Ko je moj poslanik? Problem predstavljanja u izbornom sistemu Srbije
Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

*Tekst je deo autorskog serijala „Izbori u Srbiji – zablude i rešenja“

 

Društveni ugovor je koncept koji pojednostavljeno objašnjava odnos građana i vlasti. Ukratko, između svih nas koji živimo u nekoj državi postoji prećutni dogovor – da poštujemo zajednička pravila kako bi naše društvo funkcionisalo. Ta pravila moraju da donesu i sprovedu neki organi – budući da je nepraktično (a i nemoguće) da svi stanovnici jedne zemlje odlučuju svakodnevno o važnim pitanjima. Zbog toga mi, građani, biramo predstavnike u parlament, a oni u naše ime donose pravila (zakone), odlučuju o trošenju zajedničkog novca (budžet), biraju ljude da sprovode pravila (vladu) i obavljaju druge poslove koje smo im kao zajednica poverili.

Narodna skupština je, kaže naš Ustav, najviše predstavničko telo u Srbiji. Izabranim predstavnicima na svake četiri godine dajemo legitimitet da u naše ime donose pravila. Najvažnija funkcija svakog parlamenta je da obezbedi da građani imaju svog predstavnika, svoj glas u odlučivanju o važnim pitanjima.

Da li naš parlament ispunjava tu funkciju?

Da li Vas kao građanina zaista predstavlja onaj poslanik za koga ste glasali? Da li znate ko je to uopšte? Da li možete da mu se obratite sa nekom žalbom, zahtevom ili idejom? Da li možete na neki način da ga držite odgovornim? Da li predstavlja Vaš grad, Vašu opštinu, okrug? Da li za bilo koga od 250 članova Narodne skupštine možete da kažete: „Ovo je moj poslanik“?

 

Izborni sistem kao srž problema

Ključni uzrok za nepostojanje veze između građana i izabranih predstavnika leži u našem izbornom sistemu. U proporcionalnom sistemu sa celom zemljom kao jednom izbornom jedinicom gotovo svaka veza između građana i poslanika završava se momentom glasanja. Štaviše, mi primenjujemo sistem zatvorenih izbornih lista, gde građani glasaju za liste u celini, bez ikakvog uticaja na to koji poslanik će biti izabran. Glasači često ni ne znaju za koga su glasali da uđe u parlament, osim lidera stranke – nosioca liste i eventualno nekoliko najpoznatijih funkcionera.

U drugim zemljama sa proporcionalnim sistemom postoje mehanizmi koji ublažavaju ovu negativnu posledicu. Ponegde je država izdeljena na više izbornih jedinica, kako bi se predstavnici približili građanima. Negde primenjuju preferencijalno glasanje – glasači imaju opciju da zaokružuju pojedinačna imena unutar lista, pa kandidat bez obzira na redosled može da uđe u parlament ako osvoji dovoljno glasova.

Mi u Srbiji, sa druge strane, glasamo za partijske liste. Partije odlučuju o raspodeli mandata, samim tim i poslanik ima isključivu odgovornost prema stranci, a ne prema građanima. U parlamentu, on je predstavnik svoje partije, a ne građana koji su ga birali. Pozicija na listi za sledeće izbore poslaniku zavisi samo od volje vrha stranke. Građani u toj jednačini ne postoje.

 

Posledice našeg izbornog sistema

Potpuno depersonalizovana veza poslanika i građana ima i druge posledice, osim neodgovornosti. Slab kvalitet poslanika uslovljen je time što strankama nije suštinski bitno koga kandiduju, jer je ključni kriterijum lojalnost, pa partije nemaju podsticaj za selekciju i ulaganje u kadrove. Ovaj sistem omogućava i dominaciju izvršne vlasti nad parlamentom, jer su poslanici pre stranački poslušnici nego autonomni predstavnici građana. Njima na prvom mestu jeste interes onih koji su ih izabrali, ali ne zaboravite, njih je izabrala stranka – a građani su tek glasali za stranku.

Značajan problem povezan sa predstavljanjem je i metropolizacija parlamenta. To znači da nesrazmerno veliki broj poslanika dolazi iz prestonice, dok su ogromni delovi zemlje slabo zastupljeni u parlamentu. U aktuelnom sazivu Narodne skupštine izabranom 2016. godine, čak 105 poslanika (42%) dolazi iz Beograda, dok 96 lokalnih samouprava (gotovo 60% od ukupnog broja) nema poslanika! Sličnu situaciju zatičemo u svakom izbornom ciklusu od uvođenja proporcionalnog sistema sa jednom izbornom jedinicom 2000. godine. To je rezultat vrlo rudimentarno shvaćenog koncepta pravednosti, po kome je važno da sva politička mišljenja budu srazmerno zastupljena u parlamentu. U praksi, to se svodi na to da nam je važnije da Rasim Ljajić ima svojih 10 poslanika kojima niko od glasača ne zna ime, od toga da građani 60% opština budu predstavljeni.

Situacija je u ovom pogledu bila nešto bolja na izborima 1992, 1993. i 1997. kada smo imali proporcionalni sistem sa više izbornih jedinica – ali ni tada nije postojala jaka veza građana i izabranih predstavnika: izborne jedinice su bile veće od opština; kandidati nisu imali obavezu da žive u izbornoj jedinici; i najvažnije – liste su opet bile stranačke. Što nas vodi zaključku da u ovakvom izbornom sistemu suštinski ne bi bilo previše bitno i kada bi sve opštine u Srbiji imale poslanika, jer bi oni i dalje bili predstavnici stranaka, a ne građana.

 

Moguća rešenja

Veza izabranih predstavnika i građana se, po mom mišljenju, postiže isključivo „teritorijalizacijom“ predstavljanja, tj. vezivanjem poslaničkog mesta za glasače koncentrisane na određenoj teritoriji. Dakle, deljenjem zemlje na izborne jedinice koje su dovoljno male da građani imenom i prezimenom znaju koga su poslali u parlament da ih predstavlja.

Zbog prirode ovakvih jednomandatnih jedinica stvara se neposredan odnos glasača i kandidata, a građani postaju (pored partija) faktor disciplinovanja poslanika. To dalje vodi većoj otvorenosti poslanika za interese građana, većoj autonomiji poslanika u odnosu na stranačke lidere i, na duži rok, većoj demokratičnosti političkih partija i društva u celini.

Postoji mnogo opcija da se „teritorijalizacija“ primeni, a većinski sistemi (jednokružni ili dvokružni) su samo neke od njih. Postoje različite varijante mešovitih izbornih sistema, uključujući i onaj kakav je postojao za izbore u Vojvodini do 2016. godine, a koji je garantovao da svaka vojvođanska opština ima bar jednog poslanika u pokrajinskom parlamentu.

Svaki od tih sistema proizvodi različite posledice, te je najvažnije da pravilno uspostavimo dijagnozu – koji problem u našem sistemu želimo da rešimo? Da li je to fragmentiranost parlamenta, nestabilnost vladajućih većina, dominacija egzekutive nad parlamentom, teritorijalna nereprezentativnost, neefikasnost odlučivanja, neodgovornost poslanika itd.

Za rešavanje konkretnog problema predstavljanja, po meni, proporcionalni sistem mora da se menja. On omogućava predstavljenost praktično svih stranaka – ali na uštrb predstavljanja građana, na uštrb odgovornosti poslanika, na uštrb kvaliteta parlamenta i na uštrb kontrole izvršne vlasti.

Uvođenje većinskog elementa u sistem bi garantovalo svim građanima Srbije uticaj u predstavničkom telu, te na taj način doprinelo ostvarivanju primarne funkcije parlamenta koju Narodna skupština nažalost ne vrši – ona danas ne predstavlja građane.

 

Pročitajte i:

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *