji COVID-19. “Kako ljudi mogu da veruju u ovo?”, pitanje je koje najčešće usledi nakon još jednog tvita o tome kako je “zapravo” nastala pandemija.

“Toliko videa kruži danima, različite teorije o uzrocima Korone, metodama lečenja, prevencije… evo ga jedan koji sam dobila pre neki dan. Ko ima vremena nek pogleda. Baš me zanima šta mislite”, nedavno je na svom Instagram profilu napisala Jelena Đoković, supruga najuspešnijeg srpskog tenisera Novaka Đokovića. Video koji je podelila povezivao je nastanak pandemije COVID-19 sa razvojem mreže 5G, iako su naučnici širom sveta odbacili tvrdnje da 5G narušava imuni sistem i da se putem ove mreže prenosi virus.

Instagram je ubrzo označio ovu objavu kao dezinformaciju, ali na društvenim mrežama, forumima i u pojedinim medijima i dalje bujaju teorije zavere o tome kako je nastala pandemija COVID-19 i koji su načini za lečenje ukoliko se zarazite. Iako se pandemija pokazala kao polodno tlo za nastanak teorija zavere, pogrešno bi bilo videti ovaj problem jedino u kontekstu pandemije. Teorije zavera ugulavnom definišu kao plan male grupe moćnih ljudi, usmerenih ka cilju koji najčešće ima loše posledice po većinu “običnih” ljudi. Istraživanje koje su sproveli studenti Fakulteta političkih nauka u Beogradu pokazalo je da preko 70% ispitanika smatra da se pojedini virusi namerno izazivaju kako bi se ugrozili životi određenih naroda ili grupa, dok 40% ispitanika smatra da moćne države kriju pravu istinu o vanzemaljcima od običnih građana.

Široka rasprostranjenost teorija zavere izazvala je veliku pažnju istraživača medija i psihologa, ali je odgovor na pitanje zbog čega ljudi veruju u njih, kao i na koji način se možemo boriti protiv njihove rasprostranjenosti, složeniji nego što se na prvi pogled čini.

 

Da li psihologija može da objasni popularnost teorija zavere?

Iako mediji zasigurno imaju veliku ulogu u širenju teorija zavere, mnogi ukazuju da ove teorije odgovaraju i na određene psihološke mehanizme i potrebe ljudi. Često se kao objašnjenje za verovanje u teorije zavere navodi potreba za kontrolom – s obzirom na to da pojedinci često ne osećaju kontrolu nad svojim životom, ove teorije im pružaju kompenzaciju za taj osećaj. Rezultati studije iz 2010. godine ukazuju na to da situaciona pretnja iz spoljašnjeg okruženja povećava spremnost ispitanika da poveruju u teorije zavere. Učesnici studije koji su morali da navode situacije nad kojima nisu imali kontrolu, kao što su vremenski uslovi, bili su skloniji da prihvate teoriju zavere koju su im istraživači prezentovali.

Jasna Milošević Đorđević, profesorka socijalne psihologije na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, u izjavi za Talas ističe da istraživanja pokazuju da su verovanja u teorije zavere veoma raširena, kao i da svakodnevni život i naše lično iskustvo to potvrđuju. “Verovanja u teorije zavere su rasprostranjena u svim zemljama sveta, često ih podržava većina populacije jedne zemlje, u Srbiji ništa manje ili više od drugih zemalja. Brojni su faktori koji dovode do ove činjenice: od socijalnih okolnosti do ličnih karakteristika. Osećanje nemoći koje ljudi imaju i teškoća da objasne ili predvide događaje koji ih okružuju, posebno su pogodni za verovanje u teorije zavere. Otuda upravo sada za vreme pandemije COVID-19, događaja koji niko nije predvideo, i za koji niko pouzdano ne može da predvidi ishod, cvetaju teorije zavere”, smatra Milošević Đorđević.

Komentarišući pitanje psihološkog profila pojedinaca koji su skloniji verovanju u ovakve teorije, ona kaže da su, iako istraživanja postoje, te povezanosti često nekonzistentne i relativno niske.

“Postoje psihološki koncepti i merni instrumenti koji pokušavaju da mere zaverenički mentalitet, izvesnu sklonost da verujemo u teorije zavere bez obzira na njihov sadržaj. Istraživači su dalje pronašli povezanost sa paranormalnim verovanjem, paranojom i šizotipijom; nižim obrazovanjem osobe; intuitivnim oblikom mišljenja nasuprot analitičkom mišljenju. Neka istraživanja takođe pokazuju da je verovanje u teorije povezano i sa visokom saradljivošću, niskim samopoštovanjem, nepoverenjem u autoritete i sistem”, objašnjava Milošević Đorđević, ali podseća i da su ova istraživanja bila na meti kritika.

“Ovakvi oblici istraživanja pretrpeli su kritike, upravo zbog činjenice da će u nesigurnim, uznemirujućim i pretećim situacijama većina populacije poverovati u neku teoriju zavere kako bi objasnila nepredvidive sadržaje i imala osećaj kontrole nad svetom koji nas okružuje, bez obzira na profil pojedinca”, smatra ona. Još jedan od dobrih prediktora verovanja u teorije zavere koji Milošević Đorđević navodi jeste i naša politička orijentacija. “Naime, podržavanje ekstremnih političkih ideologija (bilo one sa levog ili desnog političkog spektra) predviđaju i snažnije verovanje u teorije zavere. Gubitnici u socijalnim događajima takođe su skloniji verovanju u teorije zavere (bez obzira na sadržaj) od pobednika, koji će pre verovati u zvanične izvore informacija”, zaključuje ona.

Ovaj stav potvrđuje i studija američkog Univerziteta u Majamiju iz 2011. godine pod nazivom “Teorije zavere su za gubitnike”. Autori navode da percipirane asimetrije moći utiču na to koje teorije zavere će biti usvojene – za ranjive grupe koje se nalaze pod “pretnjom”, ovakve teorije su deo logičke strategije čiji je cilj da im pomogne. Oni dodatnu zaključuju i da su glasači Republikanske i Demokratske partije podjednako skloni verovanju u teorije zavere.

Klinički psiholog i psihoterapeut Goran Tomin u izjavi za Talas ističe značaj odnosa kognitivnih disonanci i stresa. “Kad god se javi kognitivna disonanca, odnosno kontradiktorne informacije, ideje ili uverenja, to stanje biva stresno za pojedinca i on, prirodno, nastoji da pronađe odgovore i ukloni disonancu. Čak i onda kada nam nešto intuitivno nije jasno do kraja, možemo podleći teoriji zavere koja nudi objašnjenja. Takođe, prihvatanje teorija zavere može biti pojačanije onda kada postoji mnogo koincidencija u događajima. Teorija zavere je primamljiva i zavodljiva, jer nudi odgovore, celinu, geštalt kojem težimo”, smatra on.

Tomin ipak naglašava da bi bilo neoprezno svakoga ko je prihvatio teoriju zavere smatrati poremećenim u bilo kom smislu. “Naravno, mišljenje kod duševnih bolesti, kao što je poremećaj sumanutosti, odnosno paranoja, jeste poremećeno, ali moramo se setiti i Frojda koji kaže da to što je neko paranoičan ne znači da ga i ne jure. U tom slučaju mišljenje takvog pojedinca jeste poremećeno, ali je i u kontaktu s realnošću”, dodaje on.

Još jedno od potencijalnih objašnjenja verovanja u teorije zavere jeste i želja pojedinaca da se nekonvencionalnim stavovima izdvoje od drugih. Nemački istraživač Roland Imhof, jedan od autora studije iz 2017. godine koja je ispitivala motivacije onih koji veruju u teorije zavere, navodi da je potreba za jedinstvenošću jedna od motivacija, iako nikako nije jedina. Ispitanici koji su rekli da im je važno da posmatraju sebe kao jedinstvenu osobu bili su spremniji da poveruju u izmišljenu teoriju zavere koju su im istraživači prezentovali. Ovi učesnici studije takođe su bili skloniji da poveruju u pomenutu teoriju ukoliko su im istaživači naglasili da manjina veruje u nju. Imhof u tekstu za portal Vice ipak podseća da ne treba ove rezultate posmatrati kao dokaz uzročno-posledične veze između potrebe za jedinstvenošću i sklonosti ka verovanju u teorije zavere, kao i da je ovo samo jedno od brojnih objašnjenja.

 

Kolika je uloga medija u širenju teorija zavere?

Uprkos svim dobrim stranama internet povezanosti i društvenih mreža, brojni analitičari ukazuju na to da je brzina kojom se šire informacije odgovorna i za širenje teorija zavere. Tradicionalni mediji više nemaju monopol nad objavljivanjem informacija, sve je više  “alternativnih izvora informisanja”, a građani sve manje veruju mejnstrim medijima. Srbija se suočava sa još jednim problemom u medijskoj sferi – nedostatak medijske pismenosti koja se najčešće definiše kao “sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i odašiljanja poruka posredstvom medija”. Prema različitim istraživanjima koja su sprovedena u Srbiji, o medijskoj pismenosti se malo razgovara tokom obrazovanja sa srednjoškolcima i mladima, uprkos tome što je u porastu informisanje putem onlajn medija i društvenih mreža.

Pandemija COVID-19 pokazala je koliko je trenutna medijska scena pogodna za širenje teorija zavere, a novinarka Vesna Radojević u razgovoru za Talas ističe da kako idemo dublje u krizu, “tako brojne teorije zavera rastu i razvijaju se”.

“Očigledno je zdravstveni problem kao pandemija vrlo pogodno tle za sve one koji bez mnogo dokaza nagađaju šta bi moglo biti iza ove čitave krize. To su ljudi kojima nauka nije mnogo bliska i koliko god bilo legitimno postavljati pitanja o poreklu virusa, koliko je zaista ljudi zaraženo ili je obolelo, neodgovorno je bez dokaza izlaziti sa bilo kakvim teorijama i predstavljati ih kao činjenice. Nažalost, ljudi i danas veruju da je zemlja ravna, pa me ne čudi porast različitih teorija u vezi sa pandemijom”, navodi Radojević, urednica Raskrikavanja, projekta portala KRIK, čiji je cilj borba protiv medijskog dezinformisanja.

“Najviše pažnje smo obraćali na teorije o poreklu virusa – odnosno na sve teorije koje su tvrdile da je virus nastao iz laboratorije. Najveću pažnju čitalaca izazvali su tekstovi o 5G mreži, ali i o metodu lečenja ozonom koji je izneo Željko Mitrović nedavno. Najpopularnije teorije zavera trenutno su one koje su u vezi sa Bilom Gejtsom i njegovom ulogom u aktulenoj pandemiji. Neke od tih teorija smo ponovili i u tekstu koji smo objavili”, ističe Radojević.

Komentarišući razliku između dezinformacije i teorije zavere, ona ističe da, u metodologiji koju koristi Raskrikavanje, oznaku „teorija zavere“ dobija medijski izveštaj koji daje neistinit ili neproverljiv opis neke pojave, događaja ili osobe, predstavljajući ih kao deo ili rezultat skrivenog plana (“zavere”). “Za ovakve sadržaje karakteristično je da iznose niz tvrdnji, predstavljenih kao činjenice, između kojih se utvrđuju uzročno-posledične veze, bez nuđenja bilo kakvih kredibilnih dokaza”, dodaje Radojević.

Iako su teorije zavere prisutne na medijskoj sceni Srbije, pogrešno bi bilo pretpostaviti da ih svi mediji podjednako šire – Radojević kaže da “desno orijentisani, zatim oni mediji koji nisu opterećeni činjenicama, tabloidni mediji skloni senzacionalizmu su mediji koji najčešće šire tekstove koje mi po našoj metodologiji svrstavamo u teorije zavera”. “Ti mediji gađaju baš publiku koja razmišlja u pravcu da nije moguće da neko razvija vakcinu, a da ne razmišlja kako tim istim putem može da pokori svet. Sada karikiram naravno, ali iza svake teorije zavere stoji upravo to – milijarderi žele da mi budemo njihovi čipovani robovi”, dodaje ona.

Ukoliko su građani suočeni sa velikim brojem informacija u čiju verodostojnost nisu sigurni, jasno je kako se lako otvara prostor za verovanje u teorije zavere. Uprkos tome što su nam danas informacije više nego ikada dostupne, mejnstrim institucije i mediji suočavaju se sa krizom kredibiliteta i verodostojnosti, što nas upozorava na to da više informacija nužno ne znači i više kredibilnih podataka. Vilijam Dejvis, britanski sociolog i politički ekonomista, u eseju za časopis The Guardian navodi da su građani u zemljama na Zapadu postali gotovo “previše skeptični” prilikom analiziranja medijskih sadržaja i da se gotovo u svemu pronalaze spinovane činjenice i politička ostrašćenost. Prema Dejvisu, postali smo gotovo opsednuti pronalaženjem skrivenih značenja, političkih uticaja i izostavljenih informacija. On navodi da je skepsa uvek potrebna prilikom procenjivanja izveštavanja novinara, ali se danas suočavamo sa velikom krizom kredibiliteta institucija zbog koje ne možemo da se usaglasimo oko zajedničke percepcije realnosti. Iako može zvučati kontraintuitivno, ogromna količina dostupnih podataka i informacija zapravo je otežala dolazak do “istine” koja bi bila opšteprihvaćena, zaključuje Dejvis.

 

Kako možemo sprečiti širenje teorija zavere?

Problem brzog širenja teorija zavere je problem 21. veka koji gotovo sigurno neće nestati lako, naročito ukoliko nismo svesni svih faktora koji podstiču njihovu rasprostranjenost. Pre nego što pređemo na potencijalna rešenja i važnost ovog problema, bitno je ipak preispitati i samu definiciju teorije zavere. Iako definicija sa početka teksta može delovati zdravorazumski i očigledno, postoje brojna mišljenja koji preispituju mejnstrim stavove, a koji se ne bi mogla nazvati teorijama zavere. Goran Tomin, klinički psiholog, ističe da je u pitanju vrlo složen problem i da se odgovor na pitanje šta je teorija zavere može razlikovati od pojedinca do pojedinca.

“Moguće je da se pojedinačni odgovori oko toga da li je nešto teorija zavere razlikuju od pojedinca do pojedinca, u zavisnosti ne samo od strukture ličnosti pojedinca, već i od dostupnosti informacija pojedincu. Međutim, da bismo sačuvali mentalno zdravlje, tj. da ne bismo ušli u paranoidnu interpretaciju, moramo ozbiljno istraživati događaj, postojanje povezanosti pojedinačnih pojava, aktere, uzroke i posledice. Naši izvori moraju biti provereni. Da li “provereni izvori” znači mejnstrim naučni i medijski izvori (neko bi rekao – propagandni), ili neki drugi? Teško je dati odgovor na ovo pitanje. Ali, ono što je suština u pitanju teorija zavere, jeste razlikovanje realističnog od patološkog, mišljenja poremećenog po sadržini. Tu se, dakle, postavlja pitanje – šta je realnost. To pitanje je, u trenutnom stanju naše planete, možda aktuelnije nego ikada”, smatra Tomin.

Često je jako tanka granica između teorija zavera i utemeljene skepse povodom zvanične interpretacije određenih događaja, što možemo videti na primeru kontroverze nastale nakon smrti čuvenog američkog milijardera Džefrija Epstina koji je bio optužen za trgovinu ljudima radi seksualne eksploatacije, a 2008. godine i osuđen zbog neprimerenih seksualnih ponuda maloletnicama. On je umro 2019. godine pod sumnjivim okolnostima, čekajući svoje suđenje, a njegova smrt je izazvala veliki broj različitih teorija, naročito u svetlu nerazjašnjenih okolnosti i širokog kruga poznatih i uticajnih Epstinovih prijatelja i poznanika. Da li je svako ko misli da ne znamo sve činjenice o smrti Epstina “teoretičar zavere”? Iako je očigledno da je neki stav teorija zavere ukoliko negira dobro poznate i empirijski potvrđene činjenice, postoje i slučajevi gde je ova razlika nejasna i gde je u pitanju zdravorazumski skepticizam, a ne verovanje u nepostojeći plan grupe moćnih ljudi.

Ono što takođe moramo uzeti u obzir jeste i to da verovanje u teorije zavere nimalo nije naivno i bezopasno. Ukoliko ne verujemo u dejstvo određenih vakcina, to može imati ogromne posledice po javno zdravlje i pojavu oboljenja koja su gotovo iskorenjena. Zbog teorije da je mreža 5G odgovorna za širenje korona virusa, širom Evrope nedavno su zabeleženi slučajevi ljudi koji pale stubove mobilne telefonije. Uticaj masovnog verovanja u teorije zavere postoji čak i kad nema žrtava i materijalne štete – ako ne možemo da postignemo određeni konsenzus oko zajedničkog poimanja realnosti, da li je moguće voditi važne rasprave o razvoju društva?

Uprkos velikoj opasnosti koju teorije zavere predstavljaju, pitanje je na koji način možemo da smanjimo njihov uticaj, a da istovremeno ne izazovemo nenameravane posledice. Ukoliko rešenje vidimo u oštrijoj akciji države u suzbijanju ovih teorija, postavlja se pitanje da li će nadležni iskoristiti ovo kao povod za dalja ograničenja slobode govora. U Mađarskoj je tokom vanrednog stanja zbog pandemija korona virusa usvojen zakon koji naročito pogađa slobodu medija. Uvedena je kazna od jedne do pet godina zatvora za svakoga ko je osuđen za širenje “lažnih” ili “netačnih” informacija koje otežavaju napore vlasti da zaustave širenje pandemije, a brojne nevladine organizacije u Mađarskoj upozoravaju da bi zakon mogao biti zloupotrebljen za cenzuru legitiminih kritika vlasti.

S obzirom na to da se većina teorija zavere danas prenosi putem društvenih mreža, logično je videti rešenje u proaktivnijem pristupu ovih platformi. Jutjub je počeo da testira ograničavanje sadržaja koji se nalazi na granici teorije zavere i lažnih informacija, poput videa koji promovišu teoriju da se teroristički napad na Svetski trgovinski centar 2001. godine nikada nije dogodio, a Fejsbuk je počeo da uklanja objave koji promovišu teorije zavere i netačne informacije u vezi sa korona virusom.

Mnogi kritičari ipak navode da način poslovanja ovih kompanija onemogućava efikasnu borbu protiv teorija zavere – ove platforme se većinski finansiraju oglašavanjem, a ukoliko korisnici više vremena provode na ovoj mreži, veći je i profit kompanije. Nekoliko inženjera koji su napustili Jutjub otvoreno govore o tome da je algoritam koji ova platforma koristi pravljen tako da motiviše korisnike da kliknu i na sledeći video, a često nas najkontroverzniji sadržaj podstiče da više vremena provedemo na društvenim mrežama. Takođe, upitno je kakve će kriterijume za uklanjanje i cenzuru sadržaja društvene mreže koristiti, u pokušaju da odgovore na apele za većom kontrolom sadržaja.

Rešenje za suzbijanje teorija zavere je po svemu sudeći kompleksno, a tokom pandemije COVID-19 više nego ikada je važno da promišljamo na koji način možemo da se izborimo sa ovom pojavom. “Nažalost, ja ne mogu da domislim ništa više od ovoga što profesionalni mediji trenutno rade. Prate pandemiju odgovorno, postavljaju prava pitanja, razbijaju mistifikacije oko virusa, trude se da donesu punu i tačnu informaciju. Ili da svaki dan, kao mi i Fejk njuz tragač, prate srpske medije i love lažne vesti. Mi ne možemo mnogo više od toga da uradimo, radimo svaki dan bez izuzetka za vreme pandemije i to je već ostavilo traga na samim čitaocima. Javljaju nam se svakog dana da obratimo pažnju na neku vest, mole nas da proverimo neku informaciju jer ne žele da podele neku laž. To je za mene već pobeda”, navodi novinarka Vesna Radojević.

Profesorka Jasna Milošević Đorđević podseća da nijedna strategija u borbi protiv teorija zavere nije u potpunosti efikasna, niti nezavisna od njihovog sadržaja. “Samo kognitivni pristupi koji bi se sastojali u pružanju relevantnih činjenica iz oblasti nauke nisu dovoljni, upravo zato što verovanje u teorije zavere nije motivisano samo neznanjem. Naprotiv, ponekad teoretičari zavera imaju vrlo precizne i detaljne informacije kojim potkrepljuju svoja mišljenja (antivakseri su često veoma informisani o vakcinama, ali iz pogrešnih izvora). Teško je davati preporuke nezavisno od konteksta”, ističe ona. Jedino je sigurno to, zaključuje Milošević Đorđević, da se dominantna naučna zvanična objašnjenja moraju plasirati sistematski i mnogo frekventnije na socijalnim mrežama, kao i da ona moraju biti mnogo dostupnija svima.

Klinički psiholog Goran Tomin naglašava da prvo moramo znati da je nešto zabluda, da bismo mogli da je razbijemo, kao i da u ovom trenutku nemamo odgovore o tome šta se zapravo globalno dešava. “ U međuvremenu možemo strpljivo čitati majstore poput Hakslija i Orvela, ali i Fukoa. Ili, najpre, Raselov “Uticaj nauke na društvo”, poručuje Tomin.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *