Jeste li završili? KZN i dalje bez odgovora
Vladimir Kostić

Urednik rubrike Aktuelno, CINS

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: N1 

Nešto manje od nedelju dana, novinari u Srbiji su bili pod svojevrsnom kaznom – bilo im je zabranjeno prisustvo konferencijama na kojima su lekari i predstavnici vlasti obaveštavali javnost o rezultatima borbe sa korona virusom. Pitanja više nisu mogli direktno da postavljaju nego su ih slali mejlom sa nadom da će stvarno i biti pročitana.

Odluka je doneta, čini se, iz inata, nakon što je novinar N1 na konferenciji predsednika Vučića u Nišu pitao zašto snimatelji stoje jedni pored drugih.

Naravno, vlast je, kao i u većini slučajeva tokom vanrednog stanja, ovo pravdala brigom za bezbednost novinara. To je, međutim, upitno, naročito nakon izjave Predraga Kona, jednog od istaknutijih članova Kriznog štaba, da je saglasnost na ovu odluku dao „bez nekog velikog razmišljanja”.

Pojedini mediji, poput Danasa, Foneta, Insajdera i Vremena, javno su saopštili da pitanja neće slati – neki jer je ovakva praksa loša ili iz solidarnosti, a neki jer, kako su tvrdili, pitanja koja su slali nisu postavljena. Pobunila su se i novinarska i medijska udruženja koja su tražila vraćanje novinara na konferencije i upozorila na loše strane slanja pitanja mejlom.

I baš kako je ovu odluku donela, osiono i bez detaljnijeg obrazloženja, vlast ju je pre nekoliko dana i ukinula. Reklo bi se da nije u pitanju nekakva pobeda novinarske zajednice, već više pokazatelj moći jednog čoveka i još jedna potvrda nepredvidivosti medijskog okruženja u kojem retki slobodni mediji koliko-toliko plivaju.

Konferencije za novinare uglavnom služe da oni koji ih drže ispričaju šta imaju da ispričaju

Konferencije za novinare uglavnom služe da oni koji ih drže ispričaju šta imaju da ispričaju, eventualno omoguće neko pitanje i onda opet pričaju ono što oni hoće.

Sve bi bilo u redu da institucije i nadležni pristaju na intervjue, odgovaraju na pozive i mejlove koje im šaljemo. Evo, recimo, na pitanja novinara Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) o broju i stanju respiratora, skoro dve trećine bolnica, domova zdravlja, instituta i klinika nije želelo da da informacije. Mnogi od njih su upućivali na Ministarstvo zdravlja ili Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo koji, takođe, nisu odgovarali.

Zbog ovakve situacije su konferencije postale jedna od retkih prilika kada možemo da dođemo do onih koji su odgovorni i da im postavimo pitanje. Što je još apsurdnije, upravo su konferencije na kojima su se pitanja slala mejlom omogućile pojedinim lokalnim medijima da pitaju i eventualno dobiju neku informaciju. Tim pre što su, zbog centralizacije informacija, kod nadleženih u svojim sredinama nailazili na zid ćutanja.

Međutim, nije zabrana prisustva konferencijama prvi slučaj otežavanja rada novinarima.

Nekako se olako prešlo preko toga da je baš tokom vanrednog stanja uvedena praksa selekcije medija za konferencije. Tako su na nekim konferencijama predsednika Aleksandra Vučića mogle da prisustvuju samo televizije i novinske agencije, a na nekim samo štampani mediji i portali. Ovo se sada prenelo i na konferencije Kriznog štaba za borbu protiv korona virusa. Opravdanje vlasti je isto kao i sa početka teksta – briga za zdravlje novinara. I ovo takođe onemogućava novinarima da postave pitanja jer za to moraju da čekaju da dođe red na njihov medij.

Ali i to na stranu, čak i kada odu na konferenciju, novinarima niko ne garantuje da će uspeti da postave pitanje. Broj pitanja je ograničen, a uvek se može pretpostaviti koja su „neprijatna”. Bilo je i slučajeva, kao na primer za vreme jedne od konferencija premijerke Ane Brnabić, da se ima vremena samo za jedno pitanje. I to baš nekako za pitanje medija bliskog vlasti.

Da li to što odgovora nema znači da treba da prestanemo da pitamo?

Na kraju i kada novinar dođe do tog famoznog mikrofona, predstavi se i postavi pitanje, od onog ko odgovara zavisi kako će taj odgovor da izgleda. Nije reč o intervjuu i potpitanja su retka i svedena na nadglasavanje sa onim koji govori. Pa već je uobičajeno da predsednik Vučić, na primer, izgovori čuveno „Jeste li završili?” nakon postavljenog mu pitanja kao neki signal da je od tog trenutka novinar završio sa propitivanjem. Na „škakljiva” pitanja daju se nejasni odgovori, priča se nešto što nema veze sa temom ili se, pod izgovorom da je pitanje političko, ni ne odgovori.

Zbog svega toga mi se čini da smo se više bavili formom, a ne suštinom, kada smo raspravljali da li ćemo biti prisutni na konferenciji, hoćemo li pitanja slati mejlom ili ih direktno postaviti. Činjenica je da je danas postalo apsolutno nebitno kako postavljamo pitanja jer odgovor uglavnom izostaje. I to je suština.

Ipak, da li to što odgovora nema znači da treba da prestanemo da pitamo? Paradoksalno – ne. Novinarstvo ne sme da zamre makar pitanja slali golubom pismonošom, ako je to jedini način da dopremo do odgovornih.

Da pitamo moramo uvek, koliko god nam vlast to onemogućavala jer se ovim poslom ne bavimo zbog sebe nego zbog javnosti. Borba za naš položaj i slobodu, koliko god to bilo teško, mora da teče uporedo sa traganjem za informacijama i izveštavanjem.

Nekad je i izvrdavanje odgovora najbolji odgovor koji možete dobiti.

 

Pročitajte i:

 

Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).

Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *